Brand New Day

Terminalna faza Miloševićevog režima. Budimpešta mi je leta 2000. bukvalno delovala kao Diznilend: Malo ranije, novembra 1999. u mađarskoj prestonici otvoren je Westend Shopping Center, u to vreme najveći tržni centar u Centralnoj Evropi.

U izlogu vidim DVD Star Wars: Fantomske pretnje.

Imam para da ga kupim, ali nemam para da kupim CD plejer.

A taj dugo očekivani film u srpskim kinima niste mogli pogledati.

Tada bih pristao pre da slušam audio snimak Hungaroringa nego Miloševićevu propagandu pobede nad NATO uz prozivanje domaćih izdajnika.

Kada je Sting 12. juna te milenijumske 2000. uveče po onoj sparini izašao na binu Kisstadiona, meni je delovao jednako nestvarno kao Fejd Rauta – lik koga je glumio u Dini Dejvida Linča.

Tada mi je bilo nezamislivo da ćemo ga ikad videti u Srbiji.

Kao i tržne centre i sva ona čudesa iz psihodelične Budimpešte.

Veče pred koncert sedim sa Arčijem u bašti nekog skromnog hotela.

Tu je iznad koridor za budimpeštanski aerodrom.

Kao što je iznad Ade Ciganlije u Beogradu.

Svaki čas se čuju avioni, za razliku od Surčina.

Sećam se kako je jedan moj prijatelj režiser snimao nešto za TV, trebao mu kadar sa avionom koji sleće, i dobro se načekao na Surčinu da avion sleti iz Tivta.

A tog dana mogao je da sleti samo još iz Podgorice.

Pijemo Arči i ja neko mađarsko pivo od pola litra iz staklene boce, i tek tada se ustvari upoznajem sa ovim likom – Draganom Aranđelovićem Arčijem (1953) iz Niša, koji će za vreme korone napisati i objaviti knjigu Kako sam autostopom stigao do Ginisa – visokooktanski i distorzirani road movie (Deli, Medivest KT, Niš 2021). Dok sam bio glavni urednik Danasa Arči mi je napisao neke jako zapažene koncertne reportaže.

Srešćemo se Arči i ja nakon Stinga, na još nekim bitnim koncertima u Evropi, viđati po Beogradu i Nišu, ali ta Stingova turneja naslovljena po njegovom albumu Brand New Day gde je i hit Desert Rose ostaće kao parametar koliko se Srbija bila udaljila od normalnog sveta tokom devedesetih.

Kako sam autostopom stigao do Ginisa je uzbudljiva ali i melanholična kolekcija u žanru novinarskih reportaža (putopisa).

Može se čitati i kao sociološka istorija.

Kao svedočanstvo epohe, kolekcionarsko prikupljanje artefakata – majica, trzalica, postera, ulaznica, diskova, fotki, bedževa – svih tih insignija jedne impresivne rok i autostoperske biografije.

Tačnije epopeje.

Apsurdno je da je Arči objavio knjigu u vreme pandemije korona virusa kad su ovakvi koncerti kakve je doživeo i opisao delovali zaista kao neponovljivo i prohujalo vreme koje će srećom biti sačuvano u ovakvim knjigama – svedočanstvima.

I to baš sad kad izgleda da nikad nećemo više imati osećaj ušećerenog rege spokojstva kao u onoj I Got You Babe – UB40 i Krisi Hajnd. Kao što nikada nijedno nebo neće biti tako lepo plavo kao ono sa omota albuma Brothers in Arms, u tom trenutku najvećeg benda na planeti – Dire Straits.

Posle te senzacionalne ploče koja je redefinisala pojam mejnstrima u rokenrolu, bend je svoju svetsku turneju uvežbavao koncertima u Splitu i Beogradu, na Gripama i u Pioniru.

Sto pedeset sedam dana nakon što mu se rodila ćerka, Arči je zakazao svoj treći susret sa The Rolling Stones – u Beču, na Prater stadionu, 3. jula 1982. Bilo je to u okviru turneje Tatoo you.

Rock 82 Pece Popovića sa onim neobičnim duguljastim formatom objavio je inspirativnu reportažu Dejana Cukića s tog koncerta.

I oni koji su čitali set listu čudili su se da Stounsi nisu uvrstili Angie, koja je bila tada tako popularna u Titolendu.

Sa Arčijem sam zajedno čuo Springstina i Badlands, Makartnija i Yesterday.

A, zaista je otkrovenje kad shvatite da deset metara od vas jedan živi Bitls na akustičnoj gitari izvodi Yesterday.

Ima detalj u knjizi, a i sam sam svedok, kako je novinar Marko Janković ispred Kempinskog u Budimpešti uzviknuo – „Pol, haj!“ Pol Makartni se okrenuo, osmehnuo se, rekao „haj“ i mahnuo.

Pričama o koncertima, autor će vas u maniru posvećenog vodiča provesti kroz gradova koje obilazi, njihovu arhitekturu, tajne, ljude, atmosferu, izloge, repertoare, temperament.

Njegova autostoperska epopeja počinje 1971.

S njom i ritual „da se lizne palac za sreću“.

Još kad lagani povetarac pomiluje rokersku kosu sve ide po asfaltu kao po loju. Knjiga počinje onom narodnom: „Bog na nebu, a na zemlji – Ket Stivens“ i odlaskom autostopom 1976. na njegov koncert u halu Tivoli u Ljubljani.

Bilo bi banalno delove knjige nazvati jugonostalgičnim.

Nije to toliko žal za velikom državom, pa čak ni za mladošću, već pre podsećanje na jednu normalnost života i rezona koji ne moraju robovati ksenofobičnim narativima.

Arči je bio na oba koncerta The Rolling Stones u Zagrebu (Dom sportova) 21. i 22. juna 1976, ali tada je išao vozom pa su priče sa zagrebačkog dela turneje Black and Blue ispale iz ove autostoperske knjige.

Iako se u Zagrebu zarazio Stouns virusom, kako ga naziva, i čuo svoje najdraže pesme od njih: Fool To Cry i You Can’t Always.

Arči je apsolivirao Stounse, ali eto da ga malo dopunim jednim malim urbanim mitom povodom beogradskog koncerta sa A Bigger Bang turneje jula 2007, kad su mnogi mislili da nikad više ništa neće biti isto ne kapirajući logiku šou biznisa i činjenicu da je isti čovek organizovao koncerte i Cece i Stounsa i da su koncerti u Beogradu i Budvi (plaža Jaz) bili najslabije posećeni na turneji.

Dakle, Mik Džeger se potrudio da nauči dovoljno srpskog, da potvrdi da je gospodin – „Dobro veče Srbija! Zdravo Beograd! ‘Fala vam lepo! Presrećni smo što smo ovde! Konačno smo stigli!“ – ali i da bude crtu iznad kurtoazije, kad je zgodnoj Lizi Fišer (kako je samo pevala na I’ II Go Crazy) dobacio kako joj je suknja lepa, a sandale ružne.

Po toj urbanoj legendi bilo je planirano da se Džegeru došapne da kaže „Kosovo je srce Srbije“ (tada je Koštunica bio premijer), tako da se albanska stvar nikad više od toga ne bi marketinški oporavila.

Urbana legenda kaže i da je subverzija patriotskih snaga sprečena u poslednji čas.

Leta ’83. Arči sa suprugom Fanikom krstari Evropom sa planom da se najduže zadrže u Holandiji.

Svraćaju u Minhen kod prijatelja, i to je početak priče kako je jedan simpatični gastarbajter zaslužan za reportažu sa festivala iz Augzburga na kom su nastupali Krozbi, Stils i Neš, Majk Oldfild, Van Morison, Robert Palmer…

Objašnjavao je Arči nekom Nemcu koji ga je primio u auto i kako je nastala Ćele kula u Nišu i kako je Pantelić (Dragan) dao gol Enveru Mariću sa gola na gol!

S druge strane, naučio je puno o minhenskom Oktoberfestu, o karnevalima u Majncu i Kelnu.

Objašnjenje naslova knjige krije su priči iz ’84, kad mu je stao čovek sa pasat karavanom koji se predstavio kao Diter Veš (31) iz Valdhofa i bio spreman da postigne Ginisov rekord u primanju autostopera.

Diter je ovim hobijem počeo da se bavi u Majamiju kao hemijski laborant. Iako je priča u startu bila sumnjiva, na kraju se pokazala kao tačna.

Santanu je gledao u Atlanti 2002, a kroz američki deo knjige saznaćete kako je mnogo opasnije stopirati u SAD nego u Evropi, mada i za stari kontinent postoje mnoge cake i zamke, zavisno od zemlje do zemlje – na primer snalaženje u Italiji gde se ne sme stopirati na otvorenom autoputu već samo kod naplatnih rampi.

Arčijeva heroina je Džoan Baez, s kojom se i upoznao zahvaljujući Peci Popoviću, a najomiljenija grupa – Yes.

U Opatiju se vraća dve decenije kasnije.

Do rokenrol mora vodi novoizgrađeni autoput kroz Gorski Kotar.

Stari ugostiteljski vukovi vode ga kroz sentimentalno putovanje po Kvarneru – Rijeci i Opatiji, a zahvaljujući njima upoznaje se i sa Dragom Diklićem, muzičkom legendom iz vremena SFRJ.

Tu je reportaža iz Varaždina i ponovni susret s Bjelovarom u kome je sedamdesetih služio vojni rok i sačuvao neka draga prijateljstva uprkos teškim godinama.

Na autoputu sreće Bajagu i Instruktore – pitaju ga kuda ide, on kaže – Bjelovar, a Bajaga se malo prene i reče – Pozdravi mi Bjelovar!, inače Bajagin rodni grad.

Čudni su ti ex-YU koridori, kao i Arčijeva pozna opčinjenost klapskim pevanjem.

Omiljenu mu klapu Intrade upoznajemo kroz priču iz Bjelovara.

Niš je gravitacioni centar ovog autostoperskog vodiča kroz rok galaksiju.

I nekako imam osećaj da ga je svako koga je sretao od Evrope do Amerike pitao „Kude je taj Niš“, po onoj čuvenoj pesmi kad je FK Radnički harao po Kupu UEFA davnih osamdesetih prošlog stoleća i kad je tadašnji Kup UEFA bio jači od tadašnjeg Kupa šampiona.

Knjigu prate izvrsne ilustracije Vladimira Miloševića kao Arčijeva topografija.

Deco, sa naslovne strane videćete kako se na grčkom piše Jugoslavija. Odnosno, kako se nekad pisalo.