Alternativna ‘stabilnost’

Nezavisno od bilansa, konačno je jedna generacija studenata posle duže pauze uspela da pronađe dušu. U ovoj zemlji zaista dugo nije bilo ozbiljnog studentskog bunta s obzirom na njenu političko-socijalnu situaciju. Da je ovo 1988, sumnjam da bi ovi studenti pred Skupštinom skandirali ‘Uhapsite Vlasija’. Bar ne većina. Oni ne traže ni obnovu monarhije, ni ustavotvornu Skupštinu, kao što smo mi, bez mobilnih telefona (doduše znali smo da postoji ‘pejdžer’), tražili 1992. kao direktnu podršku DEPOS-u, koji su bojkotovali Đinđić i Mićunović, i ‘Vidovdanskom saboru’.

‘Ajde, dobro, možda im je monarhija anahrona (mada da je ima ne bi ni bilo Vučića kao predsednika, zar ne?), ali zašto pobogu nema zahteva za izbore za ustavotvornu skupštinu? Nije moje da zvocam i popujem, ali ko će bolje da postavi taj zahtev nego vi, deco? I nije lako ni Vučiću da argumentovano odbije taj zahtev. Pa ustav ionako moramo menjati. Makar zbog EU. Hoćemo li konačno regulisati ‘šetanje moći’, kako sprečiti da Vučić postane ‘Boris na steroidima’, da ne pominjemo rizike ‘erdoganizacije vlasti’. Nisam ja neki ubeđeni monarhista (naprotiv), već samo mislim da bi Srbija mnogo jeftinije prošla od 1990. do danas da je bila s krunom. I samim tim bez Miloševića, Koštunice, Tadića, Nikolića i Vučića, bar kao predsednika Republike.

Za provetravanje jednog zaparloženog društva dobro je što su studenti izašli iz zavetrine i pokazali da nisu svi klinci kontaminirani ili apolitični, uprkos što i mnogi ‘progresivni’ jesu taoci društvenih mreža, bar koliko ih i koristite u svrhu ‘akcionog jedinstva’. Zahtevi, dok su pomalo ličili na ‘devetomartovske’, imali su nekog smisla. Kad su zahtevi konačno ‘usaglašeni’ i kad se zatražilo ‘ukidanje diktature, smena političke elite na čelu s Vučićem’, te ‘promena ekonomske i socijalne politike’, i još i sistema koji to generiše, sve ja zaličilo malkice na šezdesetosmašku ‘kritiku svega postojećeg’. Pominju se i ‘buržuji’, banda odavno više nije samo crvena kao nekad. Za Radomira Konstatinovića je ona studentska politička karnevalizacija – ‘Beograd je svet’ iz 1996/97. zaista bila jedno od lepših lica Srbije, ali se u šetnji tih dana poverio bliskom prijatelju da mu je krivo što deca viču samo ‘bando crvena’, a ne i ‘bando nacionalistička’.

Ali, tu danas i jeste fora – u nekoj vrsti ‘sektaštva’ (odbijanje i vlasti i opozicije) – u stavu ‘tražimo nemoguće’. Evo zašto: Oksfordski rečnik je ‘post-truth’ proglasio za ‘international word of the year’ (2016), i to u kontekstu Bregzita i Trampa. ‘Post-istina’ kao nova reč Oksfordskog rečnika poistovećena je sa ‘alternativnim činjenicama’. Na mikro nivou – Vučićev agitprop dao je veliki doprinos ‘alternativnim činjenicama’. Paradoksalno, malo i cinično, zahtevi protesta ‘Protiv diktature’ u dobroj meri su dizajnirani upravo kao ‘alternativne činjenice’, jer stvarnost u kojoj je Vučić i na ponovljenim izborima na svih osam biračkih mesta osvojio 71,66 odsto glasova njima ne znači ništa. Kao što im ne znači mnogi ni pobeda ‘čista kao suza’. Oni ne žele ‘stabilnost’ koju za njih projektuju Vučić, Angela Merkel, Mekejn, Kurc, i drugi ‘prijatelji iz sveta’ jer oni imaju svoju – ‘alternativnu stabilnost’. To za režim jeste malo iritirajuće. Stiče se utisak kao da učesnici protesta ponekad traže kordone, a Vučić neće da im ispuni želju jer bi oni odmah počeli da koriste razne ‘fore’.

Sećate li se, dragi čitaoci, jednog od najboljih TV duela na prostorima bivše Jugoslavije, kad su se u studiju crnogorske državne televizije sučelili Momir Bulatović i Milo Đukanović? Raskol u Demokratskoj partiji socijalista imao je dramatične razmere. I Milo i Momir su bili ‘naoružani’ crnim akten-tašnama iz kojih su izvlačili kompromitujuće papire. Bilo je tu svega – od Auto-moto saveza do Miloševića i međunarodne politike. U jednom trenutku, Momir je rekao da je tragično da se u Podgorici spaljuje beogradska štampa i da to podseća na nacistička vremena. Milo mu je replicirao da to mladi ljudi – studenti – isprovocirani bezočnom propagandom Miloševićevih novina, pokazuju svoj demokratski bunt i privrženost slobodnoj Crnoj Gori. Onda je Momir poentirao: ‘Tragično je, gospodine Đukanoviću, da sredovečne ljude nazivate studentima’. Ali, upravo je tu još jedna fora: Studenti bez ‘sredovečnih ljudi’ ne mogu ništa. A njih, ruku na srce, nema dovoljno na ‘Protestima protiv diktature’. Energije ima, ali preko sto hiljada demonstranata u jednom danu nije bilo na ulicama Beograda. Što je 1996/97. bio slabije posećen dan. Doduše, tada je bila ozbiljna izborna krađa, za razliku od danas. Sumnjamo da bi ovaj današnji Vulin, uprkos svemu, odgovorio – a jesmo li trebali da ih polivamo toplom vodom, jer su nas, zamislite, usred zime polivali hladnom iz vodenih topova.

Čim nema dovoljno ‘sredovečnih ljudi’, nema ni zrele alternative Vučiću. Ma koliko klinci bili nekome simpa. Toliko da i ‘čika Tomu’ oslobode straha na neki način, pa im je poručio da niko ne sme da ih dira. U ‘Areni’ na Vučićevoj konvenciji Nikolić je posle ‘toplog zeca’ kroz koji je prošao ličio na Molotova kome su upravo Dragicu spakovali u Gulag, a on drugovima govori da ga sad pogledaju u oči i da mu kažu da li sumnjaju da podržava ‘Staljina’? Toma jasna naglašava da je Vučić pobednik, što i jeste, ali nema tu nekog entuzijazma, više rutine.

Sumnjam da će protesti zaći u leto, jer to nisu uspeli ni oni 1968, ni oni 1992. Oni 1996/97. imali su dobar tajming – jesen i zimu, kao i oni pred Peti oktobar. I ‘patkica’ je prošle godine imala letnju pauzu. Još jedno, smatram, korisno podsećanje: Kad su svojevremeno fijasko doživeli protesti Saveza za promene, Čedomir Jovanović se nije predavao – danima je po mrazu sa dvadesetak entuzijasta šetao od beogradskog Trga republike do Slavije i nazad. Imali su i barjaktara i ime: ‘Čuvari vatre’. Pet-šest večeri šetao sam s njima praveći izveštaje i reportaže. Prolaznici su nas gledali kao krava mrtvo tele. Posle par dana i ja sam se nekako poistovetio sa demonstrantima i nisam više sebe doživljavao samo kao novinara. Već drugo veče izgubio sam osećaj blama. Iako su nas na neki čudan, zajednički način, sažaljevali i miloševićevci i đinđićevci. ‘Vatra’ se ipak nekako održala, i nije prošlo mnogo vremena kad se opet pojavio opozicioni bunt i masovnost.

Vučić ne treba mnogo da se zavarava brojem prisutnih na protestima. Maksimalistički zahtevi studenata, Vučićev neosporni izborni legitimitet, i odsustvo opozicione ‘kritične mase’ mogu da zavaraju. Ovakvi protesti mogu da nestanu pa da se kao ponornica pojave ponovo u bujici. I da obeleže predsednički mandat, kao što je ‘Savamala’ obeležila prvu godinu vlade. Zaista je teška koincidencija da vlast u noći trijumfa generiše jedan od svojih glavni faktora nestabilnosti. Pa ni onaj miting Saveza za promene u Čačku – prvi opozicioni posle NATO bombardovanja – nije bio baš krcat, ali je bio simbolički bitan.

Dakle, kad sve utihne, kad neki studenti krenu u svoje provincije, kad krenu na ferije, na mora i planine, bitno je da se opet pojavi neki njihov Čeda Jovanović – jer neku vrstu razuma ove sede glave i brade realnog Čede ne zarezujete izgleda mnogo, čak i ako vas podrži. Bitno je da taj ‘novi Čeda’ sa dvadesetak posvećenika nastavi da šeta i u leto, da to budu novi ‘čuvari vatre’. Neka vrsta ‘pravednika’ koja će biti na vrelini, kao što su oni dobri ljudi to bili po ciči zimi. Nisu imali mobilne da prave selfije. Brzo dođe novi ‘preobraženjski miting’ koji je tada organizovala nevladina organizacija G17 plus. A dotle će se valjda i opozicija partijski uozbiljiti i srediti. Da li ovi divni studenti koji se simbolički ‘onesvešćuju’ danas mogu da ukapiraju značaj pesmice: ‘Veća grupa građana hoće Dinkić Mlađana?’ Lakše bi mi bilo da im objasnim ko je Jasuši Akaši i zašto ga je Momo Kapor zvao ‘Sjaši Uzjaši’.

Niste valjda zaboravili ono skorašnje planetarno ludilo koje je bilo zahvatilo i naše prostore – polivanje kofom hladne vode, i izazivanje drugih da to urade, u ime dobrotvorne akcije kojom se sakupljao novac za istraživanje leka za neurološko oboljenje u Americi poznato i kao Lu Gerigova bolest, postalo je u isto vreme i planetarna medijska zabava. Odazvale su se i holivudske zvezde i bivši američki predsednici, a ostaće kod nas zabeleženo medijski atraktivno polivanje kofom vode nabildovanog Čede Jovanovića. Mogu li stratezi protesta da prodaju ‘padanje’ kao globalni fenomen – u smislu ‘izazivanja’ da padneš. Kao pomoć ‘borbi protiv diktatura’ širom sveta. Ovi Vučićevi bi rekli – doprinos ‘obojenim revolucijama’.