Albanski pazl

U holu zgrade Vlade Albanije nalazi se izložba – instalacija – o tri materijala: Kamen, drvo, metal. U biblioteci Vlade vidljive su knjige ‘Tri veka srpskog slikarstva’ i ‘Izuzetne žene Srbije’. Na aerodromu ‘Majka Tereza’ Novak Đoković na velikom panou reklamira satove ‘Seiko’. Na ulici bilbordi s kojih se reklamira čips, koji doduše sad jeste ‘Pepsijev’, ali je izvorno srpski i ono čips – ‘domaćinski’ – piše na srpskom.

Naravno, niko neće pomisliti da građani Tirane više gotive Srbe od kosovskih Albanaca, ali prema Srbima nema negativizma. Naprotiv, interesuje ih šta se dešava u Beogradu, zapitkuju za Vučića, a i zacene se bogme kad im objasniš zašto Vučića i Ramu mogu zvati ‘Boro i Ramiz’. I to i omladina koja se prijatno iznenadi da u Beogradu postoji palata ‘Albanija’ i ulica ‘Skadarska’, iako im nije jasno zašto su Srbi dali albanska imena svojim bitnim prestoničkim simbolima. Doduše, malo se javnost u komentarima brecnula kad je poznati novinar Mustafa Nano podsetio ovih dana da je Skenderbegova majka bila Srpkinja, ali i Albanci s Kosova i s juga Srbije su mi rekli da se to oduvek zna i podrazumeva, pa se pomalo i čude otkud za oktavu povišene reakcije u Tirani. Skenderbeg je s viteškim duhom bio na glasu i kod Srba. O njemu je istorijsku dramu napisao i Jovan Sterija Popović. Danas je kod Srba više na glasu ‘skenderbeg’ konjak.

U Tirani ima ulica (pruga) ‘Ibrahim Rugova’, kao i ulica ‘George W. Bush’, ali i u Preševu ima ulica Koči Dzodzea, albanskog komuniste i ministra koji je streljan 1949. nakon eskalacije krize Jugoslavije s Informbiroom pod optužbom da je ‘titoista’. Nisu ga zaboravili u ‘Muzeju prisluškivanja’ jer Dzodze je posle Drugog svetskog rata organizovao albansku tajnu službu koja će steći zloglasnu reputaciju kao Sigurimi. Ma koliko da je Albanija Envera Hodže kao tadašnja ‘evropska Severna Koreja’ bila tehnološki zaostala, Sigurimi je imao moderne ‘sonijeve’ kamere i ‘panasonikove’ diktafone. Iza Hodže i Ramiza Aljije, koji ga je nasledio na čelu partije i države, ostalo je 176 hiljada bunkera. I danas među preostalim možete naći svog vršnjaka, ako imate bar četiri životne banke. Mnogi su pretvoreni u ‘bunker art’, i u muzejska svedočanstva o rigidnoj, brutalno-ksenofobičnoj, formi komunizma koja je titoizam doživljavala kao najgnusniji revizionizam. Nema ovde mnogo nostalgije za tim vremenom, mada i disidenti ne osporavaju Hodži jednu zaslugu – emancipaciju žena. Doduše, dodaju da je tako bilo i kod Nadžibulaha u Avganistanu u vreme dok mu je patron bio moćni Sovjetski Savez.

Najveći (geo)politički uticaj u Albaniji imaju SAD, ali po investicijama Italijani su jako bitni a i Albanci vole da malkice budu Italijani po stilu života. Tirana je prepuna vrhunskih italijanskih restorana, tu je i ‘Buda bar’, i rok kafei, i sve je krcato, ulice su zakrčene isfazoniranim momcima i atraktivnim curama, svi taksiji su žuti kao u NJujorku. Voze se besna kola. Prilično se sluša i retro muzika, eto ga iz bašte hotela Spandau Ballet i ‘Gold’, eto iz skupog ‘opela’ Art Company i ‘Susanna’, eto odnekud i The Cars i ‘Drive’, kao potraga za izgubljenim vremenom, ali eto ih i prosjaci koji kruže oko bašti. Noćni provod može da zavara, klasne razlike su ovde izražene, ima bogataša ali i mnogo sirotinje. Ali, u ovoj vibrantnoj atmosferi, čini se, nema one letargije prošarane agresijom po principu ‘adidas slanine’ kao u Srbiji i to se golim okom vidi.

Edi Rama je u izbornom procesu postavio kao cilj rast ‘veći od pet odsto’. Iako je imala veliki skok u odnosu na komunizam, Albanija je i dalje jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi, s prosečnom mesečnom platom od 340 evra.

U gunguli noćnog provoda, tu negde između najeruptivnijih tačaka, u centru grada je i ruska ambasada – u noći decentna i pomalo mistična. Primetan je koledž koji se zove po bivšem turskom predsedniku Turgutu Ozalu, slojevi otomanskog sveta koegzistiraju sa Musolinijevim i Hodžinim zahvatima u prostoru, da bi sve doživelo erupciju formi i atmosfere u tranzicionom ‘nju dilu’. Gradi se ogromna džamija, tu su već, izgledaju skoro glanc nove, katolička i pravoslavna crkva. O kulturološkim slojevima Tirane verzirano nam priča Frančeska koja kao da je izašla iz istoimene pesme Renata Metessija i Zvijezda sa njihovog prošlogodišnjeg remek dela, albuma ‘LJudi od slame’.

Iskusnog i uglednog novinara Remzija uz jutarnju kafu pitamo ko je tačno Edi Rama, a on kaže: ‘Anarho-liberal’. Posle mi jedan drugi kolega kaže da Rama ‘nije derivat’. Kao što mi kolega Zlatko Paković, koji se ranije takođe motao po Albaniji, kaže da je Rama ‘Milo Đukanović plus kultura’.

Kroz Tiranu protiče rečica LJana, jako slična potoku sa uređenim obalama. E, tu je nekad bio Eldorado za kioske. Legende kažu da je Rama kao gradonačelnik i ljubitelj Majakovskog imao dva pravila: Rušimo prvo naše, a onda rušimo sve do jednoga. I tu je dobio ugled. Sa psihodeličnim krečenjem zgrada, Rama je kao konceptualista uspeo da od Tirane napravi sintezu starog dobrog Titograda i neke žanrovske meksičke varoši. Đe je Titograd tu je i ‘nikšićko pivo’. Nije baš da jebe oca kao ono ‘gold’ iz zlatnih osamdesetih, ali primetno je na stolovima bašti u Tirani i sasvim je konkurentno. I domaćem ‘elbar’ vopsu.

Čujem i da intelektualci s Kosova nisu mnogo prisutni u Tirani. Viđeniji analitičari smatraju da ‘osovina’ Tirana – Beograd može biti dobra za ‘optimalizaciju’ kosovskog pitanja. Za ‘pacifikaciju’ u svakom slučaju. Albansko-srpska ‘kičma’, smatra se, može imati veći značaj u budućnosti od relacije Beograda i Zagreba. U upotrebi je ovde i politička simbolika ‘sendviča’ (kako se zove i jedna knjiga Mustafe Nanona), a koja govori o ‘sendvič’ poziciji Albanaca između Grka i Srba.

U Albaniji su nedavno održani deveti parlamentarni izbori od pada komunističkog režima Hodže i Aljije 1991, prvi od punopravnog članstva te zemlje u NATO i dobijanja kandidatskog statusa za priključenje Evropskoj uniji. Ramini socijalisti nadmoćni su nad opozicionom Demokratskom stranka LJuljzima Baše. Albanija ima formiran dvopartizam. Bivši predsednik i premijer Albanije, Salji Beriša apeluje na opozicione demokrate da određena gibanja u stranci ne dovedu do ‘fatalnog ishoda’ (raskola). Opozicija optužuje Ramu da nije uspeo da suzbije organizovani kriminal i trgovinu drogom. Albanija je aplicirala za članstvo u EU 2009. a dobila je status kandidata 2014. Rama je odlučan da nastavi evropski put, za njega je Evropa stabilizator Balkana, a moji sagovornici govore da kod njega može da se primeti ‘prefinjena autokratija’ koja se mimikrijski tretira njegovim ‘konceptualizmom’. Čini se da je pomalo i ‘autokratski nerv’ deo Vučićeve i Ramine sinergije.

Iako ova nacija deluje mladoliko i sa optimizmom, statistike su surove i kažu da i Albaniju napuštaju mladi bežeći od nezaposlenosti. U zemlji živi 2,9 miliona ljudi, a čak 1,2 miliona u inostranstvu, što je svetski rekord. Edi Rama (1964) po zanimanju je slikar, bivši student fakulteta Likovnih umetnosti u Parizu, čija platna krase njegovu kancelariju.

U mejnstrimu se ovde ne pominje ‘Velika Albanija’. U opskurnim desnim krugovima – da. I oni vole da se promovišu po albanskim ‘krajinama’ u Regionu. Naravno da postoje emocije ka ‘svealbanskom jedinstvu’, ali, čujem, Prištini je podsvesno jasno da bi onda izgubila značaj koji danas ima.

Od Tirane do Drača autoput kao mediteranski ‘zrenjaninski put’ – od vulkanizera do prodavaca pečene kokoši, od prodavnica lustera i PVC stolarije, do auto salona i eklektičkih hotela (antika i tranziciona secesija). U Draču ima i ‘Majami atmosfere’ sa nadrealnim scenama gde Marvelov zeleni mutant Hulk stoji u pozi napremas bronzanog nacionalnog junaka. Tu pored rive dve porcije sladoleda, dve flašice vode, espreso i koka-kola koštaju 715! dinara. Jeftinije nego u Priboju i Vladičinom Hanu.

Albanci (doduše ovi iz Albanije) dva puta su osvojili simpatije dobrog dela Srba. Prvi put, to je bilo onda kad su u Albaniji krahirale piramidalne štedionice, pa su štediše uzele puške u ruke, a izigrane štediše Jezde i Dafine govorile su ‘e, alal’ im vera!’

Drugi put, Albanci su postali simpatični onda kad je neki vispreni lopov ukrao s ruke sat bivšem američkom predsedniku DŽordžu Bušu mlađem usred euforične mase tokom njegove posete Albaniji.

Dok razgledam ‘Muzej prisluškivanja’ pade mi na pamet jedna epizoda ‘Simpsonovih’: U nekoj međunarodnoj razmeni dece, Bart Simpson ide u Francusku gde doživljava maltretiranje, dok u kuću Simpsonovih u Springfildu dolazi mali Albanac. Ubrzo se ispostavlja da je mali Albanac, Bartov vršnjak, u stvari agent Sigurimija. Mali Albanac ne krije koliko je zločest, i trudi se da špijunira što više može. Tačnije, cilj mu je nuklearna elektrana u kojoj radi Homer. I što je mali Albanac odvratniji, Simpsonovi ga sve više vole. Ubrzo ga provaljuje Ef-Bi-Aj, koji ga deportuje iz SAD. Dok mali Albanac zločestog osmeha, uz pratnju policajaca ulazi u avion, Simpsonovi mašu i ridaju, a Homer mu dobacuje: ‘Nemoj da se sekiraš, one planove centrale koje si mi tražio, poslaću ti poštom’.

O ovom iskustvu Simpsonovih sa ‘malim Albancem’ već sam pisao, pa je Veran Matić na to skrenuo pažnju i Ediju Rami kad je ovaj bio u Beogradu.

Rama je 2014. probio led i bio prvi albanski lider posle Envera Hodže koji je posetio Beograd. Kolika je to onda bilateralna senzacija bila, ličilo je kao da je to bio Vučićev ‘Susret s Ramom’, pri čemu se aludira na čuveni SF roman Artura Klarka gde je ‘Rama’ misteriozna vanzemaljska letelica koja prolazi kroz Sunčev sistem. Navikavanje na Ramu je išlo brzo, počeo je da ga imitira i Sergej Trifunović, tako da se u jednom trenutku učinilo da će Vučić da mu ponudi da ‘okreči Beograd’ i time i bukvalno ovaploti onu repliku iz ‘Balkanskog špijuna’ – ‘Okrečite Beograd!’

Prilikom svoje posete Beogradu 1946. godine Enver Hodža je postavio je Titu, navodno, sledeće pitanje: ‘Kosovo i druge oblasti albanskog stanovništva u Jugoslaviji su albanske teritorije koje su velike sile nepravedno otrgle. Sada, kada su naše dve zemlje socijalističke, stvoreni su uslovi da se ovaj problem pravedno reši.’ Na ovo je Tito odgovorio: ‘Slažem se, to je i naša želja, ali u ovom trenutku mi ne možemo ništa da učinimo u tom smislu, jer to Srbi ne bi shvatili’. Hodža je na to zaključio: ‘Ako to ne shvataju danas, shvatiće sutra.’

Eto, nije Tito ni tada bio toliki ‘srbomrzac’, čak ni povodom pitanja Kosova, a što misle uglavnom svi srpski nacionalisti, a potonja – ‘gazimestanska’ – nacionalna politika prema Kosovu, svojom plitkoumnom arogancijom, mic po mic, išla je nesvesno u korist Hodžinog proročanstva. Za razliku od Tita, Vučić u sada već tradicionalnim susretima s Ramom i u etapama ‘Berlinskog procesa’ nema ni blizu Maršalovih ‘alata’, a što je potvrdila i afera s ‘dronom’ kad se fudbal maltene bukvalno poistovetio s ratom nastavljenim drugim sredstvima.

Komunistička partija Jugoslavija u pravljenju svojih ćelija na Kosovu, imala je velikih problema zbog nepoverenja Albanaca prema Slovenima. Zato je KPJ smatrala da bi bilo jako bitno da se napravi albanska komunistička partija. Napad Nemačke na SSSR oraspoložio je albanske komuniste za tu inicijativu. Nakon početnih neuspeha, Titovi emisari Miladin Popović i Dušan Mugoša, uspeli su da ubede Albance i novembra 1941. izabran je njihov Centralni komitet sa Enverom Hodžom na čelu. Tito je imao jake projugoslovenske elemente u partijskom vrhu okupljene oko Koči Dzodzea. Titov čovek od najvećeg poverenja, pukovnik Velimir Stojnić čak je učestvovao u raspravama albanskog Politbiroa. Cilj je bio slabljenje, možda i uklanjanje Hodže, kome Tito nije verovao i zbog ‘Hodžine buržoaske intelektualne podloge’, kako na primer smatra istoričar Bernd J. Fišer.

Koči Dzodze je podržavao Titov plan za uspostavljanje neke vrste konfederacije Albanije i Jugoslavije. Titu je smetao Hodžin nacionalizam. Raskol Staljina i Tita 1948. išao je u prilog Hodži. Umesto da Dzodze strelja Hodžu, ovaj je streljao njega. Od Titovog polusatelita, Albanija je postala potpuni satelit SSSR (Fišer). Uglavnom, ovakvih uticaja na albansku politiku s ‘naše’ strane više nema, dok titoistički snovi o konfederacijama sa Albanijom i Bugarskom više nisu konkretizacija ideje ‘Balkan balkanskim narodima’ (koju je naglašavao i bivši albanski premijer socijalista Fatos Nano), već mentorski (starateljski) napori Brisela (tačnije Berlina) da preventivno pacifikuju region.

Otuda i deluju logično da u Albaniji kada govore o saradnji sa Srbijom maltene svi sagovornici misle na ekonomiju. Mi estradu ne delimo, ovde Aleksandra Prijović i Rada Manojlović ne znače ništa. S izuzetkom Cece. Ona znači i u Albaniji, i na Kosovu. Na albanskoj rivijeri ne možete da naletite na šou Vesne Zmijanac kao što ste mogli ovog leta u Poreču. Ekonomija je ‘najmanje kontroverzna tema’, i zato je najbolja. Dobro zvuči i Titova ‘aktivna miroljubiva koegzistencija’, za koju Vučić možda ima volje i ambicija, ali nema resursa.

Albanija je strateški u ‘Jugosferi’ (Tim DŽuda), odnosno ‘Zapadnom Balkanu’ gde ponekad menja Sloveniju kroz onu čuvenu floskulu ‘Minus Slovenija, plus Albanija’.

Na jednom kružnom toku u Tirani (manjoj varijanti beogradske Slavije), veliki je dvoglavi crni orao – simbol ‘zemlje orlova’. Da li bi manji džumbus bio u ovdašnjoj čaršiji da je na beogradskoj Slaviji umesto kontroverzne muzičke fontane duginih boja podignut veliki dvoglavi beli orao, da bude veliki bar kao krst na ulazu u Kragujevac gde je takođe kružni tok?