Azurna globalizacija

Ispred „Karltona“, koji ove godine slavi 100 godina postojanja, parkiran je „alfa romeo“- oldtajmer iz 1962. godine, koji je tada „pičio“ preko 100 kilometara na sat i bio glavni fazon tih vremena. U Kanu imate osećaj da svaka bakica liči na Sofiju Loren, a možda neka od njih i jeste ona lično. Za svaki slučaj u holu „Karltona“ je Sofijin portret, dok na trećem spratu stoji tabla koja svedoči o boravku Miloša Formana. Na petom je tabla sa imenom Klinta Istvuda.

U hotelu, kao i u celom Kanu, ruski je maltene ravnopravan jezik sa francuskim. I to su neki fensi Rusi. Po tome ovaj deo obale podseća na potez Budva-Bečići. Jeste ovde sve uglavnom mondenski, mada je ona melanholija koju izazivaju prizori povratka pocrvenelih ljudi sa plaže ista i u Kanu i u Sutomoru. Rusi su ovde ukorenjeni mnogo dublje od vremena tranzicije i postsovjetske tajkunizacije. Radnja čuvenog romana „Kockar“ odvija se upravo u kockarnici „Karltona“. Dostojevski je, naime, pisao inspirisan svojim iskustvima iz ovog hotela. Iako je uvreženo mišljenje da je inspiraciju za „Kockara“ Dostojevski dobio u Monte Karlu, prava istina je da je na velikog pisca utisak ostavila upravo „Karltonova“ kockarnica, koja je ovde bila u vreme Dostojevskog, a i sad se kao i onda nalazi na poslednjem spratu ovog hotela.

U njegovom prizemlju, u konferencijskoj sali, Jelko Kacin besedio je o globalizaciji i poziciji Evropske unije u tim trendovima. Kacin se osvrnuo na trenutnu političku i ekonomsku nejednakost u EU. On smatra da će se evropska ekonomija oporaviti pomoću tri neophodna koraka: Liberalizacije tržišta rada, transfera ekonomske moći sa najjačih članica EU ka slabijima i velikim investicijama u obrazovanje i infrastrukturu. Za Kacina nema dilema da je francusko-nemačka moć postavila Evropu, ali i da ta sprega i dalje održava političku i ekonomsku strukturu EU. Međutim, ni u tim relacijama nije sve ponekad idealno, pa je Kacin ironično govorio o novim „Mažino“ linijama. Njega nervira to što aerodromi u Strazburu i Frankfurtu nisu međusobno „naštelovani“ za čekiranje na automatima, već to mora ponekad da radi Lufthanzino osoblje na laptopovima. Takođe, Kacin misli da povezanost autoputevima Francuske i Nemačke nije najbolja. Nekada, u Titovoj Jugoslaviji, postojala je ideja za pravljenje autoputa Split-Beograd, a onda je ona u vreme hrvatskog MASPOKA utihnula. Izgleda, složili su se neki učesnici Vindzorskih debata, da sadašnjoj EU simbolički treba neka vrsta „autoputa Split-Beograd“. Mada, učesnici skupa se slažu sa Kacinom da je neprimereno praviti paralele EU sa bivšom Jugoslavijom ili još gore Sovjetskim Savezom u smislu raspada multietničkih zajednica. Jer, Evropa je zasnovana na demokratskim principima, koji nisu manje bitni od zajedničkog tržišta. U tom kontekstu dalja ekonomska integracija je izvesniji trend nego dalja birokratizacija EU.

Jedna od glavnih tema Vindzorskih debata, koje se ove godine prvi put odvijaju van istorijske rezidencije britanske kraljevske porodice, jeste način na koji Evropa u globalizacijskim trendovima može da parira SAD i Kini. Jedna od sadašnjih kvadratura kruga evropskih integracija je ambijent u kome se Nemačka izdvojila kao evropska ekonomska supersila. Mere štednje preduzete u nekim članicama EU pokazuju da izlazak iz krize neće biti lak ni brz.

Ser Pol Džadž, član Gradskog veća Londona i direktor poznatog investicionog fonda „Šreder“, napravio je zanimljive inverzije evropskih integracija: Smatra se u Evropi da je francuska kuhinja najbolja, da su Italijani najbolji ljubavnici, da Nemci imaju najbolju industriju, a Švajcarci najbolju administraciju. Nešto je stereotip, nešto je istina. To je, dodaje Džadž – „Raj“. A „Pakao“ bi bio da, recimo, Švajcarci budu najbolji ljubavnici, da Englezi imaju najbolju kuhinju, a Italijani administraciju. Ali to je samo s jedne strane „Pakao“, dok bi s druge strane to bila i pozitivna utopija, ili još bolje idealna metafora realne i optimalne evropske integracije, gde bi se izgubila „kastinska“ podela među EU članicama i zemljama koje pretenduju da jednog dana uđu u ovaj i dalje elitni klub. U eks-YU uslovima ta simbolika promene imidža, bila bi da, na primer, sutra Bosnu i Hercegovinu u svetu prepoznaju po proizvodnji softvera i crnih lala, a ne odmah po ratnom nasleđu i nefunkcionalnom državnom ustrojstvu zamrznutog konflikta. Odnosno, da Balkan ne bude parodija Beneluksa, već njegova simpatična kopija. Naravno, u realnim parametrima, jer klompe ovde ipak nisu nacionalna obuća.

U uvodnom govoru Pol Brigs, direktor Trgovinske komore Doline Temze, naglasio je esencijalnu važnost pravog obrazovanja za buduće tržište. Obrazovanje je prioritet EU i najveća nada da Evropa neće zaostati dramatično za SAD i Kinom. I rektor Megatrenda smatra da Srbija bez jasne strategije obrazovanja nema šta da traži u evropskoj areni, jer to je mera konkurentnosti.

Roj Šepard, moderator ovogodišnjih debata, izmamio je osmeh učesnika, predloživši promenu teme u „Uticaj štrajka francuske kontrole leta na globalnu ekonomiju“, aludirajući na komplikacije koje su, zbog štrajka, svi učesnici imali u pokušaju da doputuju do Nice i Kana. U gradu filma pitao sam Kacina da li se srpski film odvija ka hepiendu, a izvestilac je odgovorio da stvari idu normalnim i pozitivnim tokom. Valjda i u smislu saobraćaja. Ovaj avionski nad Francuskom se u međuvremenu normalizovao. Verovatno će i srpski.

U Kanu ima jedan mural na kome je kuća sa mnogo prozora. Na jednom prozoru su Betmen i Džoker, na drugom Čarli Čaplin, tu negde je i Šeron Stoun, a jedan konobar iz obližnjeg kafića mi kaže da je, otkad on pamti, ovde bilo najsenzacionalnije kad je Kroazetom šetao Dart Vejder sa svojim jurišnim trupama.