Babo na službenom putu

Ali, da li se moćni SSSR zaista raspao baš tada? Po jednoj teoriji – on se simbolički raspao kad je Matijas Rust sleteo čuvenom cesnom na Crveni trg. Suštinski se raspao u vreme Černobilja kad se dramatično otvorila zjapeća strukturalna provalija ove državne skalamerije. Plus što se do apsurda dovela ideološka kontrola nad informacijama. Jedno je kad nekoliko dana uz klasičnu muziku krijete da je Brežnjev umro, a sasvim drugo kad krijete da radioaktivni oblak jezdi ka Švedskoj. Istoričar Erik Hobsbaum je tvrdio kako je ekspresni raspad SSSR-a, u neku ruku bio istorijska senzacija jer su i najoptimističniji kremljolozi na Zapadu takav rasplet predviđali tek desetak godina kasnije. Ipak, pomalo hegelijanski, Hobsbaum ističe da je SSSR izvršio svoju sudbinsku misiju, a ona se sastojala u velikom istorijskom paradoksu da je Crvena armija svojim herojstvom u suštini spasla liberalnu zapadnu civilizaciju. Otuda i krajnje cinično zvuče komentari da je Hitlera pobedila „ruska zima“, a ne Crvena armija. Ruska zima je samo pogodovala Crvenoj armiji, da ne banalizujemo stvari, ali kao što vlažan teren ne odgovara Barseloni, a odgovara Čelsiju, pa je Murinjo svojevremeno naredio da se šmrkovima poliva trava na Stamford bridžu. Ima i mišljenja da je SSSR u staljinističkoj fazi imao dinamiku razvoja jer su i narod i elita bili potrošna roba. Kad je narod ostao potrošna roba, a elita to prestala biti evoluirajući u nomenklaturu, stvari su strukturalno poprimile negativni trend.

I, dobro, Panoviću, zar se u vreme barikada i gej prajda, ti baviš ovim. Ali, baš u ovakvim trenucima treba se uvek prisećati prošlosti jer Srbija plaća i dalje ogromne kamate za sudbinske promašaje s početka devedesetih. Za onu bivšu Jugoslaviju najveća je tragedija bila u tome što je Staljin umro rano, a Tito kasno, jer da je bilo obrnuto možda smo na vreme mogli da se kao jedinstvena zemlja priključimo evroatlantskim strukturama. Kad je ta šansa prokockana, Srbija je morala da iskoristi sledeću; da prepozna debakl SSSR-a, da organizuje višestranačke izbore pre Slovenije, da prihvati avnojevske granice i da kao demokratski lider regiona štiti Srbe koji su ostali van njenih granica. Naravno da to ne bi umanjilo albanske težnje ka republici Kosovo, ali bi pozicija Srbije bila sigurno daleko bolja. Niti bi balvani i šljunak uokvirili dve decenije nacionalnog posrtanja. Verovatno bi i sa gej paradom išlo lakše. U smislu da se u gej populaciju ne bi kompenzatorno projektovale nacionalne frustracije i podele.

Dobro, ako nismo sigurni kad se zaista raspao SSSR, kad se zaista raspala SFRJ, ako nije onda kad formalno jeste. Srpski nacionalboljševici vole da kažu da se to desilo s padom Aleksandra Rankovića. Ili se tada samo srušila centralistička forma države? Da li je to bio hrvatski MASPOK? Hrvatska je, u stvari, tada – početkom sedamdesetih – doživela svoju „antibirokratsku revoluciju“, i na vreme preležala tu vrstu bolesti. Da se Milošević pojavio tih godina u Srbiji, verovatno bi ga Tito sa celom garniturom počistio, što bi sigurno bilo bolje nego što je radi reciprociteta čistio struju Marka Nikezića. Da li se SFRJ raspala 1981. na Kosovu? Da li 1974? Ili je taj ustav negativno mitologiziran u Srbiji samo anticipirao realnost i čak stvorio uslove za realnu konfederalizaciju ili asimetričnost. Ja smatram da se Jugoslavija simbolički raspala u Međugorju sa ukazanjem Gospe, i da je taj efekat mogao da anulira jedino onaj Meksikanac Salinas Prajs da je zaista pronašao Troju u Gabeli. No, dobro, spreman sam da prihvatim tezu da je afera „Agrokomerc“ simbolički početak kraja.

Ne mogu reći da se nisam malkice obradovao kad sam u prošli utorak čuo da će Fikret Abdić uskoro izaći iz zatvora u Puli, kao što sam se malkice rastužio kad sam sutradan čuo da će Babo još biti u zatvoru. Jer, to bi bilo dragoceno istorijsko svedočanstvo ako bi hteo i mogao pošteno da govori.

Abdić je pozvao sugrađane i pristalice da ne dolaze iz Velike Kladuše u Pulu 29. septembra na obeležavanje njegovog 72. rođendana jer se nadao da će ga ove godine proslaviti na slobodi. Babo tvrdi da mu je kazna za ratne zločine određena na politički montiranom procesu u Karlovcu. On i dalje ne odustaje od projekta obnove „Agrokomerca“ u Velikoj Kladuši. Narod Cazinske krajine ga voli jer se seća „Periklovog doba“ Abdićeve agroimperije. U ono vreme Kladuša je imala preko 17.000 zaposlenih, od kojih 13.600 u „Agrokomercu“. Kad se ranijih godina na Babov rođendan abdićevci okupe u Puli, ispred zatvora oni pevaju: „Oj Hrvati, i vi ste živa bića, vratite nam Fikreta Abdića“.

Sećam se kad sam 1988. na ekskurziji „Putevima Avnoja“ zanoćio u izvesnom hotelu „Sedra“ negde na Uni. Hotel kao švalerski Tvin Piks. I usluga na nivou, iako služe klince. Posle nam konobar rekao da „Sedra“ ima standarde, a personal manire jer su tu navraćali Pozderci (Hakija i Hamdija), te Fikret Abdić. Mi smo u „Sedru“ stigli nakon afere „Agrokomerc“. Babo je kasnije stradao u sudskom procesu za koji se naknadno ispostavilo kako je montiran i koji će trajati pune tri godine, a koji je politički bio usmeren protiv Hamdije Pozderca i njegovog položaja šefa komisije za reviziju Ustava tadašnje SFRJ. Abdić je bio uhapšen i optužen za delo kontrarevolucionarnog ugrožavanja društvenog uređenja SFRJ; glavna optužba bila je da je izdao menice bez pokrića u vrednosti od oko 400 miliona dolara.

U odnosu na ovo što se u tranziciji dešava na ex YU prostorima ta afera je kisela voda, ali ostaje najveća u onoj zemlji, pored afere „Zjajo“ (Miralem, fudbaler Iskre iz Bugojna koji je prešao u Zvezdu). Babo je u stvari bio harizmatični tehnomenadžer i na svoj način je destabilizovao komunizam kao jedan, paradoksalno, od najboljih njegovih izdanaka. Mada ne treba grešiti dušu ni prema tom bh komunizmu. Uprkos gvozdenoj ideološkoj pesnici i vilajetskim nadevanjima jer su se tu hapsili i likovi poput Izetbegovića i Šešelja, pod Mikulićem je ta zemlja od tamnog vilajeta stigla do Olimpijade.

Ako hoćete verujte mi, tu noć u „Sedri“ konobar je nas klince sa zavidnim entuzijazmom uveravao da je Babo nevin i da će, ako ga osude, sve (cela zemlja) otići u 3LPM. Kao što je jednom mom Milovanu gazdarica Olga kod koje je svake godine letovao sa porodicom u Grčkoj govorila: „Vi dobar narod, Jugoslavija lepa, ali kad umre Tito biće dum dum!“, a naivni Milovan joj nije verovao.