Arhangelsk

Norman Stoun iz Sandej tajmsa tvrdi da nigde i nikad nije čitao bolji opis Staljinove smrti. Silovito se ovde mešaju istorijske činjenice i književna fikcija.

Papu Rapava, lični telohranitelj Berije, šefa NKVD-a, posle mnogo godina (i proživljenog gulaga) u moskovskom hotelu „Ukrajina“ istoričaru Kelsou naznačava (sa opreznim dostojanstvom pijandure) Staljinovu tajnu koja može da vrati točak istorije unazad. U priču se uključuje i jedna moskovska prostitutka, jedna novinarska globalna zvezda, te jedan matori, ali držeći staljinista, koji je u tranzicionoj Rusiji evoluirao u mafijaškog bosa i lidera mutantne boljševičko-fašističke „crveno-crne“ koalicije. Moto knjige je Staljinova izjava iz 1918. godine: „Smrt rešava sve probleme – nema čoveka, nema problema“, koju je mačak Garfild decenijama kasnije, povodom psa Odija, preformulisao u „nema psa – nema problema“. Naravno, Garfild se samo šalio, jer on u suštini mnogo voli Odija, za razliku od hazjaina koji je na unikatni način prezirao ljude, a članove Politbiroa upozoravao da će ih imperijalisti podaviti ko mačiće, kad njega ne bude.

U knjizi otkrivamo da je Staljin imao još jednog sina, kojeg je dobio pod stare dane sa nesrećnom komsomolkom koju su posle porođaja ubili. Tog sina (kome ne fali brutalnosti) probaće da iskoriste ne bi li se tiranija vratila u Rusiju. Aktuelni agent 007 Danijel Krejg bio je Fluk Kelso u trodelnoj TV seriji „Arhangelsk“ (ni prići romanu).

Na ponovno čitanje Herisovog romana ponukala me je nedavna vest iz Moskve da je Staljin odigrao „većinom pozitivnu“ ulogu po mišljenju većine anketiranih Rusa (40 odsto), dok je suprotnog mišljenja jedna trećina. Istraživanje centra Levada urađeno je povodom 60. godišnjice smrti sovjetskog diktatora.

Još više su me zabrinule reakcije u Srbiji – od onih koji svoje rusofilstvo i antizapadnjaštvo, ili samo očaj zbog lopovluka, ekstremizuju do stava da i „nama ovde treba jedan Staljin“ (Herisova knjiga ukazuje kako bi to bilo ponovo), do onih koji Vučićevu borbu protiv korupcije nazivaju „staljinističkim hapšenjima“. Opasno je frljati se terminima. Niti nam treba staljinizacija (pa zar to 1948. nismo rešili?), niti se Vučić ponaša staljinistički. Kao što ni Tadićeva vlast nije bila baš toliki „režim“, kako je nekad Vučić govorio.

Jurij Andropov, dugogodišnji šef KGB-a, prvi čovek SSSR-a između Brežnjeva i Černjenka, i mentor Gorbačova, napisao je ovaj stih, u pesmi posthumno objavljenoj: „Život je kao tren, ništavilo je večno.“ Pouka za sve hazjaine ovog sveta otelotvorene u božanstva. Ali i poruka za moderne „staljiniste“.

Okreni-obrni moramo opet da se pozovemo na Maksa Vebera, iako ga je i ovaj broj Danasa krcat. Veber je, dakle, tvrdio da je harizma (Staljinova posebno), kao „neka vrsta magije“. Po definiciji nešto što nema mnogo veze s institucijama. Manje jurodivosti, a više racionalnosti. To važi i za učesnike „Farme“, kamoli za političkog lidera sa rejtingom.

Ako ne računamo Čavezovu (koja je tek u fazi Titove maja 1980), protekli martovski dani pokazali su kako funkcionišu dve relativno odmakle posthumne (i antagonizirane) harizme: Đinđićeva je uticajnija od Miloševićeve. Dok se Đinđićeva simbolički širi u političkom polju (prihvataju je diskretno i bivši protivnici), Miloševićeva kao da je balast za SPS. Dačić se Slobe javno seti selektivno, kada hoće da podseti Samardžića i Aligrudića da su oni (SPS) i ratovali za Kosovo, pa nije pomoglo, te da sad moramo biti mudriji. S druge strane, Đinđićeva harizma kao da je jedino na šta DS i njene otcepljene frakcije mogu da se oslone bezuslovno. Čak rizikujući da divnu stranu reč „vizija“ izližu više nego što su nacionalistički pesnici izlizali divnu domaću reč – ognjišta.

Kad se danas pomodno porede Đinđić i Vučić jedna stvar se ne sme zaboraviti: Đinđić nije stigao da formira vladu kakvu bi želeo. Doduše, heterogena, prećutna i potuljena antivučićevska koalicija je manje moćna od snaga koje su nekad bile nasuprot Đinđića. Bilo bi neukusno reći da odnos Vučića i Nikolića u predstojećim događajima neće biti bolji od odnosa Đinđića i Koštunice. Vučić tek treba da dođe u poziciju da formira vladu kakvu želi, pa će onda biti i prilike za ozbiljnija poređenja koja su danas na nivou opaski – simpatičnih ili uvredljivih. Kako za koga. Improvizacija je razumljiv metod ako narod veruje da vladaš, a ti nemaš vlast kakvu želiš.

Ako smatrate da ćete uvrediti Vučića populizmom, nemojte misliti da to i Đinđić delom nije bio. Makar zbog okolnosti u kojima se obreo. I nije tu kriv populizam jer i njim se frljamo kad nešto ocenjujemo. Populizam je formalan pojam; ni dobar ni loš sam po sebi. Sve zavisi koji ga sadržaj ispuni. On je kao dinamit. Opasna igračka. Dinamitom možete pobiti sto ljudi, ali i probiti tunele kao što su Sozina ili Drenovački kik.

Ako je i ima, Miloševiceva posthumna harizma ne zraci kao ideja vodilja, već je njeno postojanje više „dobra volja“ amorfnih „patriotskih snaga“ da joj priznaju haško mučeništvo, oproste komunističko izvorište, uvaže ono urađeno za srpstvo (mada teško zaboravljaju sankcije Republici Srpskoj). Za života, „mesijanstvo“ u Đindićevoj harizmi uglavnom je bilo „menadžerskog“ tipa (uslovljeno i političkom kibernetikom koje nije bilo u Veberovo vreme), dok je mučeništvo (život položen na oltar domovine), težište Đindićeve posthumne harizma, odakle se vernost „viziji“ nameće kao glavni izvor legitimiteta (ne)delegiranih pretendenata na naslede – od kojih se kao glavni izdvajaju Boris Tadić, Čedomir Jovanović i Zoran Živković. Odskora ui Dragan Đilas. Ruku na srce, kod Tadića je to pozivanje više bilo formalno, jer njegova popularnost je bila u dobroj meri nezavisna od đinđićevske simbolike. Čak se često i potenciralo kako se Đinđić nije mnogo uzdao u Tadića.

Školski primer delegirane harizme (Šešeljeve) je Tomislav Nikolić, ali i primer emancipacije od uzora. Kao „politički sin“ (T. N.) i Vučić ima problem izvesne „delegiranosti“ koji se može rešiti samo pobedom na izborima. Mada, ne zaboravite kad je Nikolić napustio Šešelja koliko mu je značilo da li će mu prići Vučić. Bilo je tu dana neizvesnosti. Bar u javnosti. Nikolić je prilično emotivno govorio da ne može zamisliti da mu Vučić ne priđe. Kad je Vučić prelomio i njemu je bilo mnogo lakše.