Alisa sa one strane ogledala

Ako bi bili cinični, možda se Vučić setio kako je davno u zajedničkoj radikalskoj prošlosti Tomislav Nikolić Kemala Montena okarakterisao kao „ono muslimansko đubre“, pa je sad glupo da i Toma negde oko „Kolarca“ pred Bakirom sluša „Sarajevo, ljubavi moja“. Upadljivo je na promenadi bilo i odsustvo Vulina, na primer. Dodik je u Beograd dolazio i za mnogo nebitnije stvari, pa mogao je i na ovu. I da Bakir pristane. Simbolički. Ima li u ovom slučaju iskrenosti bez Dodika? I koliko je Vučić iskren prema njemu?

Gledam snimke Izetbegovića, Ivanića, Čovića, Vučića, obezbeđenja i tamburaša u kafani „Kolarac“ i imam osećaj da neko fali. Ali, ko? I kasno po podne se setim – pa Darko Rundek i Boris Tadić. Sećate se kad su Rundeku posle uzvika „ustašo, ustašo“ razbili arkadu u noći nakon učešća na Bir festu, da bi sutra Tadić s njim popio kafu u „Grčkoj kraljici“ u Knez Mihailovoj ulici i popravio stvar kako dolikuje jednom predsedniku. Iako je Vučić bio Darko Rundek na neki način u Srebrenici, a Bakir se osećao u Beogradu kao Dino Merlin nakon tri uzastopno prodate „Arene“, oba ova kafanska sedenja iskreniji su i lepši delovi istorije pomirenja na ovim prostorima. Uprkos odsustvu spontanosti, manje su usiljeni i nametnuti od međunarodnog faktora. Sve bi sigurno bilo još relaksiranije na Kalemegdanu da je bilo nekog „kalea“ i Dačića kao i „Miljacke“ u „Kolarcu“.

Vučić bi sigurno racionalno objasnio što nije bilo Nikolića i potencirao njihove dobre odnose, kao što i iz predsedničkog kabineta čujemo, pa skoro ironično, da nije bilo odmah zvaničnog saopštenja jer se podrazumeva da predsednik vodi odavno politiku pomirenja. Ionako će Nikolić izgleda na jesen u Sarajevo da se nadoknadi poseta propuštena zbog atmosfere stvorene kontroverznim hapšenjem Nasera Orića u Švajcarskoj.

Ah, to pomirenje. Izgleda da je Vučić otkrio magičnu reč za region i svet. Već vidimo koliko Hrvatima pred obljetnicu – 20 godina od „Oluje“ nije dobro kad iz Srbije stigne konstatacija da je pomirenje zvanična srpska politika. Pomirenje u podtekstu Zagrebu zvuči ciničnije nego da je Vučić primio delegaciju Vlade Republike Srpske Krajine u izbeglištvu. Pomirenje je novi Vučićev šou (u smislu političke regionalne zvezde) na koji region još nema pravi odgovor već da ga prihvati. I što je interesantno, moguće da je Vučić iskren.

Čak na neki apsurdan način njegov odlazak u Srebrenicu možemo uporediti s Miloševićevim odlaskom u Kosovo Polje. I jedan i drugi su se sreli s istorijom. I jedan i drugi su bili emotivno potreseni. Možda je cvet majke Srebrenice u Vučićevom slučaju i na reveru obrnuto proporcionalan trenutku sudbinske inicijacije koji je trasirao put Miloševića odvodeći nas u pakao.

Komunikacija prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića sa britanskom kraljicom Elizabetom nije trapava kao ona Nikolićeva. Naprotiv. Još mu je i kuma. U rođendanskom pismu prisetila se kako ga je držala u rukama kao bebu pre 70 godina. Da li je i to baš toliko antisrpski kao sve britansko, sem škotskog referenduma o nezavisnosti. Trodnevna proslava princovog rođendana i Vučićeva politika pomirenja kao da su trasirale put ustavnih reformi „Babićevoj grupi“: Monarhija sa kancelarskim sistemom.

Famozna britanska rezolucija o Srebrenici na koju su Rusu uložili veto u Savetu bezbednosti sigurno nije doprinela stabilizaciji prilika na Balkanu. Ali je i antibritanska histerija u Srbiji u najmanju ruku neproporcionalan emotivni odgovor. Ksenofobična palanka je jedva dočekala da podseti kako su nas Englezi uvek zavijali u crno – od Berlinskog kongresa 1878. preko 27. marta 1941, podrške Titu, zaštiti Ante Pavelića, obaranju Miloševića…

Nakon nedavne posete Angele Merkel i britanske rezolucije aktuelni su i stari srpski kafanski zakoni tipa: „Nemca ceni, čuvaj se Engleza“. To kaže narod koji se kune u Ruse i u Grke, a čija je kolektivna narodna mudrost smislila zakon „najebo je onaj koga Rus brani, a Grk hrani“. Ako to nije najpotuljenija hipokrizija, a šta je?

Sedeo sam pre rezolucije o Srebrenici s jednim Hajlenderom na petom spratu Tate Modern galerije u Londonu i gledali smo na City i katedralu Svetog Pavla. I pita me Hajlender koji je noć pre bio čak i u vremenu Vilijama Volasa. „Znaš li zbog čega sve ovo što vidiš postoji?” Što?, pitah. „Da bi jebalo Srbe kroz istoriju, od Berlinskog kongresa do danas.“ Ostali smo u tišini.

Čak je i Đoković pobedio u Vimbldonu da bi im pokazao ko smo. Iz inata. Setimo se sumornog 30.

aprila 1993. godine. Monika Seleš, tada reprezentativka SR Jugoslavije i najbolja igračica sveta, igrala je četvrtfinale WTA turnira u Hamburgu protiv Bugarke Magdalene Malejeve. U pauzi između gemova, pri vođstvu Selešove rezultatom 6:4, 4:3, na teren je uleteo Ginter Parč, opsednuti navijač Štefi Graf i napao je nožem dužine 23 centimetra. Parč je Moniku ubo u predelu lopatica, a rana dubine 1,5 cm zauvek je promenila istoriju 'belog sporta'.

Posle ovog incidenta bilo je insinuacija da je motiv politički zbog konotacija koga teniserka predstavlja, ali su nemačke vlasti potvrdile da je napadač bio mentalno ometen. Parč je osuđen za napad, ali nije zatvoren jer mu je konstatovana neuračunljivost. Dve godine je proveo na psihijatrijskom posmatranju. Ali, taj Dnevnik Miloševićeve Gebels televizije 30. aprila 1993. u pola osam bio je paklen. Nikola Šainović, Slobodanka Gruden… Svi su se izređali da naglase da je sečivo „novog svetskog poretka“ ubolo „našu Malu Mo“. Kao što je Keljmendiji ubijao klasiće po multietničkom principu onda u Paraćinu, da bi u „Politici“ sve dobilo naslov „Pucnji u Srbiju“. Mnogo Vučićevi režimski mediji liče na pozne osamdesete i devedesete, što je naoko apsurdno s obzirom na njegovu razoružavajuću politiku pomirenja.

Ove godine se obeležava 150 godina od objavljivanja romana Luisa Kerola „Alisa u zemlji čuda“ – klasika žanra literarnog apsurda. Alisa upadne kroz zečiju rupu i stigne u svet u kome je sasvim normalno da se smanjiš, porasteš, kao i da srećeš likove poput Ludog šeširdžije, Kraljice srca, vojnika-karata, Belog zeca itd.

U nastavku njenih avantura u romanu “Alisa sa one strane ogledala”, Alisa prolazi kroz ogledalo u Svet iza Ogledala, gde je svet velika šahovska tabla. Dva važna lika koje između ostalog Alisa sreće su lav i jednorog. Ova dva simbola predstavljaju Ujedinjeno Kraljevstvo, i na samom grbu lav predstavlja Englesku a jednorog Škotsku.

Ta dva simbola su veoma bitna i u britanskoj politici, jer su dva bitna pravca politike, samim tim i odnosa prema Istočnom pitanju, bila odslikana kroz dvojicu predstavnika tih različitih škola, Bendžamina Dizraelija i Vilijama Gledstona, lava i jednoroga. Istoričar Miloš Ković je u svojoj knjizi “Dizraeli i Istočno pitanje” govorio o tome kako su Dizraeli i Palmerston smatrali da Osmansko carstvo treba sačuvati jer, ukoliko se raspadne, evropske imperije moraju da preuzmu kontrolu nad balkanskim prostorom, dok su Gledston i Aberdin govorili da ako se Osmansko carstvo ruši, ne možemo se oslanjati na carevinu u raspadanju, već treba da se oslonimo na nove, mlade, vitalne balkanske narode.

Teško je o Britaniji govoriti racionalno ako se strasti dižu time da Britanci na Krfu, posle povlačenja srpske vojske, nisu hteli čak ni srpskoj deci da pomognu, do toga da je odraz njihove politike to što British Airways (inače privatizovan još 1987. godine) ne leti za Beograd.Da li vredi podsećati da je istoričar Kit Džefri, autor istorije britanske Tajne obaveštajne službe MI6 zasnovane na autentičnim dokumentima iz arhive službe, nekoliko puta isticao da je početkom 1941. za Beograd, kao i za ostatak regiona bila zadužena stanica u Budimpešti i da je tamo ukupno bilo 6 (šest) agenata? I šta, kao Srbi nisu bili protiv Hitlera, pa se bez Engleza ne bi pobunili?

Ima i onih obaveštenih koji mi tvrde da je prilikom ove posete Merkelova uočila i dobro iskoristila svoju šansu za jačanje nemačkog uticaja u ovom delu sveta i da su zato tekli „med i mleko“, kao i da je bilo na nekim (svim?) sastancima direktnih kritika na račun kolega iz Londona.Ne tako davno u istom delu antibritanski histeričnih medija, Nemci su sa svojim uslovima bili arhineprijatelji Srbije.

Inače, znate šta kaže hrvatska desnica? „Dok je vama Srbima Engleza, vi nećete propasti.“ Pa zar naše bizantinsko lukavstvo ne presaldumi NATO sile tako da one neće marširati na paradi za „Oluju“?