Aska i vuk

Otuda povezivanje Srbije sa nejugoslovenskim Balkanom relaksira od večitog ponavljanja istog u narativima 1990-ih.

I Bugarska nas emancipuje od Jugosfere (Tim Džuda), i nudi svoj evropski prozor koji nam Hrvatska teško otvara.

Formula je jasna: I u famoznom regionu biće lakše ako Srbi i Hrvati jedni drugima postanu Bugari.

Pa će i neke zaboravljene stvari iznova biti aktuelne – kao što je, na primer, Milovan Đilas pisao o komplimentima koje je od Njegoša dobijao ban Josip Jelačić.

Predsednik Vučić sastao se s bugarskim kolegom Rumenom Radevim u Dimitrovgradu, pri čemu su naglašeni istinski prijateljski odnosi dva naroda i dve države.

Pa i Vučićev prijatelj Bojko Borisov znao je da govori na fonu kultne knjige njegove zemljakinje Marije Todorove Imaginarni Balkan – da balkanske zemlje ne treba da pristaju na stereotipe o (samo)balkanizaciji kao iskonskom stanju varvarstva, već o Balkanu kao delu Evrope koja je u mnogim svojim delovima imala trvenja i klanja veća nego balkanska.

U srpsko-bugarskim odnosima vremenom je od Slivnice i Bregalnice, od noža u leđa u Prvom ratu, od priča starih baba od Niša do Kremne – dotle su Bugari stigli u Drugom ratu – da su bili gadni okupatori, postalo bitnije kumstvo Hrista Stoičkova i Miroslava Ilića.

I uzrečica vaistinu Stoičkov!

Od klanja postao je bitniji koncert Lepe Brene na stadionu Vasil Levski, sa nostalgijom se sećamo čak i šverca benzina iz Bugarske, piratskih diskova, iako ponekad mislimo da je to još Bugarska Todora Živkova, kao što mislimo da je i Rumunija još ona ista kad je Mile Belodedić iz nje pobegao u Zvezdu.

Doduše, u februaru ove godine Ministarstvo spoljnih poslova Bugarske uputilo je notu Srbiji zbog navodnih izjava profesora FPN Dragana Simeunovića o Bugarima kao zločincima.

Profesor Simeunović je brzo reagovao – da je nepotrebno ispolitizovana i izvađena iz konteksta njegova izjava o Topličkom ustanku (1917), naglasio da za zločine bugarskih okupatora nije odgovoran ceo bugarski narod niti današnja Bugarska, te da sve balkanske zemlje i narodi imaju perspektivu samo u opštoj slozi i trajnom miru.

I ceo slučaj je ekspresno zaboravljen.

S Hrvatskom i Bosnom bi to bilo mnogo teže.

Bilo je i neke koristi od Jugoslavije: Srpsko-hrvatska trvenja i klanja u YU kontekstu sanirala su dve velike mržnje i traume: Hrvatsko-ugarsku i srpsko-bugarsku.

Znate kako ide Ustani Bane – Mađarske zastave digo Hedervari / Silom hoće Hrvatsku da nam pomađari.

A znate kako ide Ko to kaže, ko to laže, onaj deo posvećen Drugom balkanskom ratu – trinaeste, trinaeste, pred Bugare stala. Senzibilne su to stvari i zavise od konteksta.

U Sarajevu pred poslednji rat, uvek je bilo podnošljivije (za Muslimane pre svega, a i Jugoslovene) kad iz golfa čujete odšrafljeno Ustani Bane nego Oj, vojvodo Sinđeliću.

Iako su obe imale jasnu rekontekstualizaciju.

Iako se u Ko to kaže ko to laže nigde ne pominju Hrvati, čak ni povodom 1914. kad su i oni zdušno udarili na Srbiju, Hrvati je doživljavaju kao uvredljivu jer je iščitavaju u kontekstu 1990-ih.

Uostalom, na tu temu pogledajte hrvatsko-slovenački film Ničiji sin (2008), snimljen u režiji Arsena Ostojića po scenariju Mate Matišića.

Na Pulskom festivalu osvojio je Zlatnu arenu.

U aktuelnim srpsko-bugarskim odnosima ne oseća se duh filma Dvoboj za južnu prugu (1978) Zdravka Velimirovića, koji je sa Purišom Đorđevićem napisao i scenario o borbi naroda južne Srbije protiv Nemaca i bugarskih okupatora u Drugom ratu.

Devedesete su popravile odnose Srba i Bugara. Hronični bugarski antititoizam nije ujedno i antisrpski stav jer se iščitava u makedonskom ključu gde je Srbija relaksirana.

I u celoj ovoj priči ne treba zaboraviti snažne i utemeljene istorijske i kulturne veze Hrvata i Bugara.

Uglavnom, bilo je prilično optimizma kad su leta 2015. u Bukureštu premijeri Srbije, Bugarske i Rumunije – Vučić, Borisov i Ponta, odlučili da se ove balkanske zemlje organizuju u Krajovsku grupu prema modelu Višegradske grupe.

Grupa je ime dobila po dogovoru na trilateralnom sastanku u rumunskom gradu Krajovi, a predlog je došao od Vikora Ponte s idejom da se njihov glas bolje čuje u EU.

Uz dobre odnose s Bugarskom i Rumunijom – Višegradska grupa je mentalno i politički najprihvatljiviji deo EU u koju mi i dalje hoćemo, ali ako ikako može pod našim uslovima.

Mala Antanta neliberalnih demokratija je prihvatljiv model.

Zbog toga što mora da štiti svoj rejting, ili kako kaže da štiti Ustav koji tako često ličnom vlašću obesmišljava, Vučić ne može da potpiše Zakon o istopolnim zajednicama, kao što ni Brnabić i Čomić zbog toga ne mogu tek tako da podnesu ostavke.

Na Vučićevo ustavobraniteljstvo naslonila se hitna smena Nikole Zurovca, ambasadora Srbije u Poljskoj, zbog podrške tamošnjoj LGBT zajednici.

Vučić razume marketinške rizike spornog zakona, veće od instaliranja gej Ane Brnabić, dok je smena Zurovca i gest prema vrednostima Višegradske grupe.

Otužno je i oduševljenje liberalne antivučićevske zajednice u Srbiji ambasadorom Zurovcem jer se do smene niko od njih nije setio da ukaže kakvog kadra tamo Srbija ima.

Pa on je valjda još 2017. potpisivao slična pisma podrške.

Dok je Vučić bio sa Radevim u Dimitrovgradu, ministar odbrane Nebojša Stefanović u Nišu u kasarni Mija Stanimirović primao je rusku donaciju tenkova. Paranoja je proradila: Da nije Vučić ostavio samog Stefanovića da ga malo politički osveži?

Ili mu cinično stvori tu iluziju.

Šta bi rekla naprednjačka baza, lokalni odbori koji su se založili za smenu Stefanovića sa mesta ministra i izbacivanje iz stranke, ako bi on ostao da se krčka na tihoj vatri, da i dalje izgleda kao Molotov kad mu je Staljin uhapsio ženu, ali da je ipak prisutan, makar kao senka, uprkos glasu partije.

Drugi, takozvani izvori koji se razumeju u facijalnu ekspresivnost kažu da Nebojša uopšte ne izgleda kao politički dead man walking, već da je upravo suprotno – relaksiran.

Tek bi bilo bizarno da Stefanović više ne bude naprednjak, pa da ostane kao nestranački ministar.

Sa Stefanovićem Vučić kroz omiljene igre detekcije trenira stranku, njenu mobilnost i granice podaništva.

Zbog doniranih ruskih tenkova nemojte da zaboravite donirane američke hamere.

U Tehničko-remontnom zavodu Čačak organizovana je septembra 2012. svečana primopredaja sedamnaest terenskih vozila hamer, koje je američka vlada donirala Vojsci Srbije.

Primopredaji su prisustvovali ambasadorka SAD u Beogradu Meri Vorlik, tada prvi potpredsednik vlade i ministar odbrane Aleksandar Vučić, i načelnik Generalštaba general Ljubiša Diković.

Vorlik je tom prilikom izrazila veliko zadovoljstvo što je u Čačku i kojim povodom.

Vučić se zahvalio, govorio je o američkim prijateljima i naglasio da su „SAD u vojnom delu jedan od najvažnijih partnera Srbije, i kako se nadamo da ćemo ovakvu saradnju imati i ubuduće“.

I nije da je nema, smatraju upućeni.

Odmah nakon nedavne ruske donacije tenkova stigao je intervju američkog ambasadora u Srbiji Entonija Godfrija, sa naglašenim stavom da je Srbija privredna lokomotiva Zapadnog Balkana, ekonomski lider u regionu.

Možda su to samo koincidencije, ali setimo se i ove: Taman oko početka pregovora vlasti i opozicije gde se očekuje da EU podigne demokratsku izbornu lestvicu, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen uputila je predsedniku Vučiću pismo u kome je istakla da će pruga preko Niša do Severne Makedonije biti ogroman pomak i važna prekretnica u budućim odnosima Unije i Srbije.

Pa kakvo ohrabrenje onda opozicija da očekuje?

Znate li da je i Ivo Andrić bio učesnik Pesme Evrovizije: Zvanični spiker u najavi Yu predstavnika – grupe Aska 1982. u engleskom Herogatu, naglasio je da je grupa dobila ime po Yu nobelovcu i njegovoj alegorijskoj pripovetki Aska i vuk.

I tada su nas kao i sad predstavljale tri devojke.

Nastup Aske i celo takmičenje je produkcijsko kameno doba u odnosu na Hurricane i priredbu iz Roterdama.

Tu su se stvari dobro promenile, ali eto kosovska kriza i dalje traje.

Kao da se nije na tom planu mnogo promenilo uprkos svemu što se izdešavalo.

Velike albanske demonstracije izbile su godinu dana pre nastupa Aske.

Grupa Maneskin – italijanski Alice in Chains – doneli su ovoj zemlji pobedu posle 31 godine: Ipak, možda ništa kao pobeda Toto Kutunja sa Insieme – pesmom o ujedinjenoj Evropi – 1990. u Zagrebu ne govori o našim propuštenim šansama i stranputici kojom je tada krenula Srbija.

Tužno je da smo i Daru i Aidu navijali kao da su predstavnice na Evroviziji. Ako neko bude poslednji čovek na Zemlji, voleo bih da bude kao Vajta na Evroviziji s njegovom Lejlom.