Bez kralja ne valja

Na naslovnoj strani broja od 17. februara je njeno kraljevsko visočanstvo princeza Katarina Karađorđević (tako je Bazar predstavlja). Između ostalog, unutra ona kaže da biti princeza znači da brinete o svom narodu i imate krunu u svom srcu. Posle Bazara, slučajno prelistam magazin Stil (za ženu sa stilom), broj od 20. februara. Na naslovnoj strani princeza Katarina i prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević (tako ih oslovljavaju u Stilu). Unutra prestolonaslednik otkriva koje su najvažnije životne lekcije kojima je naučio svoje sinove Petra, Filipa i Aleksandra. Iako Srbija nije monarhija, u ovim lajf stajl pričama izgleda kao da jeste. I kad malo bolje razmislite, to uopšte ne bi bilo loše. Možda sam i ja monarhista, a sad ću vam otkriti zašto bi danas većina građana Srbije trebalo da budu to isto. A vi, kako hoćete.

Prvo, da smo monarhija, kralj i njegova femili ne bi se suštinski drugačije ponašali nego što to rade danas. Niti bi ih poreski obveznici više plaćali nego što to čine danas. Eventualno, imali bi jedan svečani dan kad bi kralj ritualno davao nekome mandat. Nisam ih upoznao, ali oni njegovi sinovi, bar na slici i u reportaži, deluju pristojnije od svih naših političkih klošara mlađe garde. Te apanaže, da smo monarhija, na kraju bi ispale jeftinije jer ne bismo imali Predsedništvo sa svim njegovim troškovima. Daleko bilo da je ovo tekst protiv Tadića, savetnika Šapera, Krstića, Mikija Rakića, Joce Ratkovića (potpredsednik Ratković!) i ko se sve tamo vodi pod Kabinetom (stvar je principijelna, ko god da je tamo), jer ako bi DS pobedila, a Tadić postao premijer, svi oni mogu u Vladu, ili neku famoznu agenciju, a troškovi su opet manji. Jer to i jeste problem; kad bi Tadić do kraja prihvatio putinovski model vladanja na srspki način, i odlučio da bude premijer (a pod uslovom da DS pobedi), mesto predsednika države bi se automatski banalizovalo; ne da bi se vratilo u ustavne okvire, već bi palo ispod njih. A, takav Tadić premijer bi bio „Cvetković na steroidima“. Doduše, Đilas, Petrović i Šutanovac sigurno ne bi bili sinteza Lilića i Milutinovića, niti bi Jelena Trivan mogla lako da bude Nataša Mićić na mestu predsednice Skupštine, ali našla bi se već neka, makar „nestranačka ličnost“ da bude fikus od koga Palma sigurno nikad neće napraviti voštanu figuru. Dobro, malo karikiramo stvari, ali sa kraljem sve je poštenije, ako je to baš jedini način da se Srbija ratosilja mučne protivurečnosti predsedničke i premijerske funkcije. Jednostavno, Srbija je mala i tesna i za jednog i za drugog (sličan je problem i u Hrvatskoj), čak i ako su obojica u svojim ustavnim okvirima. Monarhijom izbegavamo i stanje kohabitacije koje u našem ambijentu teško da nekad neće biti mučno. Ali da se vratimo malo u prošlost:

Došao Koštunica pre nekih, pa skoro 20 godina, u jedan grad u unutrašnjosti Srbije. Bila je to tribina, tada opozicione DSS. Neka fina žena, prava gospođa, u to vreme je bila predsednica odbora DSS u tom gradu. Samim tim i domaćica tribine. I kao da je juče bilo, sećamo se kako je najavila gospodina Koštunicu kao zvezdu večeri. Dakle, „sa nama je večeras budući predsednik buduće kraljevske vlade Srbije“. Videlo se da je Koštunici bilo milo. Osmeh mu nije bio kiseo i ciničan. Koštunica je 1992. osamostalio svoju frakciju u DS i osnovao DSS, jer Mićunović i Đinđić nisu želeli da se „utope“ u DEPOS – onaj opozicioni kartel koji je organizovao Vidovdanski sabor na kome se prvi put u Srbiji pojavio prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević. Monarhija je bila jedna od glavnih tačaka DEPOS-a, a Koštunica je delovao kao lider koji ne bi imao ništa protiv ustavne monarhije. Čak se nekome učinio i kao pristalica te opcije.

Dobro, posle je Matija Bećković metaforično rekao da je od DEPOS-a ostao samo opušak (i nije pogrešio), ali je Koštunica bio još metaforičniji predstavljajući sebe kao političara koji je ukucao eksere u sanduk (mrtvački), te još jedne promašene nade demokratske Srbije u kontekstu projekta „objedinjavanja opozicije“. Koštunica je postao čak i predsednik jedne države, a potom i premijer. Ali, naravno, ne premijer kraljevske vlade. Niti bi mu to, slutimo, danas izmamilo neki drugi osmeh do ciničnog.

I stvarno, šta se desi sa monarhijom. Nekad je ta ideja imala i meandre – neki su bili za Aleksandra, neki su nekako više voleli Tomislava, čak je i četnik – republikanac Šešelj našao tamo nekog Dologorukova nalik Lavu Geršmanu. A danas ništa iz usta političara. Možda je greška u prestolonasledniku. Da je on imao liderskih sposobnosti (kao bugarski kolega), malo više želje za vlašću, i da je bolje naučio srpski jezik, možda bi se i ideja monarhije zaoštrila. Da se prestolonaslednik nije pokazao kao pristojan čovek građanskih i demokratskih svetonazora, već da se istakao u jurodivosti, možda bi se tek tada monarhistička ideja omasovila, i verovatno bi je upregli u tadašnje projekte kolektivnog ludila“.

A, sećate se valjda kako se nekada laprdalo: „E, da Hrvati imaju kralja, odmah bi proglasili kraljevinu“. Čak ni u novoj ofanzivi sabornosti, u savezu trona i oltara, nema protekcije za monarhiju. Nju čak i Vuk Drašković, kome je ona nekad bila opsesivna tema, pominje više reda radi. Paradoksalno, ali čini se da danas monarhija više iritira „tron i oltar“, „domaćine“ i „saboraše“ nego neke republikance. Čak je i prestolonaslednik, umesto kilave države, ekstremistima na Gazimestanu rekao „Išššš!“ na čistom srpskom. Kad se pojavio na Vidovdanskom saboru 1992, verovatno ni on nije očekivao da će za 16 godina stajati na istom mestu, u drugim okolnostima, na mitingu „Kosovo je Srbija“.

O aktelnom ustavu Srbije (izglasanom na sramnom referendumu), Koštunica je voleo da govori kao o „mitrovdanskom ustavu“ – tobože da mu da istorijsku težinu „crvenog slova“, i da mu nametne ime koje, inače, samo istorija može da nametne. Nije se primilo. Vladajuća DS je pokazala retku aroganciju da izbore održi bukvalno u zadnji dan. Kamo sreće da aprilsko-majski izbori imaju bar kvalitet više od puke koalicione matematike. Ako se već ustav mora menjati, zar nisu mogli da raspišu izbore za ustavotvornu skupštinu, što naravno ne znači da vraćaju monarhiju. Takvi izbori su mogli biti i za „novu republiku“. Sudeći i po ženskim novinama, a i nekim „ozbiljnijim“ medijima nekako se ta monarhistička komponenta, delom i zahvaljujući Đinđiću, integrisala kao legitimni deo srpskog republikanizma. Na neki način, Srbija i jeste monarhija (bez pakosnih aluzija na Tadića). I to prisustvo sigurno nije krivo za nakaradnost republikanizma.

Da ne pominjemo da je sve moglo biti lakše da se na vreme razmišljalo po principu „jedna zemlja – dva sistema“ – na primer, „Kraljevina Srbija i Kosovo“.