Boemska rapsodija

Radio Beograd je celu noć 13. na 14. jul 1985. emitovao snimke sa Live Aida. Negde oko dva posle ponoći negde u nigdini pored Mojkovca, na pauzi da se izbace kese od povraćanja i da deca dobiju užinu (nekad se u autobusima masovno povraćalo), zamolio sam vozača ‘Rakete’ iz Titovog Užica da promeni stanicu na radiju. Napolju noćna svežina i mesečina iznad Crne Gore, kao što će to mnogo kasnije opevati Ana Bekuta, a na Radio Titogradu Zoran Kalezić i ‘Dobro veče izgubljena nado’. Vozač, dobroćudan, ali sa pozom kao da vozi u JAT-u, a ne Raketi, uslišio je molbu, prebaci skalu – i ub’o The Riddle i Nika Keršoua, ako ga se još sećate. I to je bilo sve što sam taj mitski dan čuo od Lajv ejda.

Tek koji dan kasnije na nekom VHS-u (ili je to ipak bila ‘beta’?), video sam i čuo šta su na Vembliju počinili i Queen i U2. Tu magiju, ali ovoga puta sa katarzom – koju je na kraju filma mogla kolektivno da se oseti – vratio je aktuelni film ‘Boemska rapsodija’ o bendu Kvin i njihovom pevaču Frediju Merkjuriju, jednom od najboljih frontmena u istoriji rokenrola. Čak i oni koji ne razumeju dovoljno taj bend i to vreme, iz bioskopa izlaze kao ozareni fanovi.

Retko kad je kritika ovako omašila suštinu: Forbs je film ocenio kao ‘homofobičan’, Bi-Bi-Si cinično kao ‘sasvim adekvatan’, Gardijan kao ‘ravan i neuzbudljiv’, NJujork tajms je insistirao na ‘baroknoj mešavini trućanja, misticizma i melodrame’, dok je Si-En-En ipak shvatio da je publika očarana i da je to jednostavno – hit! Uloga Ramija Maleka kao Fredija već je viđena za Oskara, a teško da bi se ovako snašao i Saša Baron Koen, koji je prvi bio viđen za ovo zahtevno mesto. Iako je režiju dovršio Dekster Flečer, ovo je definitivno film Brajana Singera. Kvinovci – gitarista Brajan Mej i bubnjar Rodžer Tejlor, nadzirali su projekat, a jedna diskretna (auto)cenzura je primetna. Ali, ne presudno. Radnja je smeštena od osnivanja benda 1970. do Lajv ejda 1985. Publika na Vembliju je kompjuterski generisana, a toliko je bitan taj detalj sa plastičnim čašama ‘pepsija’ i jednom piva na klaviru, koji možda najbolje sugeriše koliko je sve hiperrealistično, a opet tako originalno – muzički i scenski uzbuđujuće.

Fredijeva nevenčana supruga i najveća ljubav Meri Ostin je emotivni katalizator filma, posebno u njegovoj gej genezi. Čvorno mesto je snimanje i promocija albuma A Night At The Opera (1975). Da bi se donekle razumelo to vreme treba obratiti pažnju da su iste godine Pink Floyd snimili Wish You Were Here. Videli smo i čuli kako je nastajala Bohemian Rhapsody, a senzibiliteta radi, šteta što u filmu neko nije napomenu da je na snimanju upotrebljen isti klavir koji je Makartni koristio za Hey Jude.

Fredi je uživao u androginom stanju. Ali, retroaktivno se i u pojavi harlekina oseća zvuk zlosutnosti.

Od njih je možda samo Dire Straits bend koji je bio otporniji na pank. Ali, Kvin je bio direktna meta. Legenda kaže da je Sid Višiz (Sex Pistols) sreo Fredija i cinično ga oslovio sa ‘Fredi Platinum’. Fredi mu je odgovori otprilike – ‘radimo Divljače’, a We Will Rock You je najuspešniji odgovor panku – glamerska ‘Imperija uzvraća udarac’. Pakosni kritičari su znali reći da ni Leni Rifenštal ne bi ostala ravnodušna na stadionske himne i Fredijevu mogućnost da očas posla napravi slet i da njim komanduje. Danas zvuči sumanuto, ali kritičari Rolling Stonea proglasili su Queen ‘prvim istinski fašisoidnim rock bendom’. Nerviralo ih je to insistiranje na kolektivitetu koje nisu razumeli. We Are the Champions je proglašavana ‘prkosnom pederskom himnom’, ali je apsurdno da je ona, kako upravo mnogo kasnije u Rolling Stoneu piše Mikal Gilmor, postala mačistička navijačka himna.

U filmu se ne pominju kontroverzni koncerti Kvina: Onaj antologijski 1981. u Buenos Ajresu u vreme vojne hunte, i nastupi 1984. u Južnoj Africi pod senkom aparthejda. FIFA je svoj problem za svetsko prvenstvo 1978. u Argentini rešila tako što je njen predsednik Brazilac Žoao Avelanž sklopio pakt sa vojnom huntom da generali na stadionu ne budu u uniformama. Uglavnom, apolitičnost benda čija je nit bila Love Of My Life, bila je ugrožena, počela su sumnjičenja da koncertna moć sa stadiona voli moć u politici, pa navodno zbog tih sumnji niko iz Kvina nije ni bio pozvana u sastav Band Aida na snimanje pesme za gladne u Etiopiji Do They Know It’s Christmas. U filmu je ispalo da je pakosni i posesivni Fredijev ljubavnik krio poziv, a da se sve melodramatično rasplelo u ljubavnom trouglu u kišnom Minhenu. Faktički, oni su za Lajv ejd dobili ‘vajld kard’.

Mnogo filmova se pravi tako da je nastavak moguć. Nastavaka ima i kad nisu potrebni. ‘Boemska rapsodija’ je pravljena verovatno bez ideje o nastavku, ali on je sada tako logičan. The Works (1984), sa industrijskim, stadionskim rokom je album s kojim se završava film – Tejlorov globalni hit Radio Ga Ga bio je vrhunac optimizma u bendu koji je po rečima svog bubnjara tih godina bio najbolji lajv bend na svetu. ‘Nakon našeg koncerta Ben Hur će se činiti kao Mapet šou’, govorio je Rodžer Tejlor.

Scena o HIV pozitivnosti je antologijska: Utučenom Frediju koji sporo napušta bolnicu fan koji sedi u čekaonici dobaci -‘eooo’, Fredi u cvikama se okrene i odgovori – ‘eoo’. Ali, paralelno sa Fredijevom bolešću, šta se sve desilo posle Lajv ejda: Albumi A Kind of Magic (1986), The Miracle (1989), Innuendo (1991).

Ako se prvi film zove Boemska rapsodija, postoji i potencijalni drugi, i taj bi se morao zvati Innuendo po tom poslednjem, 14. studijskom albumu grupe koji zauzdava kemp i ima neki rafinirani odnos prema neminovnoj smrti, dok je naslovna pesma po kompleksnosti i prijemčivosti najbliža Bohemian Rhapsody. Umesto operetskog falseta, sad je flamenko gitara. Ne znam kako vama, ali meni je Innuendo magično jeziv jer je došao u vreme početka ratova na prostorima SFRJ, a čak se Show Must Go On ovde tumačila crnohumorno – da rat može da počne. Više kritičara, uključujući i pomenutog Mikala Gilmora tvrdi da je Fredi najbolju pesmu otpevao napola mrtav – These Are the Days of Our Lives – a što se na spotu da i videti. Moje skromno mišljenje je da I’m Going Slightly Mad, estetizacija smrti kroz njeno parodiranje, nešto najlucidnije što je Kvin snimio. Spot je remek-delo.

U svim tim nedostižnim utočištima, pričama o usamljenost koja je tinjala ispod urnebesnih mondenskih žurki i promiskuitetnosti, iza prototipa gay looka, glupo bi bilo poricati i neku disko vedrinu koju je Kvin nosio, a koja nije netipična za jedan u suštini glam-rok bend. Interesantna je po tom pitanju pesma Another One Bites the Dust, koju je omladina u Srbiji pevala u refrenu kao ‘Radovan slaže daske’, kao što se Message in a Bottle (The Police) pevala kao ‘Mesečina bato’.

Kvin su 1985. na Vembliju imali najbitnija 22 minuta u karijeri (Brajan Mej kaže najbolji dan u životu), a Elton DŽon im je rekao: ‘Gadovi, preoteli ste šou’. Ali, istorijske staze i bogazi su čudni i često bizarni. Beograd i Jugoslavija su u to vreme sa ‘YU rock misijom’, singlicom i spotom ‘Za milion godina’ i koncertom na toj ideji bili deo samog svetskog vrha. Jura Stublić, Doris Dragović, Aki Rahimovski, recimo, pevaju i u ‘YU rock misiji’ i u hrvatskom Bend ejdu koji snima ‘Moju domovinu’ 1991. A onda dolazi čudna 1996. godina: Bob Geldof je pred 20 hiljada duša, kao promoter Beogradskog maratona, ispred Skupštine grada i ispod Miloševićevog prozora, oštro kritikovao srpskog predsednika, iako je došao na poziv ljudi iz beogradskog ogranka SPS.

Koncertom iz 1971. za pomoć izbeglicama iz Bangladeša za koji je mobilisao i Dilana, Kleptona i Ringa Stara – DŽordž Harison je stvorio koncept dobrotvornih koncerata ovog tipa. Dve decenije od Lajv ejda, jubilej je obeležen sa Live 8, kao replici G 8 (Grupa osam najrazvijenih zemalja sveta). U vreme kad je Pol Volfovic na čelu Svetske banke i kad je balkanska poluperiferija već bila nebitna da participira u tim simultanim koncertima. Geldof je najavio Live 8, ali i precizirao da to nije Live Aid 2. Teško je danas zamisliti koncert takvog tipa za migrante.

Da je Fredi umro čuo sam od čistačice na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1991. Dok sam vezivao pertle na patikama, neposredno pre časa fizičkog koji se svodio na basket u sali u podrumu faksa. Stvarno se ne sećam ko je bio u mojoj ekipi, ali znam da su u protivničkoj bili Miša Đurković i Dejan Vuk Stanković.