Apeli (ne)jedinstva

Pred Novu godinu u zoru na jednoj televiziji bliskoj vlasti pojavio se izvesni analitičar takođe blizak vlasti koji je govorio o potrebi jačanja kulta države (Srbije), a pravoverna i samodopadljiva voditeljka ga je prekinula i u želji da bude logički zrela, zaključila kako je to sasvim normalno jer već imamo kult ličnosti, na šta se analitičar prenuo kao oparen i brzo objasnio voditeljki da mi nemamo kult ličnosti (tačnije da se u državi ne neguje kult Aleksandra Vučića), i da kult države i kult ličnosti nisu podrazumevajuće stvari.

Kao što, da dodamo, ni kult države i etatizam nisu identični pojmovi. Voditeljki ništa nije bilo jasno jer je sve izgledalo tako kauzalno, ali se zna ko je formacijski nadređeni.

Samo koji dan kasnije na jednoj drugoj TV, a povodom događaja u Crnoj Gori oko krize odnosa tamošnje vlasti i Srpske pravoslavne crkve, jedna druga voditeljka rekla je spontano kako se u Crnoj Gori ‘događa narod’.

Nije ličila na osobu koja zna da se 1988. na Ušću finalno već ‘dogodio narod’ (Milovan Vitezović). Ali nisu voditeljke krive, jer ova država nije skrušeno, ispovedno i pokajnički obeležila tri decenije od ‘antibirokratske revolucije’ od čijih posledica Srbija nikada trajno neće moći da se oporavi. Kao što vidimo, ‘AB revolucija’ na izvestan način traje i danas.

Nanovo je reafirmisana Miloševićeva metodološka trijada: Diferencijacija – homogenizacija – mobilizacija.

Ne samo kod režima.

Možda je zvanično i nezvanično pravljenje lista za zabranu ulaska pesnicima i profesorima iz Srbije u Crnu Goru bilo krajnje vreme za sastanak Đukanovića i Vučića, ali ne u Tirani ili Trstu, već u Beogradu ili Podgorici, ili možda baš u Pljevljima ili Prijepolju, na primer.

Možemo li pouke za izlaz iz ćorsokaka srpsko-crnogorskih odnosa naći u davnoj 2007. godini: Crnogorski premijer Željko Šturanović izjavio je jula te godine da je episkopu mileševskom Filaretu zabranjen ulazak u Crnu Goru na osnovu zahteva Haškog tribunala.

Lider opozicione Srpske narodne stranke Andrija Mandić ocenio je tada da je takva mera brutalno kršenje ljudskih prava.

U septembru 2007. crnogorsko rukovodstvo odlučilo je ipak da dozvoli Filaretu da, pod nadzorom, uđe na teritoriju Crne Gore radi vršenja verskih obreda, pošto je zbog pogoršanog zdravstvenog stanja prebačen bio u prijepoljsku bolnicu. Filaret je jedanaest dana štrajkovao glađu na srpsko-crnogorskom graničnom prelazu Ranča kod Prijepolja.

Malo političke veštine i dobre volje iz 2007. za prevazilaženje krize nije naodmet. Danas vlast i njeni mediji u Srbiji besomučno i tendenciozno eksploatišu presretnuti telefonski razgovor Vuka Jeremića i njegovog crnogorskog kolege Milana Roćena kako se neformalno zajebavaju pa u tom kontekstu pominju i Srbiju i Crnu Goru, ali naravno niko da se seti komunikacija Jeremića s crnogorskim kolegom Roćenom iz krizne 2007. Možda bi njegova iskustva iz smirivanja krize sa Filaretom bila dragocena.

Kao i iskustva drugih inkorporiranih ‘dosmanlija’: Od predsednika države Tadića do premijera Koštunica, koji je tada zatražio od Brisela da pomogne u razrešenju slučaja Filaret, dok je Podgorica u vezi s tim zatražila zvanično tumačenje evropskih institucija.

Leta 2007. je reagovao čak i ministar za infrastrukturu Velimir Ilić naglasivši da ujdurma oko zabrane ulaska vladici mileševskom u Crnu Goru ima političku pozadinu i da predstavlja atak na SPC njeno sveštenstvo. Zorannah ne ide tako daleko.

Ne zaboravite, u vreme ‘krize Filaret’ Srbija je imala Ministarstvo vera, a tadašnji resorni ministar Radomir Naumov imao je konstruktivnu ulogu u celom slučaju.

Za koga li bi se Ana Brnabić opredelila kad bi pomislila da joj taj resor treba?

Uglavnom, odnosi Srbije i Crne Gore su dramatično pogoršani u odnosu na nikad bolje kakvi su nekad bili između Vučićevog i Đukanovićevog režima. Oni koji misle da je cela kriza ‘dil autokrata’, i da čak i ovo služi da se prekriju Krušik i Jovanjica, paranoidno banalizuju jako ozbiljan i složen problem.

A da će prekriti – prekriće, samom svojom senkom, kao što i iranska kriza prekriva mnoge bitne događaje u svetu.

Neposredno pred i nakon pobede 2012. naprednjaci su probali da prilagode sebi Davutogluovu ‘doktrinu nultog sukoba sa susedima’, kako bi amortizovali i obesmislili balast svoje radikalske prošlosti.

Dobri odnosi SNS i Đukanovića potiču još iz zajedničke odbojnosti prema Tadiću, pre 2012.

Doduše, sad se na momente učini da ovo nisu odnosi Crnogoraca i Srba, već odnosi dve novokomponovane nacije – Srborusa i Milogoraca, kako jedni druge posprdno nazivaju. U trenu se učini kao da samo fale Sedmi bataljon i YU Info, pa da sve zaista postane noćna mora.

Nadaju se, opet cinično, neki moji sagovornici iz Podgorice, da Vučić neće početi kao Milošević da pored srpskih političara i kulturno-verskih radnika iz Crne Gore počne da prima i predstavnike narodnih skupština (plemena).

Kao Sloba pred miting u Beranama septembra 2000. Što su lako mogla da ispadnu nesuđena Vučićeva Pljevlja.

Za vreme Mundijala u Rusiji čuo sam jednog viđenijeg srpskog nacionaldemokratu kad u neformalnom razgovoru kaže da za Hrvatsku navija samo kad igra protiv Crne Gore.

Ono što se nekad govorilo neformalno, lako može postati zvanična politika.

Raskol u DPS i pobeda Đukanovićeve struje nad onom Momira Bulatovića, bitniji su diskontinuitet u redefinisanju državne i nacionalne politike od srpskog Petog oktobra ili dolaska naprednjaka na vlast 2012. Šešelj je davnih dana rekao da će Amerika i Zapad iskoristiti Mila Đukanovića, pa da će ga pustiti niz vodu, baš kao i panamskog diktatora Norijegu.

Ali to ‘puštanje niz vodu’ se frustrirajuće oteglo.

Takozvanog novog crnogorskog identiteta nema bez izvesnog (za srpsku stranu manje ili više bolnog) rasrbljavanja, ali izveštavajući sa referenduma o crnogorskoj nezavisnosti uverio sam se da onih za suverenost jednostavno ima više.

Čini se da je u traženju razumnog rešenja propuštena šansa da se značajnije čuje glas onih koji su blagonaklono glasali ili naknadno prihvatili suverenost Crne Gore – dakle glas političkih i nacionalnih Crnogoraca kojima je pripadnost Srpskoj pravoslavnoj crkvi bila diskretno podrazumevajuća.

Kriza s Crnom Gorom naglasila je i krizu srpskog višepartizma. Indikator toga je vođenje politike spiskovima i apelima. Oni omeđuju politička polja koja ne mogu da se stranački artikulišu.

Kriza je pokazala da striktna podela na liniji vatre ‘za i protiv Vučića’ zamagljuje mnoga bitna pitanja ovog društva koja se prelamaju i u Regionu.

Kad bi Apel za osudu ugrožavanja mira u Crnoj Gori od strane Beograda, Apel za odbranu SPC u Crnoj Gori i Apel akademske zajednice i građanskih aktivista, a povodom izmena spornog Zakona o veroispovesti u Crnoj Gori, probali da prevedemo iz političkog polja u političke stranke, shvatili bi da Srbija ima možda samo dve – tri velike stranke (koje tek treba da se konstituišu), i gde imena mogu biti proizvoljna i apstrahovana: Jedan spisak bi mogao da se pretoči u LDP ili možda čak u UJDI. Drugi spisak bo mogao biti DSS-Dveri ili DEPOS.

A jedan i DS kako ju je video Tadić. Iako ga nema možda bi najveći spisak bio onaj koji bi se pretočio u Stranku srpskog jedinstva, mnogo širu od one Arkanove i Pelevićeve, jer koliko smo se naslušali reči ‘jedinstvo’ ovih dana, himna SSJ bi se sad rado i adekvatno zapevala – ‘Glasam za jedinstvo srpskog naroda’.

To bi bio spisak najbliži Vučićevom ‘keč olu’, ali bar bez ministra Nenada Popovića i Nenada Čanka koji su na dva suprotstavljena spiska.

Bogoljub Šijaković, nekadašnji saveznik sekretar za v(j)ere i ministar vera u vladi Mirka Cvetkovića, potpisnik je ‘Apela za odbranu SPC u Crnoj Gori’.

Prirodna je veza Saveza za Srbiju i crnogorskog Demokratskog fronta, svakako prirodnija od usiljene veze Vučića i Fronta, ali je ponegde nagoveštena veza protesta (litija) u Crnoj Gori i protesta ‘Jedan od pet miliona’ u Beogradu, ohrabrujuća jer otkriva perspektivu koja nije recidiv ‘AB revolucije’. Kad u šetnji opozicije ima ljudi bar kao na jednoj litiji u Crnoj Gori ili molebanu u Beogradu, onda to izveštački tako i treba predstaviti u medijima.

Nikola Selaković je pre neko jutro na jednoj TV reč narod upotrebio više puta nego Vesić reč Đilas za jedan drugi TV nastup.

Više nego čak Kolinda u tri TV duela s Milanovićem i vojvoda Voja Tankosić u svim dosadašnjim epizodama ‘Crvenog meseca’ na Pinku. Činilo se da je Selaković visoko podigao lestvicu, ali mnogi su je dostigli od tada.