Beogradske mokre ulice

Pa, naravno kad je stigao Blagoje Jovović, četnički atentator na Pavelića, odnosno kad je stigao čitav paket promene imena beogradskih ulica sa jugoslovenskom konotacijom.

Pa i kad se pojavio Vučićev indeks, svi su zaboravili poeziju Desanke Maksimović.

Tehnologija ‘udice’ dobro funkcioniše. Vlast je vratila Desanku u školski program, kao što je Vučić zamolio zamenika gradonačelnika Gorana Vesića da ne menja ime Sarajevske ulice.

Vesić bar nije pomenuo promenu imena Jugoslovenskog dramskog pozorišta i Jugoslovenske kinoteke.

Kad su političke promene imena na dnevnom redu, uvek se setim kad je Šešelj predložio da FK Crvena zvezda postane FK Beli orlovi, a FK Partizan – FK Četnik.

Da li bi išta bolje izbrisalo jugoslovensku dimenziju ovih klubova koji su pravljeni za veliku ligu, a ostali u maloj.

Kao što četnici nisu uvek hteli četnička imena, tako je i Kroacija ipak morala ponovo da postane Dinamo. Iako je Tuđman istorijski i ideološki objasnio komunističku i jugoslovensku konotaciju Dinama.

Pa baš u Beogradu Croatia records može da bude ono što zaista jeste – Jugoton.

Srećom što je YU grupa beogradski, a ne zagrebački bend. Smatram da je YU grupa odavno zaslužila svoju ulicu u Beogradu, ali možda je i bolje što je još nije dobila, jer ko zna kako bi Vesić problem morao da objasni i onim dijabolama koji se čude otkud usred Beograda da se jedna zgrada zove ‘Albanija’?

Iako u suštini ‘udica’, inicijativa za promenu prestoničkih ulica sa YU značenjem otvorila je mnoga pitanja.

Zbog predloga da Blagoje Jovović dobije ulicu, usvojenog na sednici Skupštine Beograda, otvoreno je i pitanje kakvi nam četnici danas trebaju ako nam uopšte ikakvi trebaju: Putinovi? Bulajićevi? Radoša Bajića?

Šešeljevi? Karadžićevi i Mladićevi? Dodikovi? Oni iz misije ‘Halijard’? Tri puka Draškovića Vuka? Đurišlije? Šta li bi Vesić odgovorio na pitanje može li neka beogradska ulica da ponese ime Jugoslovenske vojske u otadžbini? Ne samo zbog Blagoja Jovovića.

Može li se rušiti Vučić bez tipa četnika koji su bili bitan deo demokratske opozicije devedesetih? Ili su oni nestali.

Kad su skandirali 1996/97. ‘Bando, crvena’, Radomir Konstantinović je govorio da ništa ne razumeju, a koračao je u istoj antimiloševićevskoj koloni s njima kao i mnogi građanski aktivisti.

Da li bi Vučićeva propaganda priznala da se Boško Obradović unormalio – pomerio ka centru, kad bi prestala da ga zove ljotićevcem a počela četnikom?

Da li je u konačnici Vučić četnik? Hrvatska štampa misli da jeste, čak ovih dana potencira četnički kontinuitet u Srbiji. Zaboravljajući da je jednom prilikom na privrednom sajmu u Mostaru na direktno pitanje hrvatskih novinara da li je četnik – odgovorio da nije.

Vučić je četnik koliko i titoista. Po pitanju ideologije on je agnostik. Pragmatičan kakav je, u Pranjane će otići (jer tamo je i američki ambasador Skot), ali na Ravnu goru neće, jer tamo nije najjasnije ko je.

I dolaze li ko nekad?

Prozapadna, evroatlantska desnica je najdeficitarnija roba na srpskom političkom tržištu, uključujući i Vučićev catch-all, kao i dostupne modele u četničkom katalogu proleće/leto 2020.

Ideološkom Beogradu (‘čaršiji i Maderi’, kako bi rekao Zoran Milanović) ton odavno daju ‘krug dvojke’ i ‘slavski pojas’.

Geografski to su sinonimi, ideološki su dijametralno različiti, kao dva pola ‘građanske Srbije’ – jedne (post)titoističke i jedne klerikalne. Ostaci i nastavljači jugoslovenske elite i njeni derivati žive u Beogradu, ali ne podrazumevajuće i u Srbiji, iako to ne znači da imaju nešto protiv nje.

Otpor izgradnji auto-puteva je primer prećutnog konsenzusa obe te turobne Srbije – i ‘prve’ i ‘druge’. Jednoj je i dalje bitniji imaginarni YU prostor, odlazak u Rovinj pre nego u Banju Vrujci ili mesta gde vode putevi ‘za nigde’, tačnije ‘do Veljinog sela’, kako su se sprdali.

Dok je, s druge strane, ‘slavskom pojasu’ od realne Srbije bitnija ona metafizička u čijoj tupoumnoj zavetnosti auto-putevi i pruge, ako baš moraju da se prave, treba da povezuju ‘srpske zemlje’ međusobno, nikako i ‘srpske zemlje’ sa ‘šiptarima i balijama’. I te podele prevazilaze onu za i protiv Vučića. Iako ne fali zaglupljivanja u obe koterije, olakšavajuća okolnost ‘druge Srbije’ je ta da iza nje ne ostaju leševi kao iza nekih drugih i trećih ‘Srbija’.

Ako su te dve Srbije (njihove avangarde) indiferentne oko izgradnje infrastrukture (ako je već ne omalovažavaju), oko imena beogradskih ulica imaju jasne stavove. Da li su to baš one iste ‘mokre ulice’ iz pesme Dejana Cukića, koju on izvodi sa Džonijem Štilićem?

Vučić koketira sa ‘obe Srbije’ i pojačava konfuziju.

I naravno, uprkos kosovskim razlikama, provocira sinergiju te ‘dve Srbije’ u otporu njegovoj ličnoj vlasti i njenim manifestacijama. Pa onda i ‘druga’ Srbija čeka kao ‘prva’ da Vučić konačno ‘izda’.

Oni koji nikada ne pitaju Vučića i Dodika u kom im redu u Blajburgu sedi Dragan Čović, krenuli su u besprizornu staljinističku kampanju protiv profesorke istorije Dubravke Stojanović, proglašavajući je opskurno da podržava ni manje ni više nego Pavelića, a to se donekle može uporediti sa staljinističkim napadima koje je doživeo od zagrebačke čaršije Miljenko Jergović – da je ‘simpatizer četnika’, tačnije da je ljubitelj Draže Mihailovića.

Iako antivučićevski dogmatizam i njegova moralna policija govore da živimo u ‘diktaturi’ od 2012, i golim okom se vidi da su stvari dramatično počele da se zaoštravaju (tačnije Vučić ih zaoštrava) od 2016.

Ne zaboravite, Savamala se dešava u noći parlamentarnih izbora 2016. Simbolički, a i faktički, Vučić od tada ulazi u reakcionarnu fazu svoje vlasti (politički prilično iracionalno), što dovodi do takve neurotizacije društva, da ćemo sutra faktički morati da redefinišemo pojam i ‘nacionalnog pomirenja’, jer današnje podele i omraze možda će nadići podele iz 1941-45, odnosno devedesetih.

Kad bi sad princ Čarls i njegova supruga Kamila posetili Beograd, mislite li da bi im vodič tokom šetnje Kalemegdanom mogla biti ‘ljubiteljka Pavelića’ Dubravka Stojanović kako je mogla u Tominoj Srbiji?

U šetnji Kalemegdanom profesorka Stojanović se nije požalila Čarlsu i Kamili na stanje demokratije, možda i zato što tada i nismo bili u ‘diktaturi’.

Pa i otvaranje ‘Pupinovog mosta’ bilo je pre 2016. Mislite li da bi Vučić sad pozvao Đilasa (za čijeg gradonačelnikovanja je počeo da se gradi most), a i kad bi ga pozvao, mislite li da bi ovaj došao?

Sećate se da ni Velja Ilić nije bio pozvan na otvaranje deonice Ljig-Preljina, iako je od svih iz DOS najviše zalegao za taj put.

I još nešto o nazadovanju: Čak i kad se spekulisalo o sastavu nove vlade posle izbora 2016, Ivan Vejvoda je, kao i uvek od 2012, figurirao kao potencijalni ministar spoljnih poslova. To je danas nezamislivo.

Kad govorite o ‘diktaturi’, ipak pravite razliku između Vučićevog poziva Milici Delević da preuzme evropske poslove Srbije, i poziva Olji Bećković da ‘Utisak nedelje’ prebaci na Pink Info.

Podigla se velika gungula jer je Uprava za sprečavanje pranja novca napravila spisak nevladinih organizacija, medija i novinara čije račune traži od banaka. Sem poneke ‘maskirovke’, tu su uglavnom antivučićevski subjekti.

Neko geopolitički opterećen bi možda primetio da na spisku nema onih koji čine ‘maligni uticaj Rusije’.

Vučić je iz Pariza poručio da su sedmojulski protesti, srećom bez Žikice Jovanovića Španca, ‘čin terorizma’, pa otuda je zlokobno potencijalno dovođenje subjekata sa spiska u kontekst finansiranja terorizma.

Ali još zlokobniji utisak je podsećanje na predlog ‘zakona o odbrani države’, u žargonu nazvanog ‘zakon o borbi protiv terorizma’, koji je kao projekat JUL-a Mire Marković bio aktuelan u maju psihodelične 2000. godine. Apsurdno, jer je upravo prema spolja paranoični JUL bio blagonaklon prema državnom terorizmu u Srbiji.

Često se govori o Vučićevom radikalskom recidiviranju, ili o preuzimanju liberalnog programa Đinđića i Čede Jovanovića, odnosno Tadića (‘četiri stuba’) i Koštunice (neutralnost), ali se ponekad zanemaruje julovska komponenta Vučićeve vlasti.

Ne samo zbog Vulina.

Da podsetimo da su se Šešelj i Toma Nikolić te 2000. kao deo vlasti žestoko i instinktivno usprotivili donošenju tog zakona, pa tako on nije ni donet.

Zakon je u suštini bio uperen protiv opozicije, pre svega Otpora, ali su iskusni Šešelj i Toma znali da se julovski mač lako može okrenuti sutra i protiv njih, iako zatvor u Gnjilanu više nije bio pod kontrolom srpskog pravosuđa i policije.

Ako se Albanci ne unormale, i nastave sa kampanjom za priznavanje, Srbija momentalno kreće u akciju, rekao je Vučić i poručio, tačnije zagrmeo (kako bi to doživeli njegovi tabloidi) – pet puta smo jači od Prištine. Čudo je podsvest i taj broj pet. Bilo je i ‘pet miliona’, ali samo da ne bude kao onomad kad je Srbija u Briselu pobedila Prištinu sa 5:0, kako nas je bio obavestio direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić, posle potpisivanja sporazuma, da bi marta 2018.

Albanci, maltretirajući ga, sproveli Đurića ulicama Prištine kao Divljim zapadom, ponižavajući i njega i ponos većine građana Srbije.