Borbena gotovost

Ovoga puta, kadrovi za TV nisu bili toliko krupni jer se morala videti stranačka i ministarska galanterija – Nikola Selaković i Zorana Mihajlović. Iako u političkoj semantici galanterija može da znači i predusretljivost, uslužnost, uglađenost, učtivost, Nikola i Zorana su u scenskoj bravuri poslužili za još jedno omalovažavanje SPS. Naime, na novinarsko pitanje da li će ovoga puta biti potpisan koalicioni sporazum SNS i SPS, bude li koalicije i kako Branko Ružić misli da nalaže politički bonton, Vučić je odgovorio kako je uveren da su se i Nikola i Zorana na to nasmejali iako su mu iza leđa pa ih on ne vidi. A, da li biste se smeli zakleti da Vučić nema oči i na leđima? Potvrđene su ponovo Ružićeve reči o tretiranju SPS kao otirača.

Pretpostavljamo da će i predstojeći ekspoze, kao i prošli, imati snagu 'monodrame' (koja će, moguće, biti na repertoaru četiri, a ne dve godine), i čini se, kako vreme odmiče, da bi Oliver Frljić odmah napustio angažovaće u projektu promocije Rijeke kao evropske prestonice kulture, kad bi se neko srpsko mejnstrim pozorište odvažilo da postavi predstavu o Vučiću. To bi verovatno bila prilika za mnoge naprednjačke funkcionere da konačno dođu u pozorište. Kao što su zbog 'Noći đenerala' nekada članovi SPO dolazili na književne večeri. Književna kritičarka LJiljana Šop je negde bila napisala da je 'Noć đenerala' roman 'toka svesti?', pa je onda novinar Milovoje Glišić u NIN-u, kad je video koliko je ljudi došlo na književno veče Vuka Draškovića u beogradski Dom sindikata, napisao da nikad nije na jednom mestu video više ljubitelja 'toka svesti'.

Famozna konferencija za novinare, delom zadire i u estetsku odrednicu 'toka svesti'. Pre svega, to je bio jedan, u suštini motivacioni govor.

Vučić u novoj vladi rezolutno neće one koji bi da odustanu na prvoj krivini kad ugledaju (metaforički) voz ili kamion, mada je problem naše politike, primetili bismo, često bio upravo u tome da lider skrene na krivini, a članstvo i simpatizeri nastave po inerciji pravo. Vučić hoću borbene ljude koji su spremni da se biju i ginu za Srbiju jer će biti nepopularnih mera i teških poteza. Uz rad i posvećenost, poručuje on, možemo da oporavimo zemlju. Nova vlada će razraditi Koštuničinu praksu da vlada gostuje po Srbiji, ali će izgleda prevazići i postmoderne izlete prošle vlade kao što je zasedanje u Kolubari na kopu. Kad bude izmeštanja, Vučić će sa nekoliko ključnih ministara biti u kasarni 'da ne bismo pravili dodatne troškove po hotelima'. Primaće i građane u zgradi vlade u Nemanjinoj. Dačiću se dopao koncept 'borbene vlade', a ako Vučić bude primao od pet do osam ujutro, Dačić je spreman da prima od ponoći do pet ujutro. Faktički, radio bi treću smenu.

Kad smo već kod kasarni, znate li šta su 'bicikla' i 'tarzanka'? Pa kad 'gušter' (regrut) zaspi, stariji vojnici mu između prstiju na nogama zapale papirić pa on počne da 'vozi biciklu'. Ako su brutalniji, zapale mu papirić na grudima dok spava, pa on počne da imitira Tarzana. Sve su to bili rituali inicijacije. Vučić bi morao da komponuje vladu tako da ne bude 'bicikli' i 'tarzanki', i u smislu netrpeljivosti naprednjaka prema drugim partijama, i u smislu unutarstranačke netrpeljivosti. Kao i u smislu kastinga i izbalansiranosti takozvanih 'nestranačkih ličnosti'.

Svašta se priča, i sve deluje logično – da će, šuška čaršija, Selaković u BIA, Zorana u diplomatiju (i stoje iza premijera jer su zicer), a ja sam na primer čuo glasinu da će Vulin biti ministar vojni, a da će neformalno biti i dalje 'ministar za Hrvatsku' kako ga je davno definisao zagrebački Jutarnji list. Uostalom, Ante Gotovina još nije odgovorio na prosto Vulinovo pitanje – da li je ustaša? Jedna medicinska sestra mi reče i da će Rasim dobiti zdravstvo. Otkud zdravstvo, pitam? Pa, on je zubar, kaže mi.

Sećate li se Feliksa Baumgartnera koji je oduševio svet skokom 'sa vrha svemira' i tako postao jedna od najvećih priča godine. Podsetimo, 14. oktobra 2012. godine Feliks Baumgartner skočio je s 39 kilometara visine i u slobodnom padu probio zvučni zid. Osim toga, Austrijanac je tada postavio još dva svetska rekorda – ostvario je najviši let balonom i najviši skok padobranom. Pre neki dan je na aerodromu Lisičji Jarak održana manifestacija 'Balkanski skok prijateljstva', koja je okupila 130 padobranaca iz 14 zemalja, a ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin, izjavio je da Srbija ratove koje je vodila nije ni tražila ni izazvala. Bitnije od te floskule jeste Vulinov skok (u tandemu sa instruktorom) koji se može zvati i 'ministarski skok' i u kadrovskom marketingu verovatno ima snagu skoka Feliksa Baumgartnera. Nakon doskoka Vulin je prošao 'iniciajaciju 63. padobranskog bataljona', tako što ga je vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk, inače aktivni padobranac, 'gurnuo nogom'. Borbena vlada traži i borbenu gotovost. Vulin je anticipirao Vučićev motivacioni govor.

Ta famozna konferencija za medije bila je školski primer populizma. Ali, polako, to je i prilika da neke stvari razjasnimo: Populizam se tretira kao nešto samo po sebi loše. Ne, populizam je formalan pojam. Sam po sebi nije ni loš ni dobar. NJega sadržaj (ideološko pogonsko gorivo) i izbor metoda definišu. Populizam je, doduše, opasna igračka. On je najsličniji dinamitu. S dinamitom možeš probiti tunel za prugu, možeš pripremiti teren za gradnju hidrocentrale, ali možeš i pobiti mnogo ljudi. Često loše i tragično rukovanje populizmom je bacilo stigmu na ovaj formalni pojam. Sećam se kad sam radio intervju sa Dragoslavom Avramovićem, legendarnim guvernerom Narodne banke koji je slomio inflaciju, a posle bio viđen za lidera Saveza za promene. U vreme dok još nije odustao od te opozicione uloge, Deda Avram mi je rekao da će njegova strategija biti 'populistička'. Ona je to posle i bila, samo u režiji DOS-a.

Vučić očigledno ima nameru da 'siđe u narod' (možda se i pozdravio s elitom na duže vreme?), na momente je čak zazvučao ne kao Tito koga sve češće pominje već kao kralj Aleksandar kad je rekao (nećemo iz korektnosti pomenuti kojim povodom) da mu ne trebaju posrednici i da hoće s narodom da komunicira direktno, tačnije između kralja (premijera) i naroda „ne može i ne sme biti više posrednika“. Biće interesantno videti kako će se najavljeni silazak u narod odraziti na institucije, biće jako bitno da li će Pink direktno prenositi primanja građana u Vladi i 'dnevne zapovesti' u kasarnama. Najopasniji zov sirena onome ko se dohvati populizma je moguća zloupotreba ili marginalizacija institucija. Ako Vučića partija i ne interesuje preterano, parlament mora. Tek je poražavajuće da ombudsmani i poverenici ulaze u opozicione uloge, a što je, vidi se, logična posledica voluntarizma. Često i iz dobre namere.

Stvari možda treba i racionalizovati: Najavljeni silazak u narod je i neka vrsta VIP kancelarije za brze odgovore. Ta institucija, koja je bila jedan od naprednjačkih izbornih džokera još pre četiri godine, postoji u Vulinovom ministarstvu (i imaju super rok da za pet dana odgovore), ima je i u gradu Beogradu da bi se time poboljšala investiciona i privredna klima u prestonici Srbije, kako je poručio Siniša Mali. Ipak, utisak je da to naprednjačko obećanje nije zaživelo u punom kapacitetu, niti je kancelarija tog tipa dala jasne i brze odgovore na složene kontekste 'Beograda na vodi'.

U suštini, Vučićev najavljeni pokušaj 'neposredne demokratije', takozvani 'rad sa strankama' (građanima), najpre bi mogao da zaliči na Narodnu kancelariju predsednika Republike koju je osmislio za vreme svoje vlasti Boris Tadić. Novi predsednik Nikolić je smatrao da je ona nepotrebna jer njena ovlašćenja pokrivaju druge institucije a u Predsedništvu, tada su tvrdili, 'sprovode rigoroznu štednju'. Narodna kancelarija predsednika Republike počela je da radi 1. oktobra 2004, kad ju je vodio Dragan Đilas. Posle njegovog odlaska na mesto gradonačelnika, zamenila ga Tatjana Pašić. U njoj je bio i bliski Tadićev saradnik Mlađan Đorđević. Imao sam priliku da radim reportažu iz Kancelarije i to kad su njenom sedištu u 'Beograđanci' sedeli i Dragan i Tanja i Mlađan. I stvarno su rešavali probleme mnogim ljudima, u to sam se uverio, mada ne treba zaboraviti da je ta Kancelarija stvorena i kao neka vrsta pomoćnog mehanizma predsedniku Tadiću u vreme mučne kohabitacije s Koštunicom, kao neka vrsta 'paralelne institucije'. Kancelarija koja je imala ekspoziture širom Srbije je dodatno pomogla da se Đilas afirmiše kao 'čovek koji rešava probleme' i da ga preporuči za gradonačelnika. Možda bi bilo racionalno da Vučić razmisli o obnovi te kancelarije koja bi sad bila premijerska, a ne predsednička. Možda bi bilo nerealno da Boris Tadić bude na njenom čelu, ali bi sigurno bilo konceptualno.

Vučićev silazak u narod (primanje građana sa problemima) ima i neku 'putinovsku caku' u tehnologiji vlasti. To može biti dobar mehanizam za kontrolu i testiranje administracije – opštinske i republičke, kao i amorfne stranačke infrastrukture – kroz formu pragmatične psihotizacije u kondicionim treninzima lojalnosti. Šta to znači? Pa, na primer premijeru neko iz Kragujevca, Kuršumlije ili Priboja iznese problem u pet i deset ujutro, a premijer odmah – u pet i petnaest – uzme telefon da zove nadležnog i ispravi nepravdu. Šta? Nadležni će smeti da nije budan?

Biće bdenja. Vojnički rečeno – biće požarstava.