Biti Zoran

U ovakvim euforijama potreban je racio Vojislava Koštunice. Bar kao preventiva. Jedan bitan ministar iz srpske vlade, poverio mi se u vreme prošlih predsedničkih izbora u Hrvatskoj, da je Milan Bandić (voli narodnjake i tako to…) bolje rešenje za srpske nacionalne interese i dogovore dva naroda od Iva Josipovića – kompozitora. Nisam ga sad pitao šta misli o Vesni Pusić po tom pitanju, ali čini mi se da bi mu Bandić i u ovom slučaju bio prihvatljiviji. To i ja smatram, jer s takvim partnerima biće povuci-potegni oko standarda. Lestvica se diže visoko.

Ta izvesna skepsa naravno ne treba da umanjuje optimizam u želji da region procveta na bazi saradnje i pomirenja koje generiše biznis.

Ali, bar mi u Srbiji imamo iskustva sa Zoranima. Predsednik SR Jugoslavije bio je Zoran Lilić. Iako se u narodu kaže da nema poljupca dok brkovi ne ožare, on ih je obrijao. Kao i Bogoljub Karić. I onda to kao da više nije bilo to. Predsednik Vlade SRJ bio je Zoran Žižić. Brko, takođe. Iz sad već malo zaboravljene crnogorske SNP. Verovatno ste i vi morali sresti nekog od ljubitelja imena Zoran, kad ti se tobože nonšalantno u kafani poveri: „Kažem ti ja Zoranu, a on nije hteo da me posluša…“ Na kraju je ispalo da niko nije imao više prijatelja od Zorana. Uvek kad čujem da neko kaže Zoran, a ne Đinđić, ja se instinktivno trgnem.

Čim sam čuo da su dva Zorana pobedila, prva asocijacija mi je bio još jedan naš Zoran – Zoran Živković. „Kad, Zoki, ako ne sad?“, rekao sam mu, ne baš totalno šaljivo, odmah sutradan. Ne bih smeo da se zakunem da Tadić na ovaj način razmišlja o popularnosti imena Zoran. Kad bi nekom „načitanom“ iz vladajuće koalicije pomenuli to ime, možda bi pitao; mislite na pisca Zorana Živkovića? Ne na kolumnistu Danasa, nego na poznatog književnika. Uostalom, i Tito je pomešao Borislava Mihajlovića Mihiza sa Dragoslavom Mihailovićem, pa je rekao: „U, bogati, ja mislio onaj Mihailović golootočanin, kad on teška reakcija!“ Doduše, sumnjamo da bi se i bivši premijer hvatao u ovo kolo, posebno jer osećam kakvu vrstu mučnine i nelagode izazivaju njegovi tekstovi kod nekih „modernih“ demokrata. Ali, s druge strane, i simpatije drugopozivaca i trećepozivaca DS. Cinici bi rekli – pravih demokrata.

Varate se ako mislite da smo zaboravili još jednog našeg Zorana – biznismena Zorana Drakulića. On je bio kandidat DSS za gradonačelnika. Još tada je govorio da su mu kao gradonačelnici uzori Demski u Budimpešti i Janković u Ljubljani. Ako mogu da ga precizno lociram, on je danas negde oko Nove socijaldemokratije Dušana Janjića i Srbije 21 Dragoljuba Kojčića. Janjić misli da je ovaj Zoki pravi Zoki.

Ako baš hoćete nešto skroz novo – tu je Pokret radnika i seljaka i još jedan Zoran – Zoran Dragišić na njegovom čelu. Svi potencijalni kandidati treba da znaju da je Pozitivna Slovenija, stranka uspešnog direktora „Merkatora“ i gradonačelnika Ljubljane Zorana Jankovića osnovana 22. oktobra 2011, gotovo pred izbore i da je ovaj Zoran pobedio bez velikih obećanja. Dakle, bez mesijanstva.

Da se ne lažemo; ime Zoran je davno izašlo iz mode. Kao i Goran, Dejan, Željko i Dragan. Čak se više ni u selima lepim konjima ne daju imena Zoran. Kamoli muškim bebama. Po koji Cvetko i Zlatko se još i nađu. Među konjima, ne bebama. Znam seljaka kome su se volovi zvali Šešelj i Regan. Šešelj je bio „dešnjak“ (…na dešnjaku medenica zveči, kako kaže pesma). Videćemo da li će zbog nove političke popularnosti imena i neka beba, bar u Sloveniji i Hrvatskoj postati Zoran. I da li će u Srbiji bar stići Onura, Ronalda i Šeherezadu, po kojima su proteklih godina neki mali Beograđani dobili ime. Teško da će ikad više stići tradicionalna imena ili moderna internacionalna.

Nema više ni malih Milovana, Radomira, i još nekih lepih, starih, srpskih imena. Da ne pominjemo Slađane, Dragice i Slavice. Umeli su nekad roditelji i kumovi da u decu projektuju i neki svoj ideal. Možda i promašen, ali ipak ideal. Otuda i Slobodan, Jugoslav, upoznao sam i jednog Staljina, koji se rodio pre 1948. godine. Naleti se i na ponekog starog Tarzana i Sandokana, makar kao dokaz privrženosti žanru.

Ni Zoran Đinđić nije vratio ovo ime u modu kod matičara. Koliko je samo fanova ili potencijalnih jataka imao Mladić, ali nisam upoznao nijednog malog Ratka skoro. Nema više ni malih Slobodana. Par malih Vukova znam, ali ni oni nisu dobili ime zbog Vuka Draškovića, već zato što su se s teškom mukom rodili, a u narodu vlada verovanje da takvoj deci treba dati ime Vuk. Ima u vaskolikom srpstvu mnogo i onih naloženih na Legiju i Dodika, ali ni Milorad nikako da se vrati u modu. Bilo bi pohvalno, kad bi ovo značilo da su se roditelji ratosiljali idola i ideala, a što posle može da skupo košta decu. Ili je po sredi težak konformizam koji otvara sumnju i u iskrenost mnogih roditeljskih stavova.

Eto, sad je šansa da se jedno staro lepo ime vrati u modu; em je rusko, em se Putin tako zove, em ćemo s Putinom (bar Srbi), čuda da napravimo, em to što nakon Putina niko više neće da se seća da se tako zvao i Lenjin. Samo, nema ni malih Vladimira.

Šteta što će Sanadera istorija upamtiti više po aferama nego po terminu „sanaderizacija“ (značio je i ono istorijsko „Hristos se rodi!“), a koji su ovde najbolje primenili Nikolić i Dačić. Čim se vratio tuđmanizmu, HDZ je počeo da vređa viđenije Kukuriku likove da maltene hoće da prave srpsku vladu. Zbog svojih imena. Kralj Aleksandar ujedinitelj je jednom sinu dao ime Tomislav, u znak uvažavanja Hrvata, drugom Andrej zbog Slovenaca, a trećem Petar. Imena treba da nose dobar duh, pa makar nekad ostala zapamćena i kao deo političkih iluzija.

Inače, prvi srpski Slobodan je Slobodan Jovanović. Njegov otac Vladimir sinu je dao ime Slobodan, a ćerci Pravda, i to zbog slobode i pravde kao temeljnih načela u političkoj filozofiji Stjuarta Mila, jednog od rodonačelnika liberalizma. Istorija je udesila da mu je jedan drugi Slobodan (Milošević) zabranjivao sabrana dela u vreme kad je još morao da se dokazuje kao aparatčik.

Posmrtni ostaci velikog srpskog pravnika i istoričara danas će biti sahranjeni u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Gde mu je i mesto.