Alister

Nojberg je zapisivao šta se događalo dok se demon ispoljavao kroz svest njegovog učitelja. U stvari, Alister se u Alžiru prosvetlio; prošao put od Pakla do Svetlosti koju je simbolizovalo Horusovo oko. Nadam se da me dobro pratite. Ima mišljenja da se Alister samo maskirao kao „najsatanskiji čovek na svetu“, ali je u suštini bio duboko religiozan. I bio je neka vrsta „društvenog radnika“, kao Merilin Menson. I Džim Morison je obožavao Alisterovu bistu, Džimi Pejdž (najpoznatiji rok alisterovac) je kupio njegovu kuću, Dejvid Bouvi je bio „uronjen u ikonografiju“.

Ali, valjda ste, dragi čitaoci, primetili da je reč o Alisteru Krouliju, a ne o Alisteru Kembelu – kontroverznom spin doktoru, savetniku za medije Tonija Blera koji sad savetuje stručne timove u Vučićevoj vladi, a što plaćaju Emirati. Ne pominjem Kroulija samo radi efekta. Jer mene, a i mog jednog urednika zvalo je nekoliko ljudi (tobože čitalaca), stiglo je i par mejlova, da nas najoštrije upozore da je nedopustivo da list kao što je Danas „promoviše satanizam“. Čak u jednom mejlu piše da je naša izdaja iskonska, ali da još nismo koristili okultizam u njoj. Priznajem, često slušam „Cepeline“ ali još nisam „unazad“, a tu je u stvari „caka“. Dobro, ti (ne)namerni čitaoci su pomešali dva Alistera – Kroulija i Kembela, a sve povodom Danasove ekskluzive da je ovaj drugi savetnik u srpskoj vladi. Iako sve ovo zvuči bizarno, nije bizarno pitanje koliko zaista sličnosti ima između okultizma i političkog marketinga? I šta je zaista opasnije?

Skrećemo pažnju na knjigu „Blerove godine – Dnevnici Alistera Kembela“ (The Blair Years – The Alastair Campbell Diaries). Knjiga je bila britanski bestseler, a ovog bliskog saradnika Tonija Blera novinari BBC-ja se sećaju kao čoveka koji je, kako kažu, „frizirao“ Blerov izveštaj o navodnom nuklearnom oružju u Iraku, što je prethodilo invaziji na tu zemlju. On u svojoj knjizi dnevničkih zapisa iz 1999. godine piše kako je igrao važnu ulogu u medijskoj kampanji protiv SR Jugoslavije. Tada su, piše Kembel, bili posebno zabrinuti jer su dobijali rat u vazduhu a gubili ga u medijima. „Milošević je imao potpunu kontrolu medija, a naši mediji su bili podložni tom uticaju. Tako smo mogli da izgubimo bitku za javno mnjenje, a ako bismo izgubili i podršku nekih NATO članica, imali bismo problem da nastavimo operaciju“. Da to spreči, Alister Kembel je povremeno, piše, pomagao i portparolu NATO Džejmiju Šeju: „Rekao sam Havijeru Solani – ako me žele, neka samo kažu. On je rekao da voli to što smo uspeli da pripitomimo medije. Odgovorio sam da nismo, samo smo ih ubedili da jesmo“. Kembel u memoarima piše da je njegova pomoć NATO hvaljena a da mu je Gerhard Šreder jednom čestitao na uspešno izvedenoj kampanji dezinformisanja.

Kembel piše i o svom razgovoru sa generalom Veslijem Klarkom: „Bilo mi je malo čudno što u jeku vojne ofanzive sedim sa generalom kome govorim kako da je vodi. Ili bar kako da vodi njen medijski deo. I što prigovaram kako kampanji nedostaje disciplina koju očekujemo od vojske. Uveravao sam ga da nisam lud za slobodom informisanja i da sam zaista smatrao da NATO nekada daje previše informacija. Mislio sam da nije trebalo pokazati snimke bombardovanog voza u Grdelici. To nam nije išlo u prilog. Kada ratujete, to činite na svim nivoima“.

Osim srpske, Kembel je savetodavno delovao i na vlade Kosova i Albanije. Šta bi bilo da je Delta angažovala Alistera, ili Pajtić da ima neke svoje Emirate? Očas posla bi konstrukcije o širokim međunarodnim savezima sa domaćim slugama za obaranje rejtinga (što je isto kao i rušenje) premijera dobile novi zamajac. Logično je da premijerovi kriptopatriotski kerberi ćute na ovaj volej za patriote revizioniste – da nas Blerova firma podučava. Firma onog koji nas je bombardovao. Vučićevi kontrolisani patrioti i konspirolozi razumljivo ćute, ali to ne znači da narod nije dodatno zbunjen ovim ćutanjem. Kao što su široke naprednjačke mase oćutale i Jelenu Trivan na čelu „Službenog glasnika“. Ko zna zašto je to dobro, misle u još većoj zbunjenosti evropskog puta bez ponižavanja.

Čak je i mene jedan dobar autolimar pitao pre neki dan: Pa jel' ga ruše il' ga podržavaju? Da budemo malo cinični – jesu li odustali od „ukrajinskog scenarija“? Ako je Bajden u Minhenu rekao Vučiću da Amerika podržava evropski put Srbije, znači li to da su mu „oprostili Putina“ i da „neće na Dikovića“, koji je inače Borisov izbor? Ako je potpredsednik Bajden Vučiću poručio u Minhenu kako radite sjajan posao za Srbiju i još naglasio da želi da premijer zna da je Srbija najvažnija zemlja u regionu, zar to nije dovoljno i ovom mom autolimaru koji se sekira za generala Dikovića i plaši se da li će Vučić moći da ga sačuva. Kao da ne veruje da je Nikolićevo odlikovanje dovoljna garancija. Naravno da Vučić zna mnogo više od nas o svetskoj politici i njenom prelivanju na Srbiju i okoliš, i da tu verovatno nije sve crno-belo, što ne znači da vlast ne bi morala da učini ono što je do nje – da jasnije objasni gde smo i šta smo? Kuda idemo i kako? I koliko nam je zaista ponosa dozvoljeno na tom putu? A ne da se širi šizofrena pozicija da idemo tamo kod onih koji će da nam sruše premijera i ukinu svako dostojanstvo Srbiji. Ako idemo u EU i ako nas Bajden tako hvali, zašto je većina režimskih glasila ne samo nekritički proputinovska već paranoidno antizapadna i osokoljeno promiloševićevska? Zašto su pohvale premijeru sa Zapada, a i pare koje država odatle dobija, dokaz ugleda i poverenja u reforme, a zašto bi pare sa istih destinacija namenjene nevučićevskim organizacijama odmah bile pare za razbijanje Srbije? I zašto bi u krajnju ruku neko na Zapadu davao pare za tako kontradiktorne ciljeve. I šta bismo rekli tek da srpsku opoziciju Vučiću finansiraju arapski petrodolari? Vučić i vučićevci kao da nisu prevazišli podelu na patriote i izdajnike, već su je samo redefinisali.

Čak i da su Nikolić i Vučić u niskom intenzitetu kohabitacije, preveliki je debalans između Nikolićevog odlikovanja uručenog doajenu antihaškog lobija Smilji Avramov i Vučićevog imenovanja Jelene Trivan, simbola Tadićeve vlasti koja je okončala saradnju sa Tribunalom, na čelo famoznog „Glasnika“.

Ili je ipak u pravu Danasov urednik Božidar Andrejić, koji sad već generacijama mladih novinara uporno ponavlja, citirajući iskustva narodnog kapitalizma iz okoline Zaječara, da pare od paradajza i pare od paprike nisu i nikad ne mogu biti iste pare.

Sećate li se stare priče o tri skopska konobara koji su se smelo i uspešno suprotstavili bahatom ponašanju pijanih engleskih vojnika iz NATO. Da ne koristimo i mi radikalske eufemizme, jer to smelo i uspešno suprotstavljanje znači da su skopski konobari tada prebili pijane engleske soldate. Njima je lider radikala Vojislav Šešelj (pre odlaska u Hag) uputio poziv da posete Beograd. Oni su se odazvali, pa su u prostorijama SRS razmenili mišljenja sa članovima najužeg rukovodstva stranke, na čelu sa Šešeljem. Pretpostavljamo da je i Vučić bio tu. Radikali su tada istakli da je celokupna srpska i makedonska javnost sa oduševljenjem primila izuzetno odvažno držanje personala skopskog restorana „Dva jelena“. U razgovorima je istaknuto da nema bližih naroda od srpskog i makedonskog, te da je pobeda makedonskih prijatelja u sukobu sa NATO siledžijama najbolji podstrek daljem razvoju prijateljskih odnosa dva naroda. Jer, srpski i makedonski narod, rečeno je, imaju zajedničke neprijatelje, pa „tim svetskim moćnicima ni po koju cenu ne smemo dozvoliti da poseju seme razdora između naših naroda“. Tu bliskost srpskog i makedonskog naroda, naglašeno je tada, ne može izbrisati ni Amerika ni NATO. Obaveza da se zajednički doprinese još većem prijateljstvu i bliskosti dva naroda bio je i zaključak tih srdačnih razgovora.

Predsednica parlamenta Maja Gojković bila je ovih dana u posetu Skoplju, a Vlada Srbije 16. februara ide u Skoplje na zajedničku sednicu sa makedonskom vladom. Da li je Maji i Vučiću u agendi bila i simbolička poseta restoranu „Dva jelena“? Promenilo se i mnogo toga.

Gernot Erler, poslanik Bundestaga i predstavnik nemačke vlade za predsedavanje OEBS-u, jasno je rekao da Srbija nema prostora za neutralnost. Pa i Koštunica kad je nju promovisao kao eufemizam za prorusku poziciju, znao je da nezavisnost postoji samo ako se prizna.

Premijer ide na Kolindinu inauguraciju. Pohvalno je razvijati dobre odnose u regionu, ali Vučić kao da je nesmotreno upao u psihološku zamku. Na konferenciji za novinare taj put je emotivno postavio maltene kao put Sadata u Izrael. S druge strane, u Hrvatskoj to jeste pobudilo pažnju javnosti, ali zvaničnici nisu propustili da diskretno i malo pakosno poentiraju sa izjavama tipa „ko doš'o dobro doš'o“ i donekle unormale Vučićeva pregnuća. Ali, to se može tumačiti i kao podsvesno defanzivna pozicija hrvatske strane, jer ispod površine ključa iz proste činjenice da će srbijanski premijer Sretenje obeležiti u Hrvatskoj. Iz premijerove perspektive i radikalsko-navijačke prošlosti odlazak u Zagreb uvek je između podvižništva i žrtvovanja; dok je za Borisa, recimo, to davnih dana postala stilska vežba. Mada, vreme je pokazalo da su sa Borisom i Ivom prošla i njihova velika dela na normalizaciji. Šteta.