Branislav i Desimir

 S tim da se Ivica ovde poslužio starim trikom da ne čeka da ga prepoznaju u nekom Nušićevom komadu, već je odlaskom u pozorište predupredio štetu (vakcinisao se za novu rundu vlasti), kao kad Velja Ilić dođe u Ivanjicu na „Nušićijadu“ i odmah je „pacifikuje“ pretvarajući manifestaciju u „sabor“, a Nušić pred Veljom ispadne kao lik sa platna nekog slikara naivca iz Dragačeva. Mada, nekad se estradna politika i pozorišna improvizacija zamrse u urnebesnom klupku. Pa u Kovačevićevoj „Generalnoj probi samoubistva“ kad neko preko telefona pomene da je na tamo nekom mestu bio i premijer, glumac Branimir Brstina radoznalo pita: „Je l' pevao Miljacku?“

Slavimo vek i po od rođenja našeg najslavnijeg komediografa. Mada, ni Duško Kovačević, koji mu pravi omaž, nije manje slavan. U prošli ponedeljak RTS je uradila najlogičniji potez povodom jubileja. Reprizirala je „Albatrosa“, koji deluje inspirativno u nepretencioznosti, kao i u vreme premijere decembra 2011. Reč je o TV filmu (tekst Bratislav Petković/režija Filip Čolović) do sada i dalje najboljem forestgampovskom umetničkom pokušaju kod nas. Podsetimo se: „Foresta Gampa“ je 1994. režirao Robert Zemekis, a glavnog lika iz naslova filma odglumio je senzitivni Tom Henks. Forest je ljupki idiot sa IQ 75, ali je spletom bizarnih okolnosti odredio savremenu američku istoriju: Presudno je uticao na karijeru Elvisa Prislija, otkrio je nenamerno „Votergejt“, nenamerno smislio „smajlija“…. Za razliku od Foresta, srpski kralj Milan Obrenović ima mnogo veći IQ, ali bez njega i bizarnog spleta okolnosti Nušić nikada ne bi postao najslavniji srpski komediograf. „Albatros“ je snimljen pre uspona Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, tako da ga nemojte gledati kao logističku podršku „reobrenovićizaciji“ srpske politike s kojom bi trebalo da preguramo i predstojeći Vidovdan, da se što duže pravimo mutavi oko Ukrajine, približimo Austriji i Nemačkoj, ali da ne povredimo Rusiju, i tako to.

Tako se u „Albatrosu“ (koji je i forestgampovski pokušaj jedne rehabilitacije) kralj Milan predstavio kao lucidni čovek čije reči, pa i one izmišljene, Srbima treba da koriste u ovim vremenima da ne teturamo ko guske kroz maglu. I red je bio da prestanemo Milana da pominjemo uglavnom po tome kako su mu neke mudre srpske glave isekle daske u klozetu pa je on propao u septičku jamu i uneredio se. Bez Beča nema budućnosti! Jasan je Milan. Skeptičan je prema srpskim rusofilima i iskrenosti Rusa da im udovolje. Oseća potuljenost korupcije, njenu mentalitetsku suštinu, oseća udvorištvo, te pretorijanski duh naroda i elite – koji smo dokazali od sudbine Milanovog sina do Miloševića i Đinđića. „Evropa zove, a Srbija krči“, kaže Milan, malo svom ministru pravde Grigoriju Gigi Geršiću, a malo nama. Dok pokušava telefonom da se čuje sa sinom. Milan prezire politikanstvo koje je poprimilo razmere epidemije. Da je danas živ, bio bi možda lider pokreta „belih listića“. A možda bi bio i „vučićevac“. Mladom Branislavu Nušiću, koji se kralju zamerio satiričnom pesmom „Dva raba“, gde književnik ismeva licemernu srpsku elitu, uključujući i kralja samog, Milan je održao predavanje vredno bitnijeg istorijskog govora. Dobro, znamo mi da to nije pravi Milan (u „Albatrosu“ se pominju i nesrećnici sa Slivnice, i iz Timočke bune), ali ta fikcija deluje zapanjujuće subverzivno. Šta kaže kralj mladom Nušiću: „Piši o ožalošćenim porodicama, o gospođama ministarkama, o sumnjivim licima… Umesto da o tome pišeš, ti prvo udario na kralja.“ U suštini, kao Forest Gamp, kralj Milan Nušiću daje ideje za njegove glavne komedije.

Ovo je za Srbiju paradigmatična sinteza elegičnog „Albatrosa“ Šarla Bodlera (koga Milan recituje na francuskom, a ima i knjigu sa Bodlerovom posvetom), i pomenutog pada u govna u poljskom klozetu gde su, kao što rekosmo, Srbi Milanu prerezali grede i izvršili pokušaj jednog od najbizarnijih atentata u istoriji.

Hajmo sad za trenutak da se još jednom, drugim povodom samo, vratimo u jun 2011. U beogradskom Domu omladine održana je debata o Milovanu Đilasu povodom sto godina od njegovog rođenja. Skup je bio malo nadrealan: Matija Bećković i Nadežda Gaće, Dobrica Ćosić i Borka Pavićević, golootočani i ljubitelji Kande, Kodže i Nebojše, Mojkovčani i mladi anarhisti… Ali, na debati nije bilo ni Čede, ni Dinkića, ni Vučića, ni Jeremić Vuka, ni Ivice, ni Šutanovca, ni Milovanovog prezimenjaka Dragana, ni mladih radikala, čak ni Vulina. Namerno pominjemo mlade lavove srpske politike, jer šta će njima Đilas, šta oni tamo pametno mogu čuti, kamoli se motivisati da urone u jedno impresivno politikološko-literarno delo; da probaju da bolje razumeju stvarnost preko prošlosti. Možda i da se bolje snalaze u budućnosti. Da razumeju značaj kontroverze, snagu ličnog čina, odnos morala i politike. Ali, kakve to veze ima sa pozitivnim publicitetom koji mora da obezbedi armija ispoliranih pi-arova, sekretara i udvorica vodonoša. Onih koji „rejting“ ne povezuju s „Novom klasom“- jednom od sto najuticajnijih knjiga 20. veka, u društvu sa knjigama Sartra, Čerčila, Hokinga…

Ovaj „slučaj Đilas“ pominjemo jer se slična stvar ponovila u sredu veče na „Kolarcu“, gde je promovisana knjiga o Desimiru Tošiću i Božidaru Vlajiću „Nesentimentalni idealisti“ (priredio Dejan Đokić), a koja je objavljena i zahvaljujući velikom trudu renesansnog Save Dautovića, koji nažalost nije više s nama. Ako je demokratija na istoj adresi (a to je valjda i simbolika, a ne samo centrala u Krunskoj ulici), gde su mlade demokrate, posebno oni koji možda misle da sutra ruše Vučića, na promociji knjige o Desimiru Tošiću – doajenu demokratske misli i ove stranke. Ako Vučić posle Šešelja nema za koga u teoriji i praksi da se uhvati sem za Maksa Vebera i Margaret Tačer, bar mlade demokrate imaju za koga. Makar što se tiče teorijskog uporišta i demokratskih svetonazora. Ali izgleda da je lakše nadati se da će vas Vučić nekom novom „rekonstrukcijom“ uvesti u vlast (bar ove iz NDS), umesto da se vratite izvornim načelima (ako već Ljubu Davidovića i Milana Grola držite na plakatama), bez kojih nema ni novog početka. Bez etike uverenja nema ni etike odgovornosti. Na promociji Vida Ognjenović je podsetila na veliku upornost Vlajića i Tošića, a ovo je i udžbenik o poštovanju uverenja. „Nesentimentalni idealisti“ su kolekcija Tošićevih i Vlajićevih uvodnika iz emigrantskog časopisa „Naša reč“ (Pariz-London, 1948-1990).

Možete markirati i impresivnu vertikalu – neobičan intelektualni „trijumvirat“: Milovan Đilas, Desimir Tošić i Mihajlo Mihajlov. U kom smislu? Iako su sva trojica, svako na svoj način, imali ozbiljnih problema sa titoizmom, oni su, za razliku od ostrašćenih nacionalista i konvertita, sasvim odmereno, bez žuči i ličnih animoziteta analizirali epohu dajući prednost razumevanju i tumačenju u odnosu na lične sudbine. U uvodnicima iz „Naše reči“ ima kritike, ali nema mržnje. Nema vulgarnog antikomunizma. Tošić i Vlajić su odbacivali ono što je tipično bilo za emigraciju – san o restauraciji. Probali su da, skeptični prema konceptu nacije, ponude demokratsku alternativu u Jugoslaviji. Ta sofisticiranost i danas je metodološki i praktično neophodna. Demokratska alternativa (ne mešajte je sa bivšom strankom Nebojše Čovića) suštinski je potrebna društvu. Bez obzira da li je mejnstrim Tito, Vučić, Pera ili Žika.