Bio je autoritet mnogima, od Igi Popa do Halida Muslimovića, jednima kao kreativni mentor doktrinarne pop-rok lojalnosti, dok je pitanje da li bi se ovi drugi ikada setili da šatiraju vašarske pramenove da slučajno nisu zapazili neku od hiljadu maski Belog Vojvode, što je jedan od nadimaka inventivnog rok aristokrate.
Najveći mag evropskog stripa, pokojni Hugo Prat, izjavio je da bi njegovog Korta Maltezea na filmu mogao da glumi isključivo Bouvi, jer samo lice takve grandiozne plastelinske adaptivnosti može da iznese toliko duge deonice statičnosti i tišine pomešane sa diskretnom melanholijom i meditativnim prezirom prema trivijalnosti istorijskih restlova.
Ako je paganski sugestivno uspeo da odigra rolu Pontija Pilata u blasfemično maestralnom „Poslednjem Hristovom iskušenju“ Martina Skorsezea ili Endija Vorhola u Džulijan Šnejbelovom „Baskijatu“, Bouvi bi se sigurno snašao i u ulozi setnog mornara u potrazi za purpurnim ženama tamo negde iza Fidžija.
Bouvi se nije oglašavao povodom svog povratničkog albuma The Next Day, a nedavno je odlučio da sa američkim piscem Rikijem Mudijem („Ledena oluja“) podeli neke od reči ili pojmova koji su mu okupirali pažnju dok ga je snimao. Mudi je na sajtu The Rumpus naveo da je, kao veliki Bouvijev obožavalac, uspeo da namoli muzičara da na neki način prokomentariše svoj album. Bouvi je, između ostalih, poslao reči – vampiri, osveta, sahrana, identitet, mistifikacija, Balkan, anarhista, zastrašivanje, panteon, izolacija, osmoza, krstaški pohod, tiranin, indiferentnost, raseljenost, gađenje, klizanje, praćenje, obrnuto, manipulacija, poreklo, izdajnik, urbano, tragično…
Deset godina nakon pauze ne znamo šta je The Next Day – dačićevski rečeno da li je to početak kraja ili konačno kraj početka. Prosto je frapantno u koliko reči iz Bouvijevog leksikona možemo da se prepoznamo. Fali samo „datum!“ Na omotu je lik Bouvija sa ploče Heroes prekriven belim kvadratom. The Next Day je ispoliran kao prethodni album Heathen. I ovde ima starih opsesivnih tema – svemira (Dancing Out in Space), identiteta, podsećanje na berlinska vremena. Dirty Boys i The Stars (Are Out Tonight) kao da su stigle iz zona Absolute Beginners i Lets's Dance. Moj izbor je Love Is Lost , dok Where Are We Now?, definitivno ceo album vuče u tešku melanholiju (ekstremnu nostalgiju). Odličan povratnički album. Ako Boris Tadić ikad odluči da se vrati – ne treba mu bolji recept.
Izložba posvećena Bouviju koja će uskoro biti otvorena u Viktorija i Albert muzeju u Londonu, već sada se najavljuje kao najuspešnija postavka u istoriji ove institucije. Muzej je već u preprodaji prodao preko 26.000 karata, što je svojevrsni rekord. Kakva će to samo kolekcija relikvija biti: Od kostima alter ega Zigija Stardasta (Geri Kemp, nekadašnji član grupe Spandau Ballet, otkrio mu prošle godine u Londonu spomen ploču), do crteža za kulise koje su bile postavljene tokom njegove turneje Diamond Dogs 1974. Kako i dolikuje čoveku sa najviše maski u savremenoj muzici, čije su dekadencije uvek bile progresivne.
„Naš omiljeni svemirski junak i dalje luta trač-rubrikama svetske štampe s marlboro lajtom nakalemljenim na donju usnu“, primetio je novinar britanskog mesečnika „Arena“ Dilan Džons u tekstu povodom Bouvijevog 50. rođendana. Sad mu je 66. Još pre deset godina pojavio se u igri „Omikron: The Nomad Soul“, koju ozbiljni hakeri pamte kao jedno od uspelijih ostvarenja ovog tipa. Tada je živeo u low-tech okruženju. Želeo je da proširi ideju života u virtuelnoj stvarnosti, i to do ekstrema. Razmišljao je i o prenošenju koncerata u virtuelni svet i pravljenju ličnog simulakruma. Već tada Bouvi više nije bio „koščati vampir“, niti „maska na štulama“. Odrekao se alkohola, kokaina, biseksualnosti i budizma.
Da li se Bouvi suštinski promenio od vremena Ziggy Stardusta? Da li će se konačno, makar zbog starosti, moći razvejati fama o „čoveku koji je pao na zemlju“ i koji je u svakom novom nastupu morao pokazati novo lice koje je možda i lažno, ali je u svakom slučaju bilo šokantno. Zar Bouvi 1975. za Čikago Tribjun nije izjavio: „Ja sam instant zvezda. Samo dodajte malo vode i promešajte.“ U svakom slučaju bila je to poštena izjava od „gomile izgužvane crne svile zavaljene u luksuznom automobilu dok ispija tekilu gold iz mrke papirne kese“. Zvezda čiji je svaki gest mistifikacija na paradoksalan način uvek je želela da se distancira od populizma i da taj manevar predstavi kao refleks spontanosti. Čak je i njegovo mentalno stanje na ekscentričan način postajalo deo trenda. Bouvi je tvrdio da su i njegova depresivnost i otuđenje krajem sedamdesetih išli u korak sa vremenom. „Začudo, moje ambicije se uvek rađaju u trenucima depresije. Sve je u kontekstu“, priznao je davnih dana. Nikada ga nije fascinirala mitologija. Osećao se nespokojno dok gleda MTV i shvata da ga neko kopira. Prošlost prezire izgleda na isti način kao Goran Bregović. U smislu da nije nostalgičan, kako nam je jednom Brega priznao u Čačku, na pitanje što malo svira pesme „dugmića“. Ali šta je The Next Day ako nije nostalgija? Zar je moguće da je to još jedna maska kojom nas čiča zbunjuje. Još jedna fora kraja početka, ili početka kraja? O, Dačiću!
Ko zna koliko puta su ga molili da oživi Zigija kao mjuzikl, ali da je on to redovno odbijao. Svestan svojih maski ironično je rekao da bi njegova najbolja biografija bila kada bi se skupile na jednom mestu sve laži napisane o njemu. „Da, bila bi to zaista fantastična kreacija.“
Učimo od Bouvija, koji je čak bio i dizajner tapeta. Na primer kad tvrdi da je umetnost nižeg profila uvek najbolja. I to prevedimo u politiku. Jer, pazite sad ovo: – „Svaki pokušaj da ispadnem didaktičan završio se neslavno. Uvek se zauzdam ako osetim da nešto postaje suviše melodično.“
Mada, kako primeti pomenuti novinar Dilan Džons: „Ako mi imamo noćne more to ne znači da one i njega muče.“Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
