Belorusi i Crnorusi

Ali, pitanje je da li stadijum njegove lične vlasti uopšte može da istrpi reprezentativniji parlament, jer takav visoki dom bi morao proizaći iz iole normalnih izbora.

I to u situaciji kada izbori slabo koga zanimaju u Srbiji: Na delu je prećutni konsenzus vlasti i opozicije: Vučić u sebi kaže – ja ću vladati sve dok vi ne budete imali snage da me oborite na ulici, na šta opozicija odgovara – ti vladaj sve dok mi ne budemo imali snage da te oborimo na ulici.

Ima i onih, kao što je ekonomista Ljubomir Madžar, koji misle da će se režim srušiti sam od sebe.

Entropiju ne treba isključivati, ali samo naivan čovek može verovati da će onda vlast preuzeti najbolji predstavnici ‘samoorganizovanog pobunjenog naroda’, jer to bi ličilo na nadu bosanskog pevača Nazifa Gljive, koji se jednom na TV zapitao – zar je moguće da Bosna i Hercegovina nema pedeset poštenih i stručnih ljudi da vode tu zemlju.

Krenula je voda na usta srpskoj opoziciji kad je čula da je beloruska opozicija formirala ‘Koordinacioni savet za transfer vlasti’ (koji je, inače, raspoložen da sarađuje sa Rusijom), jer to tako neodoljivo deluje nadpartijski, kao komitet ‘najšireg fronta pobunjenih građana’ – kao san sa protesta – da se partije proteraju iz njih.

Marinika Tepić čak je otišla korak dalje od ‘beloruskog scenarija’ i situaciju u Srbiji uporedila sa onom u Rumuniji 1989, ali nije rekla kao nekad Saša Janković da će pomoći Vučiću da ne prođe kao Čaušesku.

Svi koji maštaju o ‘koordinacionom savetu za transfer vlasti’ i u Srbiji, ne treba da smetnu s uma onu parolu ‘Tito-Čaušesku, Milošević-Ilijesku’.

Možda bi zaista Vučić želeo bar malo višepartijski parlament, ali bi još više voleo da 2022. predsedničke i beogradske izbore relaksira sa vanrednim parlamentarnim.

Alat za taj proces je ‘koncentraciona vlada’ (svi iz parlamenta u vlast), oročena do 2022.

Mala izlaznost u Beogradu ovog korona leta je crvena lampica za najgori scenario – da opozicija uzme Beograd, a onda isprovocira ozbiljne demonstracije za delegitimizaciju Vučića čak ako on ubedljivo i relativno pošteno pobedi na predsedničkim izborima.

Vučić se famoznog drugog kruga predsedničkih izbora gadi ne mnogo manje od Lukašenka, pa mu je zato bitno da se Dačić ne odmerava u prvom krugu.

Ovakav parlament je realno i posledica bojkota, ali je opozicija ujedinjenjem u razjedinjenu nakon izbora i nesnalaženju u julskim demonstracijama, izgubila kapacitet da i 2022. ide u bojkot.

Ako beloruska i crnogorska opozicija idu na izbore, novi bojkot srpske značio bi njenu razmaženost.

Lider Dveri Boško Obradović smatra da izlazak na izbore mora biti zakonska obaveza, a taj retroaktivni otklon od bojkota svoje razloge može imati i u činjenici da bi od članica Saveza za Srbiju samostalno jedino Dveri sa velikom izvesnošću u junu prebacile cenzus od tri odsto.

Nekima još nije bojkot ispario iz glave.

S obzirom kad su proglasili prošli bojkot, onda im je još malo pa vreme da proglase i novi.

Ako ne proglase, pošteno je da predsednički kandidat ujedinjene opozicije bude i njen sadašnji realni lider – Dragan Đilas, a ne neke vladike, akademici, komičari, jer jedini koji ispunjava kriterijume ‘novog Koštunice’ (demokratskog patriote sačuvanog od medijske satanizacije) jeste Šapić, a on bi na tu ideju verovatno ispričao basnu bizarniju od one hladnoratovske o zečevima i slonovima koju je ispričao Grigorije iz Nemačke.

Pa i 2012. opoziciju je na izborima vodio njen lider – Tomislav Nikolić, a ne Brana Crnčević. I što jedan moj zemljak kaže, Đilasova kampanja bi mogla da se zasniva na narodu razumljivom objašnjenju – da ima dovoljno para tako da neće imati potrebe da krade.

Ako ne Đilas, politički pošteno bi bilo da to bude neko partijski a ne nestranački njegov. Na primer da srpska Svetlana Tihanovska bude Marinika Tepić.

Možda bi feminizacija predsedničkih izbora zahtevala više truda režimske propagande, a kako to uraditi dovoljno imaginarno a ne citirati dojučerašnjeg doglavnika Vuka Jeremića – Nikolu Jovanovića, koji je iskoristio repliku iz filma ‘Crni bombarder’, te freske devedesetih režisera Darka Bajića.

Kao što je otužno kad se naprednjaci i njihova propaganda sekiraju za stanje demokratije u DS, kad o Dragoljubu Mićunoviću govore ono što sad ne bi smeli o Tomi Nikoliću, ili kad s pijetetom govore o Verici Barać (šta li bi danas ona izvestila o odnosu Telekoma i medija?), tako je još otužnije kad se oni koji su Vuku Jeremiću dodavali i prezime Pozderac – kao što su N1 dodavali ‘američka televizija’, sad zgražavaju nad telefonskim nacionalizmom Nikole Jovanovića, koji je komentarisao rod Vuka Jeremića, odnosno njegove korene u familiji Pozderac, koja se ovde uglavnom stereotipno svodi na ‘tamni vilajet’ komunističke Bosne i Hercegovine.

Sigurno mnogi ljudi u Srbiji ne znaju i to da su Pozderci, ugledni veleposednici iz Cazina, od smrti spasili jevrejskog lekara Levija i njegovu suprugu Klaru.

Praunuku Nurije Pozderac, Vuku Jeremiću, ambasador Izraela u Beogradu Josef Levi uručio je marta 2013. medalju ‘Pravednik među nacijama’.

Koncentraciona vlada je eufemizam za tehničku vladu. A znamo da je Nenad Čanak davno rekao da je tehnička vlada kao tehnička voda.

Činjenica je da Srbija ima parlament bez opozicije koji ne može da obezbedi ni fasadu demokratije.

Srbiji je potrebna reprezentativnija Skupština, možda čak prvi i pravi izbori za ustavotvornu skupštinu.

Moguće da Vučić želi da se sa promenom Ustava vrati i zvanično kancelarskom tipu vlasti, odnosno da se predsednik bira u parlamentu, a da on bude premijer.

Pogledajte samo koliko je nebitno ko će biti predsednik sadašnjeg parlamenta! I ne zaboravite da je koncentraciona vlada bila valjda prvo ruski predlog, ali sa Đilasom, Jeremićem i Obradovićem.

Kad Mlađan Đorđević, jedan od ideologa opozicije, kaže da se Vučić udaljava od Rusije, to valjda istovremeno znači da srpska opozicija u Putinu ne vidi nekoga blizu Lukašenku?

Uostalom, i Peti oktobar aminovala je Rusija.

Prvi je u Beograd sleteo ruski ministar spoljnih poslova Igor Ivanov, u kome sad Milovan Drecun, zamislite, pronalazi ‘nemačke korene’.

Peti oktobar nije bio ‘obojena revolucija’ kako revizionisti u Srbiji naglašavaju.

Naprotiv, on je bio odocnela antikomunistička pobuna – kontrarevolucija. Ali, sa svim nataloženim iskustvom kojeg nije bilo Devetog marta.

Vučić je, apsurdno, talac sopstvene propagande koja ga gura nekad više od opozicije u ‘beloruski scenario’.

Poruka je jasna i Vučiću: Režim Slobodana Miloševića (i Šešelja) je bio avangarda, i kao proročka predstraža putinizma zaslužio je punu rehabilitaciju.

Da je onda u Kremlju umesto Jeljcina bio Putin, možda bi Milošević i danas bio na čelu Srbije.

I mi bi bili mnogo srećniji.

Kao Sirija sa Asadom.

Lukašenkova izborna protivnica Svetlana Tihanovska pobegla je u Litvaniju (kod ‘baltičkih ustaša’), što stvarno malo podseća na vreme kad su Đinđić i Vuk Drašković utočište našli u Crnoj Gori, ali je paradoksalno da bi psihološki i simbolički, hipotetičko obaranje Lukašenka u avgustu, najviše naškodilo izbornim šansama Mila Đukanoviću zbog analogija dugovečnosti režima, iako je Crna Gora u NATO.

Nema prave diktature dok opozicija nije u ilegali i u emigraciji. Turizam opozicionih lidera nije emigracija.

Zbog Lukašenka kao da smo zaboravili ‘brata Madura’, a doduše Venecuela se i ne pominje više tako često u medijima.

I srpska opozicija više ne pominje primer Huana Gvaida, lidera opozicije koga su i glavne zemlje EU bile priznale ‘za privremenog predsednika’ Venecuele.

Srpska opozicija od strane Zapada teško da će moći da računa na ‘legitimnog privremenog predsednika’, kako je Gvaida nazvala Angela Merkel, a paradoks je da podršku Zapada očekuje opozicija koja bi kad dođe na vlast srušila sporazum kojim će Vučić navodno još malo pa ‘izdati’ Kosovo, a Zapad će biti arhitekta tog sporazuma.

Da li bi se govorilo o ‘izdaji’ ako Rusija aminuje stvar? Ako ćete na vlast, taj sporazum morate poštovati kao Miloševićev potpis na Dejtonu.

Sprdali su se srpski tabloidi kad je Andrej Plenković bio ponudio Ukrajini dobre hrvatske usluge oko procesa ‘reintegracije’ zemlje, a sad se sprdaju što bi možda ‘šiptar Rama’ mogao da posreduje u Belorusiji, kao da Rama i Albanija nisu jedan od stubova ‘malog šengena’ i da li iko još pominje tu Vučićevu ideju?

Krvavi raspad Jugoslavije stvorio je nove identitete u svakom njenom narodu. Grešite, ako mislite da su to samo izbegli Srbi. Ni mi više, od Rankovićeve sahrane i ‘antibirokratske revolucije’ do auto-litija nismo isti narod.

Kao što postoje i novi Crnogorci – ‘Milogorci’, postoje i novi Srbi – Crnorusi. Ponekad se čini bliži Rusima od Belorusa.