Bon Džovi: Nije na prodaju!

Ispred hotela u beloj modernoj ‘mečki’ sačekao nas je zemljak iz istočne Srbije: Desno od volana na ekranu (Yutjub) vidim čist nadrealizam – Tešu Tešanovića sa ‘Balkan info’ kanala kako vodi intervju s nekim tipom na temu da li je Zemlja ipak ravna ploča? Taj tip tvrdi da je ravna. Moj kolega pita taksistu – a šta vi mislite – da li je ravna ili okrugla? Posle nekoliko mučnih sekundi tišine, taksista odgovara – mislim ipak da je okrugla. Kad smo postigli konsenzus po tom pitanju krenuli smo na lakše teme i zvuke: Prvo Kemal Malovčić – ‘Gde si sada leptirice moja?’, pa onda Ana Bekuta – ‘Hajde dođi, sve ti praštam….’ Statistički lako je sresti Srbina u Beču, ali ovakvog šampiona ne baš. Promiču bečki prizori dok pričamo o Negotinu, Dunavu, Kladovu, Staroj planini… Kažem ja – lepa je istočna Srbija, možeš Dunavom iz Beča do nje, a taksista potvrđuje i dodaje – zemljače, kad imaš para svuda je lepo.

Odgovara li vam muzika?, pita majstor apsolutno nesvestan Bon DŽovija. Odgovara, kažemo – ali u sebi pomislim da bi neviđena koincidencija bila da tu u taksiju, pred Ernst Happel stadionom čujem baš Super Sneki (Snežanu Babić) i ‘Nije kuća na prodaju’ (ni kuća, ni okućnica). Umesto nje čuli smo jednu zavičajnu stvar od Miroslava Ilića i to je to.

A kuću koja nije na prodaju čuli smo pola sata kasnije kao otvarajuću stvar na koncertu. Leto, u Beču su na svakom ćošku rasprodaje, ali ovo zaista nije. I aktuelna turneja mega benda zove se Not For Sale. Moram priznati da sam pomalo bio iznenađen stepenom popularnosti koji ovaj bend i njegov vođa i danas uživaju. Stadion je odavno bio rasprodat, a preko sedamdeset hiljada generacijski šarolikih fanova stvorili su euforiju sa elementima sleta. Lajt motiv turneje je naslov poslednjeg studijskog albuma (i prvog bez gitariste Ričija Sambore) This House Is Not For Sale (2016). To je ta kuća koja nije na prodaju, žestoka, rifovana pesma sa jakom porukom. I za razliku od najpoznatijih hitova benda ona nema onu ‘ušećerenost’ koju je Bon DŽovi tokom karijere za respekt ipak držao u razumnim merama.

Kuća koja nije na prodaju je zavetna tema koju variraju mnogi nacionalni narativi i lične sudbine. Mnogo više od one zavičajne kuće o kojoj peva Super Sneki, mene je album Bon DŽovija sa svojim omotom (oronula kuća sa ogromnim korenjem mitskog drveća koje je teško iščupati), čim sam ga video, asocirao na čuvenu sliku koju je Imre Sabo poznih osamdesetih napravio na Kosovu pod imenom ‘Kuća na prodaju’ i koja je bila na naslovnoj strani ‘Ilustrovane Politike’. Ta slika je metafora jedne faze kosovske krize, kada je iseljavanje Srba s Kosova bilo državni i partijski tabu, a kad su mnoge kuće tamošnjih Srba imale natpise ‘Na prodaju’. Da bi 1992. Socijalistička partija Srbije želeći da pokaže da je Slobodan Milošević rešio kosovsku krizu, ili da je bar čvrsto drži pod kontrolom, napravila predizborni spot sa motivom obrnuto proporcionalnim fotografiji Imrea Saboa. Taj spot pokazivao je imanje sa natpisom ‘Nije na prodaju’ iza koga je išao slogan sa porukom biračima – ‘Tako treba!’ Šta li bi Bon DŽovi rekao na ove refleksije manje je bitno jer snaga umetnosti je upravo u njenoj višeznačnosti i asocijativnosti.

NJegova kuća koja nije na prodaju više je priča o srcu (naravno ne Srbije), ali bez međunacionalnih sukoba. To je priča o integritetu melanholije, o intimi sećanja, o kapitalizmu možda, jer pazite – ‘Vrata su skinuta sa šarki, nema želje u bunaru, izvan neba je ugalj, ulice su u plamenu… Znam, znam, ova kuća nije na prodaju. Postavio sam svaki kamen i nabio svaki nokat. Ova kuća nije na prodaju. Tamo gde žive uspomene i san ne propada. Vraćam se kući, jer (obratite pažnju!) – Ova kuća je izgrađena na poverenju!’

Sa ovakvom pesmom teško da bi bili uverljivi klinci sa šljokicama i natapiranim kosama koji sviraju ušećereni metal. Ali, prosedim glavama (DŽonovoj pre svega) ovo je mera žestine i iskustva. Posle više od tri decenije Bon DŽovi su isporučili opak album i imaju grandioznu turneju. LJudi osećaju zajedništvo instinktom poverenja: Jer, možda neki računi tek sad stižu. Setimo se šta je Riči Sambora davno rekao: ‘Reganomani su nas ubeđivali da je sve super… Tada su se svi odlično zabavljali, znate’? Riči Sambora je mnogo više za Bon DŽovije nego Pava recimo za Plavi orkestar, ali se pokazalo i da je manje nego što je Sleš za Ganse. Nama matorijima nedostaje, ali sve to ide kao po loju i bez njega. Doduše, nema baš emocija kao što je sa Samborom bilo u baš Beču 2013. na I’ll Be There for You, ali zarad nekih starih obožavanih pesama, sad u Beču nije izvedena možda najuzbudljivija stvar sa poslednjeg albuma – Living With The Ghost. Ali zato jeste simbolična God Bless This Mess uz podršku moćne produkcije sa LED ekrana kad se bend našao u tabloidnom smeću.

Samboru bez kompleksa menja Teofil, kako ga zovu ovdašnji fanovi – Theofilos ‘Phil’ Ksenidis, grčko-kanadski muzičar i tekstopisac. Stručniji od mene kažu da je upravo We Don’t Run stvar u kojoj on pokazuje šta zna. Izgleda da jeste. Što se tiče samog pevanja Bon DŽovija, na momente imate strah da će da pregori (nekad je bio poznat po sposobnosti da peva u visokim registrima), ali ta boja glasa je i dalje prepoznatljivo držeća, malo hrapava, i kad je čujete preko pola stadiona. Uostalom, Čak Klosterman u svojim hevi metal memoarima Fargo Rock City napisao je da Bon DŽovi ‘udarao po žicama srca, a ne po žicama razuma’. To se videlo i čulo na Bed Of Roses i na Wanted Dead Or Alive. Na momente zbog zvuka i estetike (pustinje i drumovi američkog Zapada na ekranima), shvatite da su BJ i kantri-disko bend, što zaista samo njima priliči na globalnom nivou. Akustična gitara bila je to veče bitan rekvizit i artefakt.

Ko nije apsolvirao poslednji album verovatno nije shvatio da je jedan od boljih delova koncerta izvođenje Roller Coaster, a da je ono ‘disko’ potvrđeno u razradi Keep The Faith koja je počela moćnim basom, kao što je Runaway počela zezanjem sa zaraznim sinti uvodom. Još dva globalna monster hita – It’s My Life i Bad Medicine od Ernst Happela napravile su uzbuđujuću diskoteku. Tako je bilo i na Born to Be My Baby – koju je nekad simpatično prepevala i naša Viktorija – ‘samo teraj ti po svome, ali trebalo bi da znaš…’

Siluete četiri medicinske sestre šetale su i uvijale se ekranima na Bad Medicine, a ovu visokoerotizovanu estetiku pratio je i impozantan broj lepih devojaka i žena u publici. Bon DŽovi ima solidnih, ali još ne zabrinjavajućih 57 godina. Izgleda cool, ali bi bilo banalno o njemu danas govoriti i dalje kao o seks simbolu. NJegova ponekad možda i preterana sentimentalnost, sad su samo jedna unikatna decentnost. Nekadašnja dečačka privlačnost danas je sredovečni šarm ozbiljnog umetnika i radnika na sceni. Bon Jovi su i dalje masivan i inspirativan koncertni bend, ali ono što se ne može sakriti je osećaj tuge da gledamo nešto što je ipak duh prošlosti – vreme kad je rokenrol bio jedna od glavnih stvari u svetu i našim životima, a što sigurno nije budućnost sveta i mejnstrima. Zato se očajnički držimo velikih bendova, kao poslednjih sidrišta. Ovakvi koncerti su i retroaktivni trijumfi nad kritikom koja nije bila naklonjena bendu iz NJu DŽersija, iako je svoje zemljake Springstin u startu prepoznao kao klince sa svetlom budućnošću.

Dobro, u jednom trenutku su zaista falile one ‘supersonične’ solaže Ričija Sambora. Bez njega su solaže bile nekako klasičnije – rokerskije. Nakon decenija izvetrio je duh nekih starih trendova. Danas niko ne govori o BJ u kontekstu bilo kakvog hevi metala. Promenili su se Bon Jovi, ali i sam metal. Prelomni trenutak bio je album Slippery When Wet (1986), kad je bend izvršio suštinski manevar – od hevi metala napravili su pop žanr, do mere da su ga zavolele i domaćice. U Beču smo čuli dva ultimativna hita s tog albuma, koja su osamdesetih bila na prvim mestima američke top liste: Kao treća stvar izvedena je You Give Love A Bad Name, a kao zadnja Livin’ On A Prayer – taj zvučni efekat mitsko je mesto rokenrola. Kritičari su znali pisati kako je Riči Sambora vratio autoritet efektu ‘talkboxu’ koji je omogućio to vokalno simuliranje zvuka gitare.

Mnogo je prošle srede bilo nostalgije u Beču. Sećanje na vreme glam metala kad su BJ bili u društvu Ratt, Quiet Riot, W.A.S.P… Iako je Tom Peti bio izjavio da je ‘hair’ metal naneo nesagledivu štetu rokenrolu, imalo je kvaliteta i šarma to vreme pre pojave grungea.

Zato svala čast i za predgrupe – legendarni Skid Row i inspirativni Switchfoot, alternativce iz San Dijega.