Nakon frljoke sa Evropskom unijom kao „nužnim zlom“ Srbije, predsednik Tomislav Nikolić se donekle popravio stavom koji je Danas dobio iz njegovog kabineta da predsednik očekuje od nadležnih institucija da reaguju, odnosno „urade svoj posao“ povodom slučaja rušenja objekata u beogradskoj Savamali. Sad kad mu je mandat toliko odmakao možemo konstatovati da se Nikolić najbolje snalazi na Titovim putevima mira.

Ovog maja stajna tačka dugačke ekskurzije bio je Alžir. Iako Tita ne pominje tamo gde je to najlogičnije – na vojnim paradama povodom pobede nad fašizmom, Nikolić Maršala maksimalno eksploatiše kroz rehabilitaciju njegove politike nesvrstavanja. Nas i dalje poistovećuju s Titom i onom njegovom Jugoslavijom, potvrđeno je i pre neki dan u Alžiru, kažu mi sagovornici upućeni u Nikolićeve puteve mira. Samo bez „Galeba“. Opet, od nekih naših uglednih privrednika, čujem da svoje poslove prebacuju iz bratske Rusije u Alžir kojim u svom trećem mandatu vlada Abdelaziz Buteflika, iako više ne dobrog zdravlja.

Ali, hajmo još malo dublje u istoriju da bi neke stvari bolje razumeli. Ahmed Ben Bela, prvi predsednik nezavisnog Alžira umro je u aprilu 2012, u 96. godini. Harizmatični Ben Bela, bio je simbol globalnog antikolonijalnog pokreta, prvi je predsednik Alžira kada je ta zemlja stekla nezavisnost od Francuske, a u vojnom puču ga je 1965. svrgao njegov ministar odbrane pukovnik Huari Bumedijen. U zatvoru i kućnom pritvoru bio je do oktobra 1980, a zatim je živeo u izgnanstvu u Švajcarskoj od 1981. U Alžir se vratio 1997.

Te 1965. u posetu Alžiru dolazi Tito. Dočekuju ga kao globalnog lidera. Ali, na ručku sa Ben Belom, a što se jako malo zna, Tito se onesvestio. Kako sam ja čuo od čoveka iz delegacije, Titu se bukvalno sručila glava u supu. Nastali su šok i neverica u sekundu. Naši bezbednjaci su bili zatečeni, ali u tih par dugih sekundi najbolje se snašao baš Ben Bela, preskočio je sto, podigao Titu glavu, utom su stigli i lekari. Maršal je samo kolabirao zbog klime i brzo se povratio. E, sad te iste 1965. desio se i pomenuti vojni udar. Ovoga puta Tito nije prodao Ben Belu, kao što je prepustio sovjetskim egzekutorima Imre Nađa, koji se 1956. sklonio u jugoslovensku ambasadu misleći da je sigurna kuća. Te 1965. ambasador SFRJ u Alžiru je Nijaz Dizdarević (Raifov brat). Tito šalje specijalnog izaslanika da se uveri da je Ben Bela živ. I ovaj se uverio. Titovo zalaganje omogućilo je dug život prvom alžirskom predsedniku. Sarađivao je Tito posle i sa Bumedijenom, a oni koji su dobro poznavali Mirka Tepavca mogli su od njega čuti kako je Tito uspešno lobirao da na jednom važnom međunarodnom skupu Alžir zauzme stav koji je bio protiv pokušaja Fidela Kastra da 'Nesvrstane' približi sovjetskoj sferi uticaja.

Tito je slao oružje Alžircima u borbi za oslobođenje od kolonijalne francuske vlasti. Zbog toga se Jugoslavija presudno, više nego zbog Draže Mihailovića, zavadila s De Golom.

Ozbiljan privrednik, koji je ravnodušan i prema Nikoliću i prema Vučiću, rekao mi je da je Nikolićeva poseta Alžiru suštinski bitna i da je uspela jer, ističe mi: „Da nas i svi zaborave, a da nas Alžir prihvati u punom kapacitetu za poslovnog partnera, možemo biti mirni narednih dvadeset godina“. Kaže mi još – „imaju love ko blata“. Otuda je jako bitno što su se Nikolić i premijer Alžira Abdelmalek Selal založili za unapređenje saradnje dve zemlje, a u njihovom prisustvu je potpisano više dogovora, pri čemu oni iz oblasti kulture treba da budu uvertira za privredne. Nikolić je, čujem od zainteresovanih, mudro zborio da Srbija sprovodi reforme četiri godine (a DOS predsedniče?), i uspešno stvara povoljan ambijent za strane investitore, a ima i brojne komparativne prednosti za investicije, od povoljnog geografskog položaja, do, pazite sad – izvanredne radne snage. Vidite, kad su pare u pitanju mi nismo, kako kažu bećkovićevci „napravili kuću na sred druma“, pa otuda i naša nesreća, već je taj položaj „povoljan“.

Nikolić je razgovarao i sa predsednikom Buteflikom. Podsetimo da je ovaj lider sa 25 godina postao ministar omladine i sporta, a sa 26 ministar spoljnih poslova. Pa posle neko prebacuje Borisu Tadiću da je stavio klinca – Vuka Jeremića da se 'igra diplomatije'. Na ovoj funkciji Buteflika je ostao do smrti predsednika Bumedijena 1978.

Tokom posete Alžiru, Nikolić je pokazao priličnu pribranost kad ga je pred kamerama spopala muva, koja je prvo obletela oko njega a posle mu se i spustila na nos. On je to maltretiranje stoički izdržao.

Ova bizarna situacija me vratila u period sredine dvehiljaditih kad se mušica često muvala po srpskim televizijama. Tačnije, tada se tri puta pojavila u studiju (naravno, ne jedna ista mušica), na tri različite televizije. Tri su i različite reakcije bile na njeno pojavljivanje. Pasionirani gledaoci verovatno se sećaju kad je mušica ušla u studio TV B92, i to baš u vreme Vesti koje je čitao Goran Dimitrijević. Iako je mušica bila uporna, Dimitrijević je stoički, kamena lica, kao vrhunski profesionalac, izdržao maltretiranje, a čak je zbog tog stoicizma, zajedno s mušicom, dospeo i kao predlog za Utisak nedelje.

Posle toga, mušica se jedno vreme nije pojavljivala po studijima srpskih televizija, da bi se iznenada pojavila u specijalnom magazinu RTS posvećenom Pesmi evrovizije i trijumfu Marije Šerifović. U studiju kod Olivere Kovačević, iznenada se pojavio i prvi čovek javnog servisa Aleksandar Tijanić. Možda i sa par 'čivasa' u sebi. Mušica je bila bez šansi. U Utisak nedelje tad su stigli Tijanić i mušica.

Nismo dugo čekali na sledeće pojavljivanje dotične živuljke. Stigla je tih mušičavih godina i u studio Studija B. I to baš u 'Problem' Predraga Sarape u vreme kad je on obznanjivao 'kraj ideologije' (političkih partija u Srbiji). Tradicionalno relaksirani Sarapa, jasno je naglasio da mušica neće doživeti sudbinu one nesrećnice koja je sačekala Tijanića, ali se nije ponašao ni kao britanski gardista (onaj sa šubarom), dok ga dosadna i razmažena deca turista zasmejavaju, odnosno kao Goran Dimitrijević. Krajnje prirodno, mušica je radila svoj posao, Sarapa i njegovi gosti svoj.