Balkan s one strane

Grupa je ime dobila po dogovoru na trilateralnom sastanku u rumunskom gradu Krajovi, a predlog je došao od Vikora Ponte s idejom da se njihov glas bolje čuje u Evropi pre svega. Ponta je inače smatrao da je ‘Vučićeva vlada dosad najodlučnija u tome da se Srbija pridruži EU’. Taj njegov stari optimizam i nije baš primeren za današnju atmosferu u Srbiji koja se teško može nazvati ‘proevropskom’.

U propagandi je ovde sigurno više antizapadne histerije nego li takozvanih evropskih vrednosti. Niti rutinizirane izjave evropskih zvaničnika više u Srbiji mogu da probude evro-entuzijazam. Da nas ‘ohrabre’. Evropa se zabavila svojim jadima, a i mi se mentalno najbolje osećamo kad analiziramo kako nam Englezi, kao i uvek, rade o glavi.

Trilaterala je prerasla u kvadrilateralu koja je možda jedina optimalna evropska perspektiva Srbije. Bar u statusu neformalne ‘pridruženosti’ kroz strategije Evrope ‘u više brzina’. I taj evropski – pravoslavni – krak ne treba relativizovati činjenicom da je te 2015. na trilaterali Vučić bio u formatu, jer je kao premijer razgovarao sa premijerima, dok danas na kvadrilateralu ne ide Ana Brnabić kao premijerka već ‘najbolji pregovarač’ (da iskoristimo njenu terminologiju).

Opet Bukurešt: Nedavni sastanak balkanske kvadrilaterale u rumunskoj prestonici bio je novi predah i relaksacija od ‘Jugosfere’. Nakon dolaska Kolinde na Vučićevu drugu inauguraciju, i nakon Vučićeve zapažene posete Zagrebu, šou programa na toj relaciji izgleda neće biti u dogledno vreme.

Teško da će Vučić uskoro i u Podgoricu (tamo valjda nije bio od kad je na vlasti), a i u Srbiji se protiv Mila Đukanovića navija kao da je dole nova ‘Žuta greda’. Teško da će uskoro biti i novih partija šaha sa Bakirom na Kalemegdanu (šah se igra iz prkosa u Predsedništvu), a proradi li jednog dana gondola sumnjamo da će Bakir ili Šefik Džaferović kao njegov avatar biti VIP gosti.

U Severnoj Mitrovici nije lako napraviti iščekivanje za novi istorijski govor, nakon jednog takvog pokušaja prošlog leta. Kosovski ‘Kejmp Dejvid’ još se ne nazire. Skoplje se tretira kao ‘nova Budimpešta’, a i srpka opozicija će nekako uvek pre u Skupštini napraviti sačekušu Borutu Pahoru da mu se požali na stanje demokratije u Srbiji, nego Bojku Borisovu.

Iako ni Bojko verovatno ne bi odbio da primi dokaze, sigurno zbog njih ne bi vratio Vučiću sretenjsko odlikovanje, kao što je i nerealno očekivati levičara Ciprasa na skupštini ukrupnjene socijaldemokratske DS, jer to ipak nije socijaldemokratija Zorana Zaeva. Neko ciničan uspehom smatra i to što Cipras kao specijalni gost (sa Vučićem) dolazi na kongres SPS umesto na kongres Pokreta socijalista. Nekako na balkanskoj kvadrilaterali Dodik kao da nije obavezan, pa je i to možda Vučiću jedna vrsta relaksa.

U kvadrilaterali je komfornije. U Bukureštu Vučić je nastavio pregovore o infrastrukturi sa premijerima Rumunije – Vjorikom Danćilom, Grčke – Ciprasom i Bugarske – Borisovom. Ali kao da ova perspektiva ne dopire dovoljno do većine građana u Srbiji. Pa čak i da je umesto Vučića – koji pasionirano održava ovaj pravac spoljne politike – tamo neki drugi srpski zvaničnik.

Dobro, za Grčku znamo da je ipak ‘neka Evropa’, ali teško je se narodu navići da nam je s Bugarskom i Rumunijom Evropa došla iza leđa. Srpski stereotipi o Rumuniji i dalje su žilavi. Ne shvata se da je ona, uz svu korupciju i druge probleme, džin prema nama.

Teško se prihvata da to nije Rumunija iz vremena kad je Belodedić prebegao u Zvezdu. Prošla su vremena kad su se Rumuni ‘torpedovali’ na plinskim bocama preko Dunava. Šta mislite koliko bi ljudi u Srbiji tačno odgovorilo na pitanje ima li Sofija metro?

Iako se kolokvijalno o kvadrilaterali govori kao o ‘pravoslavnim savezom’, to nije nebitno, jer su Grčka, Bugarska i Rumunija pokazale, uz sve strukturalne teškoće, da pravoslavne zemlje mogu biti konstitutivni deo EU, iako doduše teško mogu biti efikasne kao protestantske. A i njihova evropska ohrabrenja su sigurno iskrenija od onih iz ‘Jugosfere’ o tobožnjoj zajedničkoj evropskoj budućnosti.

U Bukureštu 2015. kolege su mi iznele podatak da je od ulaska Rumunije u EU, ovu zemlju u potrazi za boljim standardom napustilo pet (!) miliona građana. S druge strane, Rumunija drugima postaje ‘odskočna daska’ zbog članstva u EU. Iako je parola o stvaranju uslova da kvalifikovani ljudi ostaju u Srbiji, opšte mesto i ovdašnje opozicije, stvar se možda može pomalo ironično konkretizovati jednim predlogom koji je došao iz Hrvatske.

Pošto se proces odliva stanovništva ne može zaustaviti u uslovima slobodnog tržišta rada, predlog je da na primer Zdravko Mamić, kad bi mogao, bude ministar prosvete pa da primeni neke principe iz Dinama: Ne može sprečiti odlazak mladih stručnjaka, ali neko iz EU mora platiti obeštećenje državi (kao u fudbalu), od čega će zemlja investirati u nove kadrove ili plaćati one koji u nju dolaze odnekud.

I Bojko Borisov govori na fonu kultne knjige njegove zemljakinje Marije Todorove ‘Imaginarni Balkan’ – da balkanske zemlje ne treba da pristaju na stereotipe o ‘(samo)balkanizaciji’ kao iskonskom stanju varvarstva, već o Balkanu kao delu Evrope koja je u mnogim svojim delovima imala trvenja i klanja veća nego balkanska.

U srpsko-bugarskim odnosima vremenom je od Slivnice i Bregalnice postalo bitnije kumstvo Hrista Stoičkova i Miroslava Ilića. I uzrečica ‘vaistinu Stoičkov!’ Šansa da Srbi i Hrvati jedni drugima postanu Bugari još je prilično daleka.

Ali, kad je Balkan u pitanju uvek treba biti oprezan. Poslednji ministar spoljnih poslova SFRJ Budimir Lončar odbio je u februaru medalju grada Zagreba koju mu je bio dodelio gradonačelnik Milan Bandić. To je bila Lončareva reakcija na vređanja koja su na njegovu biografiju stizala od desnice – da kao ‘jugokadar’ nije pomagao Hrvatskoj kako treba. I da je čak odmagao. Lončar je interesantan i zbog varljivosti balkanskih prilika:

Hajdemo na trenutak u 24. februar 1988. Taj dan je Jugoslavija osvojila srebro u grupnim skokovima na zimskoj Olimpijadi u Kalgariju, ali je taj dan je ušao u istoriju jer su se prvi put sastala šestorica šefova diplomatija balkanskih zemalja. U beogradskom Sava centru. Sastali se sa očiglednom spremnošću da se izdignu iznad opterećenja koja istorija nosi. Prima ih predsednik Predsedništva SFRJ Lazar Mojsov i naglašava da velike vizije ponekad počinju malim koracima.

Ne možemo imati nerealne ciljeve, dodaje Mojsov, ali ne možemo ni uskratiti viziju. Dijalog šestorice briljantno vodi šef YU diplomatije Budimir Lončar. Traži zajednički imenitelj bez bojazni da će pogrešiti i nalazi ga u konstataciji da se Balkan promenio i da dijalog postaje njegova suština. Albanski ministar spoljnih poslova Ramiz Maljiju ističe da manjinska pitanja ova zemlja neće koristiti za menjanje granica. Sad bi se reklo ‘razgraničenje’.

Bugarski ministar Petar Mladenov tvrdi da fatalnost i reputacija Balkana kao bureta baruta nisu nesavladivi, dok Grk – Karlos Papuljas insistira na kontinuitetu dijaloga. Turski šef diplomatije Mesud Jilmaz poziva se na Helsinške dokumente povodom zaštite manjina. Rumun – Joan Totu smatra (koliko godina pre CEFTA) da je privredna kooperacija ključ svega. Buda Lončar razigrava sa frazama o ‘nesvrstavanju’ kao pomoćnom mehanizmu. Veliki paradoks: Jugoslavija ima ogroman međunarodni ugled, a iznutra je trula.

Samit iz februara 1988. bio je labudova pesma moćne titoističke diplomatije, čije će froncle koristiti mnogi – Od Tuđmana preko Harisa Silajdžića do Nikolića i Dačića. Taj samit danas ne da nije istorijski, već ga niko i ne pominje.

‘Pravoslavni kvartet’ komotno može da apdejtuje reči doajena iz 1988. koji doduše verovatno nisu ni mogli pretpostaviti da će postojati nešto što se zove roming, a čije se cene izgleda snižavaju u regionu Zapadnog Balkana.

Sećate li se kad je Vučić onima koji su pružali otpor reformama poručio – ‘Nisam vam ja Cipras’. Ali, u slučaju kredita u švajcarcima, Vučić je pragmatično pokazao da ume da bude i Cipras, pa kad nemamo socijalizma da imamo bar liberalizma ‘sa ljudskim likom’.

Modaliteti Bregzita? Da je Dejvid Kameron učio od Mila Đukanovića, da je na vreme smislio ‘kvalifikovanu većinu’ (kao onu referendumsku u Crnoj Gori) i obezbedio podršku neke ‘Venecijanske komisije’ koja bi to aminovala, Britanija bi verovatno ostala u EU, a Kameron bi ispunio obećanje da će referendum biti održan. I onda cele ove gungule ne bi bilo. Tereza Mej verovatno ne bi ni bila premijerka. Zar ne?