Blato u Titogradu

Ne, nije to pitanje za Portal Hotels. com. Pitanje je bilo sasvim suvislo jer taj Velšanin je bio u Titogradu (današnja Podgorica) 15. decembra 1982. Na stadionu „Pod Goricom“. Bio je jedan od 12.000 prisutnih, sa grupicom velških navijača. Igrala se kvalifikaciona utakmica za prvenstvo Evrope 1984. u Francuskoj. Naš selektor bio je kontroverzni Todor Veselinović, a u timu su igrali i Deverić, Ferhatović, Đurovski (Boško)… U timu Velsa igrao je čuveni Jan Raš – centarfor Liverpula iz najslavnijih dana. Mnogo slavniji nego što je to danas Geret Bejl – zvezda Totenhema i najbolji Velšanin. E, tada je pod Goricom bilo 4:4 (u Kardifu je bilo 1:1), i retko da je kad na jednoj fudbalskoj utakmici bilo više blata. Blatnjavi su bili, čini se, i televizori. Velšanima je ostala do dana današnjeg u sećanju ta titogradska kaljuga. Koju ćete danas teško sresti u picnutoj Podgorici, čak i „Pod Goricom“. Sa šest golova (levom nogom) u mreži Velsa, i bez blata, danas sve nekako izgleda lepše. Ne i romantičnije.

U Ateljeu 212 u prošli utorak održana je promocija srpskog izdanja „Neautorizovane autobiografije“ Džulijana Asanža. Reči najpoznatijeg „gosta“ u istoriji Ekvadora (ambasade te zemlje u Londonu) su indikativne: „Jedno je bilo sasvim izvesno; glasnici se ubijaju prvi“, nadamo se samo simbolički, piše „virtuelni Če Gevara“. On ističe da nikada nije mislio da je svaka tajnost loša, i da se zapravo bori za zaštitu privatnosti ljudi, ali ono čemu se protivi to je način na koji institucije koriste tajnost da bi zaštitile sebe od istine o svojim zlodelima. I to je valjda jasna razlika. Asanž je sa svojim Vikiliksom stvorio „prvu narodnu obaveštajnu agenciju“. Za njega je istraživačko novinarstvo plemenito umeće preotimanja stvarnosti od moćnika. Ostaće kao dilema postistorije novinski naslov iz Asanžove domovine Australije, datiran u devedesetim godinama – da li je disk kao igla i špric, odnosno da li je širenje informacija isto što i širenje side? Guru Vikiliksa tvrdi da ne krade informacije, jer „ako bacim pogled na vaš sat, nisam vam ga oteo, samo hoću da vidim koliko je sati“. Da li će internet zaista ponuditi model koji korumpiranu i represivnu vlast ometa čistom naukom? Internet je pomogao je i „arapskom proleću“, ali to ne znači još izvesnost kakve će biti krajnje konsekvence u ovom i mnogim drugim slučajevima.

Uostalom, pročitajte knjigu Andreja Mitrovića „Vreme netrpeljivih“ i to odeljak koji je posvećen tajnoj diplomatiji velikih sila uoči Prvog svetskog rata. Po toj logici, Lenjin bi se obradovao internetu i Asanžu, jer su boljševičke vlasti zahtevale obelodanjivanje tajnih dokumenta. Ne zadugo, upravo je Sovjetski Savez počeo da vodi tajnu diplomatiju, a što je drastično osetila Poljska, recimo. Teško je osporiti Asanžovu tezu da borba protiv represivnih režima uvek počinje i završava se kao borba za informacije i komunikaciju. Odnos prema informaciji je i odnos prema časti i poštenju. Pravo na nju je kao pravo na vodu, struju i hleb, kako su isticali veliki sociolozi Habermas i Darendorf. Asanž se zamerio Vladi Sjedinjenih Država. I mi u Srbiji smo doznali zanimljivih stvari. Nemala tabloidnost depeša banalizovala je srpsku opsesiju diplomatama na službi u ovoj zemlji, čak i pravljenje kulta ličnosti od nekih ambasadora.

Problem nas u Srbiji je što se olako sa Vikiliksom pokušava retroaktivno racionalizovati srpsko ludilo i ovdašnji opsesivni antiamerikanizam. Srećom, što u tehnološki zaostaloj Srbiji, gde milion i trista hiljada ljudi nije završilo osnovnu školu, Vikiliks nije najjasniji pojam u masama, pa otuda možda i Asanža još niko nije stigao da pozove dogodine u Guču. Ili da mu uruči počasni doktorat nekog privatnog univerziteta. Ali, šansa da postane počasni građanin neke srpske varoši, jedva ga je mimoišla. Čačanska ekspozitura Društva srpsko-kubanskog prijateljstva pokrenula je prošle godine inicijativu da Asanž postane počasni građanin Čačka. I to kao „simbol revolucionarnog delovanja“. Asanž je na putu da se kao heroj izjednači sa Če Gevarom, služeći se najmoćnijim oružjem novog doba – informacijom, smatraju predlagači. „Duh ovog grada opravdava pokretanje ovakve inicijative, jer Čačak voli heroje’’, navodi se u saopštenju. Možda bi se Asanž sutra i oženio nekom Čačankom, jer ta sudbina je zadesila i jednog drugog srpskog heroja – Danijela Šifera (valjda ga niste zaboravili).

Možda je i u duhu levice Asanž progovorio u ime programiranog, obesvešćenog i obespravljenog sveta. Progovorio je istinu o porocima, zločinima, tamnoj strani diplomatske i političke medalje kojom su vratove ukrasili nezaslužni, a kako smatraju njegovi fanovi iz Čačka.

Tačno je i da Amerika svašta radi po svetu, ali da li to znači da ne treba da se zapitamo kako se Srbija nakon savezništva u dva svetska rata našla u društvu zemalja koje su zaratile sa SAD?

Vikiliks uspešno demaskira ovdašnju hipokriziju. Formalni levičari (na temama – ne Kastra i „klasne svesti“, već identiteta i prava manjina ili slobode medija), to prestaju da budu kad se stvar dovede do odluke: Ili Asanž, ili američka politika? Čak sam čuo i bivše šezdesetosmaše koji ne vole „virtuelnog Če Gevaru“. Odjednom se pojavljuje razumevanje za „bezbednost“ i odjednom svi levičarskiji režimi i intelektualci u svetu postaju „sumnjivi“, makar kao „čavesovski“. S druge strane, za gro nacionalista, Asanž je isuviše artificijelan, globalan, i teško svarljiv. Vrlo ograničene upotrebe, jer Vikiliks ipak nije „ognjište“. Na nekoj tački on je blizak curama iz Pussy Riot, a to opet pravi rebus u glavama, jer subverzija je dobra dok nije protiv ovdašnje histerične putinofilije. Tek su banalni oni koji vole Asanža jer je „u dobrom fazonu“. Jer je to cool! Naravno, ne treba zaboraviti i one koji Vikiliks smeštaju u katalog teorija zavere („sve se bojim, to je Asanž mogao da mu neko nije dopustio, ma ‘ajte molim vas“). Smešan je i utopizam; da ima diplomatije i politike bez tajne. Ili bar diskrecije.

Ali, šta je slava Asanža u Srbiji prema slavi odlazećeg ruskog ambasadora Aleksandra Konuzina. To sad već samo literatura može da opiše. Vuk Drašković jeste napisao već jednog „Ruskog konzula“, ali bi mogao još jednog. Bio je Vuk pre neko veče u ruskoj ambasadi na oproštajnom prijemu, pa se valjda i sam uverio. Samo hoću da kažem, da za veliko delo treba veliki pisac. Da opiše Konuzina, ali i nas. One koji su mu ljubili ruku po Topoli i koji bi ga stavili u freske. S druge strane, da su neki domaći javni delatnici koji ne vole Konuzina obišli Srbiju uzduž i popreko, kao što je on uradio, možda bi je shvatili, pa bi i oni bili malo popularniji u narodu, kao i njihove ideje.

Odlazi i ambasadorka SAD Meri Vorlik, fina i diskretna gospođa. Prisustvovala je u Čačku primopredaji 17 „hamera“ koje je naša Vojska dobila od SAD. Nemci su tvrdi i zahtevni, ali kao da imaju razumevanja za Vučića. Pa, kad sve to sabereš, mi tamo gde treba možda i ne stojimo tako loše.