Apeli (ne)jedinstva

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Nista sve to nije sto jedno desetak B52 ne bi mogli da rese.

   1. A Vi se nadate takvom „rešenju“? Da citiram Nenada Čanka: „ko želi rat, rat mu bio kući“!

2. Jedinstvo naroda se može ali nužno ne sme prepoznavati po nekim kritetrijumima koji ,povisoko’ preskaču tu lestvicu dostižući visok stepen jedinstva jednog korpusa. Npr. koliko je naroda jedinstveno u tome da ima primanja manja od klošarske potrošačke korpe? Hipotetički, da ste prodavačica na Vidikovcu i da država hoće da vas rebne preko komunalne policije a da su vam živci i temperament kao i socijalno-ekonomska krvna slika dovoljno stabilne da izbegnete tradicionalno nepričajsanjimnabodiga – šta učiniti da se odbranite? 1. veza na nadležnom mestu. 2. ombudsman. 3. molitva. 4. učlanjenje i manje tezgarenja a više sendvičarenja za manje para ili 5. suicid? Poteško? Teže i od Crne Gore? Eto, oproštajnu poruku uvek možete napisati reformisanom Vukovom ćirilicom kojom na uniformama piše i naziv Komunalna policija. Možda može i opelo pored suicida a možda i ne može jer se uvek moglo raditi u fabrici sveća, bolje je nego u Juri, isto možda. To je najveća neprepoznata jedinstvenost pa da se i ja pridružim neprepoznavanju i umesto toga postavim na (izvinjavam se kolumnisti) neprimerenom mesto (što je opet u skladu sa tradicijom) pitanje legitimiteta van te neprepoznate jedinstvenosti. Da li npr. Demostat ima neku procenu koga i u kolikom broju politički podržavaju graždani i graždanke koji se informišu isključivo preko N1, Nove S, Danasa, NIN-a, Vremena, Nedeljnika i društvenih mreža? Koliko procenata njih je za bojkot? Zašto? Ili je i taj delegitimitet jednako nebitan ne zato što je manje bitan nego prosto jer kod nas nema tranzicije nego poluprirodnog raspadanja jednog snalazećeg sistema koje će se okončati za desetak godina izumiranjem sirotinje, penzionera, potpunim odlaskom mladih i mogućnošću prelaska cenzusa od 10% sa 150 000 glasova? Eto. Da digresiram bonus plus, hvala Pajrat begu što mi je omogućio da pogledam prošlogodišnju trilogiju o klasnoj borbi u USA. Džokera koji prosto konstatuje šta se može dogoditi, The Irishman-a koji pokazuje kako se dogodio narod u USA i zašto se to na taj način nikad više neće ponoviti i na kraju Once upon a time koji tako ležereno daje punu sliku koja jasno govori da je Daltonu na prvom mestu Dalton, da je Butu zbog Buta na prvom mestu Dalton, da je socijalnoj revoluciji na prvom mestu riferska svest koja vodi u ekstremizam koji će biti spržen bacačem plamena dok je za individualni uspeh potrebno biti u karijernom smislu opredeljen i odlučan već sa osam godina, uz svu stilizaciju. Možda sam malo ogorčen ali ne zbog kolumniste nego zbog Muriela.