Anomija kao sudbina

Kao globalna avangarda, kako ga danas predstavljaju revizionistički nacional-boljševici, Milošević je pokušavao da nametne svoju volju istoriji, dok Vučić samo hoće malo više pravičnosti za svoje mesto u istoriji. Milošević je češće kategorički odbijao, nego što je tražio ‘tante za tante’. Devedesetih je bilo neuporedivo gore nego danas, ali kao da se politika ozbiljnije tretirala kao delatnost.

Čak se čini da su i one Koštuničine mačke o kojima je pred Peti oktobar pisala Politika, ozbiljnije od Sergejevih mačaka koje je navodno otišao da nahrani nakon one sitne saobraćajke na Novom Beogradu. Svi napori da se bojkot tretira maltene mistično – kao najskuplja srpska reč (posle Kosova koje će se vratiti kad se vrati oteta država), ne deluju uverljivo kao jedna rečenica profesora Nikole Miloševića koji je brzo napustio Demokratsku stranku i osnovao Srpsku liberalnu stranku – da ne postoje ti izborni uslovi koje daje komunista Milošević, a na koje će srpski liberali izaći.

Tvit ‘cev u glavu’ Vesne Pešić jeste dočekan od vladajuće propagande kao lopta koja ide na volej, ali čudno da niko tad nije citirao stranačkog saputnika Nikole Miloševića – Kostu Čavoškog koji je devedesetih studentima kao moguće rešenje problema Slobodana Miloševića predlagao samo jednog čoveka – odnosno da je, da bismo ovo rešili, potrebno oštro oko i mirna ruka.

Ako nije tvitovala o ubistvu, Vesna Pešić je potvrdila onu famoznu Albera Kamija da je samoubistvo ustvari jedini pravi filozofski problem. Po tom pitanju, preporučujemo klasičnu studiju Emila Dirkema ‘Samoubistvo’, gde on ističe tri suicidalna tipa: Egoistično je kad se ubijaš sebično, ne razmišljajući o posledicama po svoje bližnje.

Samoubice altruisti su često narodni heroji – oni koji ginu u jurišu, dok je anomičko samoubistvo ono na šta se može odnositi tvit Vesne Pešić.

I ako niste potencijalni samoubica, anomija je jedna od ključnih reči srpskog razorenog društva – da se poslužimo naslovom jedne bitne sociološke studije iz naših devedesetih godina.

Anomijom (pojam je upravo uveo Emil Dirkem) označava se rastakanje društvenih normi, konfuzija moralnih vrednosti, hipokrizija, delinkventnost, ignorisanje i zloupotreba pravnog poretka, stvaranje piramide neformalne moći, otuđenje pojedinca. Baš kao danas – dezorijentisani članovi društva tragaju za socijalno poželjnim obrascima ponašanja. Ili se prepuštaju nihilizmu. Ni reaktivna – ponekad euforična – identitetska politika ne može obezbediti tu koheziju.

Jedinstvo – i ono nacionalno (vučićevsko-dodikovsko), ili ono bojkotaško, danas je frekventnija reč od humanizma Mire Marković, ali ono ne garantuje koheziju. Autoritarne predispozicije mistifikovanog jedinstva mogu se demokratski sublimirati pojmom društvenog konsenzusa. Dirkem nam je nasušno potrebniji od Vebera.

Vučić ga srećom još nije citirao i na svoj način banalizovao. Suštinski je bitno razumeti dirkemovsku podelu na mehaničko i organsko jedinstvo. To su i pitanja sinergije, konsenzusa i tribalizacije. O Dirkemu je inspirativno pisao i predavao profesor Aljoša Mimica, koji na žalost, nije više s nama. Preporučujemo njegovu knjigu ‘Radikalska sociologija’.

Za protekle četiri godine Vučić je napustio vanredne parlamentarne izbore kao polugu vlasti. To je logična ‘dinamika autoritarnosti’ – učvršćivanja vlasti. Opozicija pokušava da predstavi stvari retroaktivno – kao da živimo u ‘diktaturi’ od 2012, kako bi amnestirala i određene svoje relacije s Vučićem, ili bar stare nade u rekonstrukciju vlade – što je takođe bio bitan alat dinamike autoritarizma.

Mnogo vremena opozicija je straćila na raskole, kolone, zaumne koalicije i jalovu dilemu – partijsko ili građansko. Kao da članovi partija nisu građani. Ponuda Milici Delević da preuzme ministarstvo spoljnih poslova i Olji Bećković da pređe sa ‘Utiskom’ na Pink info, ipak nisu u istom političko-medijskom ambijentu. Naglo zaoštravanje kreće od izborne noći 2016. kada se dešava i Savamala kojoj je tek ‘Krušik’ preuzeo aferaški tron.

Pitanje ‘lične vlasti’ uvek je vezano i za dezavuisanje parlamenta. Priličan broj rustičnih likova afirmisanih u devedesetim godinama i danas je na političkoj sceni. Od Nenada Čanka i Vojislava Šešelja do Mirka Jovića i Milana Paroškog. Posle nekoliko godina mirovanja Paroški se preko stranke Stamatovićeve Zdrave Srbija, gde je reizabran za potpredsednika, vratio na političku scenu. U tom prvom sazivu Skupštine iz 1990. njen predsednik bio je Slobodan Unković. Vrlo je pristojno i šarmantno obavljao taj posao. Jednom prilikom kao potpredsednik visokog doma menjao ga je Borivoje Petrović iz Kragujevca.

Maja Gojković očigledno nema onaj ‘osećaj za filing’ Borivoja Petrovića, kome je kao potpredsedniku zapalo da vodi jednu sednicu, i to po vrućini (pa je i kravatom brisao čelo), da bi mu Milan Paroški ispred govornice dosađivao sa ‘dajte mi reč’. Onda je Borivoje rekao – ‘Milane, nije po poslovniku, al’ ajde’. To je falilo naprednjačkoj skupštini. Umesto toga dobili smo amandmanski teror, ućutkivanje opozicije, a potom i njeno relativno napuštanje parlamenta.

Kako li bi se Maja snašla da su i njoj kao Bori Petroviću upale žene u salu koje traže da im se deca vrate iz Slovenije gde ih je zatekao rat kao regrute? Maja teško da bi zamolila poslaničku većinu da se strpi i da svi čujemo ‘tužnu priču’ o dedi i unuku (od jednog razbarušenog poslanika SPS), kako je Unković uspeo kao predsednik parlamenta da amortizuje stvari u dubokoj skupštinskoj noći. Sećate li se brkova i manekenskog stasa Zorana Lilića? I on je bio jedno vreme ‘spiker’? Kad je opozicija napuštala salu, rekao je cinično – ‘Molim vas, zatvorite vrata’ (u dogledno vreme je uputio izvinjenje). Čak i to sad deluje parlamentarnije od naprednjačke prakse koja se ubrzano i izveštačeno pokušava humanizovati ‘čomićizacijom’ Skupštine. Prisustvo bojkotaša u skupštinskom holu, od tog hola na neki način napravilo je atmosferu i fizički osećaj da nam parlament liči na ‘dvodomni’.

Srpske partije i pokreti slični su Zvezdama Granda.

Dobro se pamte Slavica Ćukteraš i Tanja Savić – prve zvezde iz te produkcije, čak i kad su posle imale krize u karijeri.

Onda je krenulo fabrikovanje zvezda, ali osim ove dve primile su se u narodu još Milica Todorović, Darko Lazić, Topalko, i slabo ko još. Tako je i sa partijama i pokretima. Nastavlja se njihovo fabrikovanje, ali je teško da se sve to primi u narodu.

Čak i do cenzusa od tri odsto. Sretao sam ljude koji znaju i za Vulina i za Čanka, a ne znaju kako im se zovu partije. Sretao sam ljude koji misle da je Boris Tadić i dalje predsednik DS, a Koštunica DSS. Slobodana Samardžića znaju kao ‘onog Koštuničinog brku’, a ne kao lidera Državotvornog pokreta. Brzo su demantovani i oni koji su sumnjali da se Pokret slobodnih građana još može cepati – pa sad imamo i Slobodnu Srbiju.

Kao što sam negde morao da objašnjavam da Zelenović ne vodi Zelene. A i oni koji znaju da je Zelenović iz ‘Zajedno za Srbiju’ mogu da pomisle da to ima neke veze sa ‘Zajedno za Šumadiju’ Veroljuba Verka Stevanovića. Šta li bi Vučić odgovorio na pitanje ko mu je omiljeni opozicionar? Milošević je bio jasan – Šešelj. Za razliku od Miloševića koji je imao samo nacionalističku ‘lažnu’ opoziciju, Vučić ima i građansku.

Demokratskog ozdravljenja Srbije nema bez prekidanja dalje debilizacije – fragmentacije – scene. Da li bi bojkotaška konvencija Saveza za Srbiju u bivšem Domu sindikata bila efektnija da je to bio i kongres ujedinjenja u jednu (desno)centrističku partiju. Ali da se izabere i predsednik (jedan). Sergej se pomeri malo u desno, Boško malo u levo. I to je to. Slobodan Samardžić se vrati na pozicije iz 1992, pre odlaska Koštunice iz DS. Ali, čak ako neko i otpadne, stvara se uslov za pravljenje druge bitne, socijalno-liberalne, opcije. U te dve stranke može da stane 95 odsto sadašnje opozicije. Time bi se rešilo i neuralgično pitanje DS, stvorile pretpostavke da se u te stranke sutra priključe nelustrirani delovi sadašnje vladajuće koalicije i takozvane lažne opozicije.

Samo da ponovo ne preteramo sa srpstvom. Pre neki dan skrenuli su mi pažnju da se ‘srbijanac’ koristi da se ‘razvodni stvar, jer smo svi mi Srbi’. Da li to znači da nije dovoljno srpska pesma ‘jelek, anterija i opanci, po tome se znaju Srbijanci’ (odnosno ‘opanke/Srbijanke’), i da li je ‘Srbijanka’ iz Valjeva – čiji je (vita)sok od pomorandže bio brend bar kao onaj od jabuke ‘Budimke’ iz Požege, trebala da se zove ‘Srpkinja’?