Bela knjiga

I dva poslednja njegova obraćanja, kad je javnost na kašičicu dobijala informacije o novoj vladi i skupštini, bila su u formatu Vučićevog omiljenog žanra – monodrame.

Mada u ovih osam godina vlasti bilo je različitih žanrova.

Setimo se samo Vučićevog nastupa na ‘Hepi’ televiziji sa Mićom Ćulibrkom, Milomirom Marićem i onim ogromnim ekranom na kome su se smenjivale naslovne stranice NIN-a: To medijsko pozorište ličilo je estetski kao da ga je režirao Oliver Frljić, samo sa drugim političkim kontekstom angažovanog teatra.

Verovatno ste zaboravili kako je izgledala centrala DS u Krunskoj ulici u noći kad je Boris izgubio od Tome: Kad su svi otišli, ostao je samo jedan čovek.

Ne neki ‘žuti’, već koalicioni partner Nenad Čanak.

Svetla su uglavnom bila pogašena, a Čanak je sam samcijat, oslonjen na štap, u onom polumraku stao pred nekoliko preostalih kamera, i upriličio monodramu dostojnu male scene Ateljea 212. Iako su nakon Tadićevog poraza, i prebega Dačića na naprednjačku stranu, demokratama ostali Vojvodina i Beograd, entropija je bila nezaustavljiva.

I od te simboličke Čankove monodrame, došli smo do ovih Vučićevih ‘motivacionih’, kao poslednjeg stadijuma žanra.

Vučić je i u obraćanju prošlog utorka pokazao da je bolje razumeo uspeh bojkota od opozicije.

Od srede, to je ekspresno shvatila i opozicija pa je počela da preti novim bojkotom.

Prošli utorak veče bio je i zvaničan početak izborne kampanje, a ‘koncentracionu’ vladu koja bude usledila doživite i kao neku vrstu izbornog štaba.

Govoreći o svojim ministrima, Vučić je slao i poruke opoziciji – napravite štih probe i rastrčite se po terenu!

Čekajući maltene zadnji zakonski čas za formiranje vlade, Vučić je i njoj i monističkoj skupštini uspeo dodatno da skrati trajanje, dok je pametnima bilo jasno da je sa obećanom trafostanicom za Sjenicu onomad, naprednjački vođa simbolički ‘ušao u pucanj’ – počeo nezvanično kampanju za objedinjene izbore, ako ne ranije ono u aprilu 2022.

Da me je neko probudio u pola noći i pitao me koliko bih ‘belih knjiga’ znao da nabrojim, ma koliko bunovan, sigurno bih se iz cuga setio dve: One Stipe Šuvara o idejnim skretanjima u kulturi, i one Dula Mihajlovića, o kriminalnim grupama u Srbiji.

Doduše, Šuvarova knjiga je, za razliku od Duletove, bila i za javnost.

E, sad, da me neko za ‘bele knjige’, umesto u gluvo doba noći, pita u po bela dana, sigurno bih se setio i one himnopisca Milivoja Pavlovića, koja je bila neka vrsta intelektualne zajebancije jer je on objavio praznu svesku.

Kao što bih se setio i tradicionalnih ‘belih knjiga’ Saveta stranih investitora u Srbiji.

Da, setio bih se i naprednjačke ‘Bele knjige’.

To je bilo vreme kada je žuta propaganda lepila plakate po principu koji je pravi Toma – onaj sa Šešeljevom majicom ili onaj koji se kao naprednjak smeje kao da je prvi put u životu pogledao ‘Ko to tamo peva’.

Ta, nekad famozna, a danas zaboravljena naprednjačka ‘Bela knjiga’ (nije to baš Šojićeva ‘Bela lađa’), napravljena je i obznanjena te davne 2011, kao ‘putokaz za promene’.

Ustvari, bio je to stranački program punog naziva ‘Bela knjiga – programom do promena’, kao sveobuhvatan dokument koji pokazuje kako je moguće izvesti promene u Srbiji.

Glavna odlika knjige bila je njena ‘realističnost’.

Tako ju je bar Vučić reklamirao.

Interesantno je zaboravljenu Knjigu naprednjačkog postanja uporediti sa aktuelnim Izveštajem Evropske komisije o Srbiji: Ono što je potencirano u opozicionoj SNS 2011 – borba protiv korupcije i vladavina prava – a što se tada zameralo ‘žutima’, iznevereno je.

Od kada su došli na vlast, 2012. naprednjaci sa Vučićem na čelu su više puta kretali u borbu protiv kriminala, ali su te kampanje uglavnom u bilansima ličile na kampanje za povećanje produktivnosti u sovjetskoj privredi koje je sprovodio Leonid Brežnjev, dok je permanentna naprednjačka borba protiv korupcije ličila na objavu rata alkoholizmu koji je poveo poslednji sovjetski lider Mihail Gorbačov.

Iako se obračuni države sa mafijom ne najavljuju medijski pompezno, rat protiv mafijaške aždaje koji je sad najavio Vučić možda će biti ozbiljniji jer je u prvom planu faktor ‘inostranosti’, a ako je teško poverovati da će se baš udariti u metodologiju naprednjačkog ‘pingponga’, donekle je uteha da ipak opozicija nije poistovećena sa ovom sad mafijom, već je ona više rutinski pomenuta u stereotipnom maniru tajkuna koji bi da se dočepaju vlasti ne bi li opet da se nakradu.

‘Bela knjiga’ SNS bila je na liniji Tadićeve politike ‘I Kosovo i Evropa’.

Dakle, kvadratura kruga – odbrana Kosova u Srbiji uz jasno opredeljenje za evropski put zemlje.

Danas je opšte mesto nacionalne opozicije (iako se Vučić trudi da je relativizuje antivakserskom, antimigrantskom i zemljopločastom), da je Zapad doveo Vučića na vlast da ‘proda Kosovo’.

Vučić je 2012. imao samo jednu želju-da postane gradonačelnik Beograda.

Izgubio je od Đilasa i priznao poraz.

Naprednjake su izglasali građani Srbije na republičkom nivou, uz pomoć i ‘belih listića’, ali više uz pomoć nacionalnih demokrata, jer Koštunica je direktno podržao Nikolića.

Kosovo jednostavno nije bilo bitna tema izbora 2012.

I po tom pitanju je i dalje važio truli ustavni kompromis Koštunice, Tadića, Nikolića i Dačića.

Naprednjaci su u ‘Beloj knjizi’ obećali bolji investicioni ambijent, fiskalnu konsolidaciju, i generalno u sferi ekonomije najviše su ispunili iz obećanog 2011.

U dokumentu na više od 120 stranica, SNS smatra da bi mediji u Srbiji trebalo da budu slobodni, bez ekonomskih i političkih pritisaka.

Vučić je tada govorio da mediji u Srbiji pod Tadićem podsećaju na one u Čileu za vreme Pinočea (na šta li sad podsećaju?), ističući da imamo obavezu da razotkrijemo prikrivene vlasnike medija, ali sa garancijom potpune slobode štampe i javnog informisanja i toga će se SNS pridržavati.

U tački 19 ‘Bela knjiga’ je nedvosmislena: ‘Sloboda medija – osnov i uslov demokratije’!

Naprednjaci 2011. najavljuju ubrzanje evropskih integracija koje su ‘žuti’ zakočili.

Kao i nastavak bliske saradnju sa Rusijom SAD, Kinom, zemljama trećeg sveta, ali i Japanom koji je naglašen možda i zato što se Vučićevo preumljenje dogodilo upravo tokom jedne njegove posete Tokiju.

Naprednjaci su i tada kao i danas verovali u svoj narod, i njegovo istorijsko iskustvo.

Za ovih osam godina na vlasti, i sad kad slave 12 od osnivanja, i oni su doprineli udarnički našem ličnom i narodnom iskustvu, a 2011. su verovali kao opozicija isto u ono u šta danas veruje ‘prava’ opozicija’ – u još uvek neprobuđenu snagu Srbije.

Naprednjaci su 2011, bili spremni za punu saradnju sa međunarodnim finansijskim institucijama.

Gotovo idilični odnosi Međunarodnog monetarnog fonda i Vučićeve administracije (režima) potvrda su o ispunjenom obećanju.

Prilično je urađeno i u oblasti infrastrukture, s tim što se obično zaboravlja da je praksa iz mnogih zemalja pokazala da infrastruktura može da se gradi i uz korupciju.

Čak jedino uz nju može da se gradi, rekli bi oni skloniji cinizmu.

‘Naš narod neće one koji su mu uništavali sudbinu a preko noći postali pametni’, rekao je Vučić u prošli utorak na monodrami o vladi i skupštini.

Ali, izbori iz 2012. su dokaz da narod ipak hoće one koji su mu uništavali sudbinu, kao i one koji su preko noći postali pametni, a za šta je dokaz ‘Bela knjiga’.

Uz svu pljačku i nesposobnost, period od Petog oktobra do 2012. je Periklovo doba za period od Osme sednice do 2000.

Mogao je Vučić sad kao Dule Mihajlović da izađe s ‘belom knjigom’, ali samo o domaćem kriminalu.

Sprema li opozicija svoju ‘belu knjigu’?

Nedavno je umro Miloje Popović Kavaja.

Prvi direktor ‘Sava centra’, šef kulturne misije SFRJ u Njujorku, pisac, novinar, jedna zaista renesansna ličnost i moj dobar prijatelj.

Uvek kad mi je pričao o politici i njenim akterima koje je lično dobro poznavao, od Tita do Ivana Stambolića i Slobodana Miloševića, umeo je da demistifikuje stvari.

Jednom mi je rekao da je u Savezu komunista bila praksa, kad treba da se spuste tenzije na nekom forumu, da reč uzme član partije koji pozove na ‘povratak izvornim principima’.

Vučić i naprednjaci, iako ponekad recidiviraju, ipak ne mogu lako da se pozovu na šešeljevske izvorne principe, kao što ‘žuti’ relaksirano mogu na svoje.

Ali, mogu na ‘Belu knjigu’.

Sem možda na temi Kosova, jer sadašnja fleksibilnost ne odgovara formalnom rigidnom stavu iz 2011.

Ipak propaganda više ne govori o povratku Kosova u ustavni sistem Srbije, već samo o ‘interesima Srbije na Kosovu’.

Ali, ako bi se vratili na izvorne medijske principe ‘Bele knjige’, da li bi to bilo Vučićevo političko samoubistvo iz zasede?

Da li su svi koji su protestovali protiv festivala ‘Mirdita, dobar dan’ ujedno i protiv ‘malog šengena’. Ili moraju da pitaju Vučića za mišljenje?