Anti-Čerčil

Famozni (realni ili propagandno isforsirani) ‘ugled u svetu’ je bitan deo tehnologije vlasti i održavanja rejtinga. S obzirom na radikalsku prošlost, Nikolić i Vučić su dolaskom na vlast 2012, probali da saniraju taj hendikep političke biografije, trapavo ali tada ohrabrujuće afirmišući u regionu inicijativu koja je bila otprilike neka parafraza ‘doktrine nultog konflikta’ koju je promovisao bivši Erdoganov ideolog, ministar spoljnih poslova i premijer Ahmet Davotoglu.

Možda su namere bile dobre, ali dogme narativa i strukturalni problemi koje ti narativi generišu brzo su obesmislile ovu neformalnu ‘doktrinu’, kao što su obesmišljene bile i one ‘strukturalno lakše’, koje su sprovodili Koštunica i Sanader ili Tadić i Josipović.

Pokazalo se da kalemegdanska partija šaha Vučića i Bakira Izetbegovića ništa nije značila u odnosu na ovogodišnju komemoraciju u Srebrenici, kao što će i predstojeće obeležavanje ‘Oluje’, proći kao što bi prošlo i da nikakvih zvaničnih susreta između dve strane i ohrabrujućih reči nije ni bilo svih ovih godina, a gde su kontakti Vučić – Grabar Kitarović samo poslednja serija besmislenog glumatanja ‘politika pomirenja’, jer svako odgovoran zna da pravog pomeranja u pravcu pomirenja i ‘skandinavizacije’ nema bez revizije tabuiziranih nacionalističkih narativa i normalizacije odnosa prema jugoslovenskom iskustvu.

Vučiću bolje ide u evropskoj i svetskoj, nego u regionalnoj politici. U tom kontekstu jako su biti famozni ‘prijatelji iz sveta’. Emanuel Makron i Boris DŽonson su tu dva bitna štiha – dva Vučićeva prijatelja. Ali, to su i dva paradoksa – ‘paradoks Makron’ i ‘paradoks DŽonson’: Vučić bi verovatno voleo da Makron bude pokrovitelj Srbije, da bude njen evropski mentor (‘kum’), kao što je Valeri Žiskar d’Esten to svojevremeno bio Grčkoj. Ni Makron, diskretno uvučen u kampanju ‘Budućnost Srbije’, nije bio imun na izlive emocija u Beogradu, ali jednostavno on je najjasniji protivnik proširenja EU dok se ona ne reformiše.

‘Paradoks DŽonson’ se ogleda u tome da bi veliki fan Vinstona Čerčila i pisac bestselera ‘Faktor Čerčil’, trebao da bude upravo neki obrnuto proporcionali Čerčil, neki ‘anti-Čerčil’ – da nam pomogne onoliko koliko nam je u predstavama i stereotipima srpske nacionalno-kafanske politike onaj pravi Čerčil odmogao.

U suštini Srbija odavno nije imala ovoliko prijatelja u svetu. Da li bi Britanija čiji je premijer ideolog Bregzita – DŽonson mogla da predloži rezoluciju u UN o genocidu u Srebrenici? Metaforički, Lamanš nikad nije bio plići. Boris DŽonson čuva reket koji mu je poklonio Novak Đoković, zna koliko su ‘Mućke’ ovde popularne, Vučića je upoznao još dok je bio gradonačelnik Londona, a 2016. kad je posetio Srbiju zbog promocija svoje knjige o Čerčilu pokazao je fasciniranost Beogradom i pohvalio Vučićevo liderstvo koje pokazuje u normalizaciji odnosa s Prištinom. Kao novinar boravio je u Srbiji 1999. i suprotstavio se NATO agresiji. Suprotstavio se i revizionistima koji su tvrdili da je Srbija krivac za izbijanje Prvog svetskog rata. Sećate li se kontroverznih ‘Mesečara’ Kristofera Klarka?

Čuli ste verovatno za onaj kafanski mit da se vojvoda Vojislav Tankosić, kao mladi potporučnik, bio razljutio na novinara Vinstona Čerčila zbog njegovog navodno negativnog mišljenja o Srbima koji su u Burskim ratovima u Južnoj Africi (odakle je Čerčil izveštavao) navijali za Bure (jer su Englezi uvek imali razumevanja za Turke), pa se zakleo da će mu se osvetiti. Sudbina mu je išla na ruku, Čerčil se ‘Orijent ekspresom’ vraćao iz Istanbula u Englesku, pa je nekoliko sati boravio u Beogradu, svratio je u kafanu ‘Grčka kraljica’ u Knez Mihailovoj ulici, to je čuo vojvoda Tankosić, pa je dojurio i išamarao ga. Naravno, ovo je budalaština, ali mnogo Srba veruje u nju. Ako se ovako nastavi, kako je dobro počelo, i ako Boris DŽonson ponovo dođe u Beograd, verovatno bi, da može, i vojvoda Tankosić pohitao da ga izljubi.

Već smo na ovom mestu, samo drugim povodom, jedne subote citirali stih iz pesme Radiše Uroševića – ‘što si deda zapalio slike, da ne gledam bradate vojnike’. Sad citiramo drugi iz iste pesme – ‘sad znam zašto ne voliš Čerčila, belom orlu polomio krila’. Iako još nije opevan, mi sad znamo zašto volimo DŽonsona i očekujemo da bude sve kontra od junaka njegove knjige.

Vučić je kao premijer govorio jula 2016. na beogradskoj promociji DŽonsonove knjige ‘Faktor Čerčil’ u izdanju Albion Booksa (koju ne treba mešati sa novembarskim matineom iste godine u knjižari ‘Geca Kon’ kada je bio prisutan i DŽonson). U svečanoj sali Skupštine Beograda Vučić je na izvestan način rehabilitovao Čerčila u srpskoj javnosti. Što je i logično bilo očekivati od jednog sentimentalno-pragmatičnog posttitoiste kakav je ponekad srpski predsednik.

Uneo je racionalan pogled u odnosu na teze o ‘uvaljivanju komunizma’, na priče da je Čerčil bio vanbračni sin kralja Milana Obrenovića, a istovremeno ako je Tito bio vanbračni Čerčilov sin (to su dva čvorna opšta mesta), znači li to da je Tito bio unuk Milana Obrenovića, pa je nama decenijama vladao, ne bravar, mađarski grof, Zagorac, već Obrenović? Pa otuda ispade i logično što je vodio obrenovićevsku politiku i zabranio Karađorđevićima povratak u zemlju.

Da je Čerčil mogao da čuje kako će Vučić besediti o njemu iz DŽonsonove knjige, sigurno bi uticao kod Ruzvelta da iskrcavanje saveznika ipak bude na jadranskoj obali, a ne u Normandiji. E, onda bi možda i četnici prvi stigli u Bečiće ili Makarsku gde bi bila neka Omaha bič.

Može li Vučić biti inspirisan ‘novim konzervativcima’ (populistima) kao što je Đinđić nekad bio motivisan ‘novim laburistima’ (Blerovim), i Šrederovim socijaldemokratama pa je probao i DS da ukrca u taj brod. Za razliku od Đinđića, Vučićeva bliskost sa Blerom i Šrederom je deideologizovana. Izrazito konsultativno-promotivna.

Sa ‘faktorom DŽonson’ sumnjamo da bi Vučić sad priredio neki igrokaz nalik Skupštini SNS, oktobra 2015, povodom sedam godina od osnivanja stranke, kad je ambasador Velike Britanije u Srbiji Denis Kif napustio salu u ‘Sava centru’ zbog govora srpskog režisera Emira Kusturice, koji je tada rekao da nije slučajno to što je Srbiji baš Britanac doneo vest da ulazak u EU znači priznavanje Kosova, odnosno da nije čudo što Srbiji ultimatum donose Britanci. Sumnjamo da će se proslavljeni režiser naći u nekoj sličnoj situaciji dok je premijer DŽonson Vučićev prijatelj.

Vučić na promociji DŽonsonove knjige u nadahnutom govoru te 2016. ipak nijednom nije pomenuo Tita, Dražu, 27. mart 1941, konferencije u Teheranu, Jalti, sve ono zbog čega dobar deo Srbije ima suštinski problem sa Čerčilom. Mogao je tada Vučić da podseti na svetle tradicije 27. marta 1941. Na dan kad smo, kako je Čerčil rekao, ‘pronašli dušu’.

Kad je pre potpisivanja Trojnog pakta knez Pavle poslao poslednju poruku u London, Čerčil je poručio Srbima: ‘Britanija se već bori’. Da Srbi nisu bili masovno protiv Hitlera, nema te strane službe, pa ni britanske, koja bi ih naterala na to. Pa i Petog oktobra su strane službe asistirale, ali da Srbi nisu bili tada masovno protiv Miloševića, ništa od tih demonstracija ne bi bilo.

Bar u 27. martu komunisti nisu bili mnogo bitni. Naravno da je taj datum mnogo koštao Srbe, ali ako je već napravljen, zašto se od njega distanciramo? Nije valjda da bi oni koji bi odbili i Rambuje potpisali Trojni pakt? Nije valjda da su oni kojima smeta što NATO može kroz Srbiju fascinirani što je Hitler tražio samo ‘prolaz’ trupa do Grčke. A možda bi nam dao i Solun? I šta? To bi bilo naše hvala Grcima za Krf?

Da podsetimo da je tada bilo na promociji i dovoljno omiljene Vučićeve reči – ‘autoprojekcija’. Na primer, o lukavom pridobijanju podrške, o poluideologijama koje su promenjive proporcionalno interesima države, o osećaju za narod, o vrednom perfekcionisti, lideru ekstravagancije i genijalne manipulacije.

Da li znate da je u Drvaru s Titom i Čerčilovim sinom Randolfom bio i čuveni glumac Kristofer Li – Drakula, Saruman i Sit lord Duku?

Za kraj jedna pikanterija koju sam čuo u Londonu: U srpsko-britanskim odnosima pominje se i ideja iz vremena Miloša Obrenovića da hiljadu škotskih porodica dođe na Kosovo. ‘Da se to desilo, Albanci ne bi imali šanse’, bila je to duhovita opaska engleskih prijatelja.

Ipak, sve je ovo veliki pomak u odnosu na vreme kad je naš najpouzdaniji prijatelj iz Engleske bio izvesni DŽon Kenedi, koji se u Srbiji pojavio početkom 1991, reklamiran kao ‘kandidat za poslanika’ britanske Laburističke stranke. Kenedi je bio jugoslovenskog porekla, ali mu je porodica koja ga je usvojila dala ime po slavnom američkom predsedniku. Kasnije se čulo da je bio uhapšen u finansijskoj aferi. Kao što smo saznali da je zbog krađe haljina hapšen i tada naš najveći francuski prijatelj Danijel Šifer reklamiran kao ‘filozof i humanista’ koga je Mihailo Marković, autor ‘Dijalektičke teorije značenja’ na otvaranju jednog ‘Vukovog sabora’ u Tršiću uporedio sa Geteom.