Briselske magle i vidici

Tehnologija za pršutu i slaninu je ista kao pre 120 godina. Mislim, lepo je što je Johanes Han, novi komesar EU za susedstvo i politiku proširenja, pokazao izvesno razumevanje za srpsku „jednu politiku“ u kojoj je i „marširanje ka EU“ (termin sa Trilaterale) i neuvođenje ni najblažih sankcija Rusiji (Dačić), ali meni se (subjektivno, dakle), čini da je nedavna poseta ambasadora SAD u Beogradu Majkla Kirbija, proizvodnom kompleksu „Zlatiborca“ u Mačkatu, bitnija za Srbiju. Hanova poseta je delom više tehnološka, a Kirbijeva delom više simbolička. U smislu da je Kirbi govorio o konkurentnosti pršute na evropskom tržištu, ali i o američkim perspektivama onoga što je davno započeo Jovo Ćumur.

Johanes Han očekuje brzo otvaranje pregovaračkih poglavlja i ponavlja da u ovom trenutku nema pritisaka na Srbiju da se „potpuno uskladi sa politikom EU“ i uvede sankcije Rusiji. Upućeni mi kažu da će Tanja Miščević, šefica pregovaračkog tima sa EU, ipak morati da izađe iz onog upaljenog „ferarija“ (to je bila njena metafora), i da uđe u „ladu nivu“ (jer za put u Brisel nam, paradoksalno, baš treba ruski terenac).

Postoji jedan čudan fenomen: Pojedini službenici naše vlade koji se bave EU integracijama počeli su da se ponašaju kao briselske birokrate, a to onda pravi izvesnu zbrku. Izjava Tanje MiščevićDanasu da je Srbija spremna da otvori poglavlje o Kosovu unela je dodatnu zabunu i u vladinim kuloarima, jer se često na bitnim adresama postavljaju pitanja da li su takve izjave plod usaglašene vladine politike, ili samo „ekspertski pogled iz Brisela“? Jake su nedoumice oko sadržaja: Da li bi puna implementacija Briselskog sporazuma bila i zatvaranje poglavlja o Kosovu (pregovori su, dakle, monitoring), ili tek treba da se pregovara kad se Briselski sporazum implementira?

Ko tu koga sputava? Ko je kome nadređen? Tanja Miščevićje stručna, to joj niko ne osporava, ali i Jadranka Joksimović, ministarka bez portfelja zadužena za evropske integracije, kažu upućeni, prilično pasionirano radi svoj posao i stiče ugled u Evropi. Ali, da li su Tanja i Jadranka sinhronizovane bar kao što su se u reformskom entuzijazmu zbližile Jadranka i Zorana Mihajlovićkoje ranije nisu bile baš kao dve političke sestre. Dodatnu zabunu unosi i pozicija Ivice Dačića, ministra spoljnih poslova, koji takođe treba da ima neke veze sa EU integracijama. Ali, zašto se onda strane diplomate ponekad žale na „Dačićev humor“ ako je sve sinhronizovano? Takođe, postoji sumnja da su i Dačićeve pojedine izjave date bez prethodnih „konsultacija“, pa su onda potrebna „izvesna korigovanja“, a kad se neko nadoveže na „korigovanja“, onda instiktivno kod Ivice proradi paranoja, kojoj i mediji daju povoda, što opet daje nadu pretendentima na Dačićevo mesto, zalujfaju se priče o rekonstrukciji, rasplamsaju se nade, višeznačno se opservira „slučaj Perčević“. Oni koji navijaju za Dačića tvrde da je bitno samo da dopliva do predsedavajućeg OEBSA (1. januar). Onda je „miran godinu dana“. Jer, Vučićtobože ne bi dovodio državu u neugodnu situaciju da smenjuje ministra tokom predsedavanja tako bitnom institucijom. Nije VučićĐilas koji je izbacio Vuka Jeremića iz stranke dok je ovaj predsedavao UN, verovatno ne razmišljajući ima li u takvom potezu i nekog blama za državu.

Ali, nemojte da vas zbune one opaske stranih diplomata o „Dačićevom humoru“, jer kad jednog od njih direktno pitate ima li šansi Tadić, on kaže da je Boris „imao šansu“, a kad neko, ne bez pakosti, kaže da Dačić“nije dovoljno ofanzivan“, ili još pakosnije „da mu engleski nije najbolji“, strani diplomata će surovo odgovoriti simpatizerima nekih pretendenata: „Neće biti ni prvi ni poslednji na tom mestu koji ne zna engleski baš najbolje“. U samom jezgru SNS većse pomalo gunđa da Ministarstvo spoljnih poslova postaje „zabran SPS“ i da tamo treba postupiti kao u EPS-u (smenjen kompletan sastav Nadzornog odbora). Za neke naprednjake kao da nije normalno da ministar spoljnih poslova ima dobar link sa savetnikom predsednika Srbije za spoljne poslove (Mrkićem). A, kažu da ima, kao da je to nenormalno.

Ah, ta koordinacija. Nemamo izgleda članove pregovaračkih grupa sa EU koji bi bili eksperti i pratili više poglavlja, „jer se teme prepliću“. Ta struktura bi trebalo da bude stalna, ne promenjiva jer su tamo uglavnom oni „po funkciji“. U takvoj situaciji koordinaciju radi šefica. To je čak nema vrsta „monopola“. Iz svih tih zapažanja nazire se i otvoreno pitanje hijerarhije gde je koordinacija samo eufemizam. Što znači da tehnički može da ide dobro, a politički traljavo – bez jasne koncepcije, bez jasnih potreba. A to – kome odgovara takvo stanje – ne mora biti samo pitanje sujete i kompetencije, veći političke efikasnosti. Jer postoje, kafkijanski rečeno, „nedoumice oko sadržaja“.

U Vladi postoji nešto što se zove Republički sekretarijat za javne politike (da, množina). Šta bi on trebalo da radi, mnogi se pitaju, a potpredsednica Vlade Kori Udovički smatra da on bi Vučićev ekspoze trebalo da pretvori u akcioni plan. U te javne politike, valjda. U suštini, „mozak“, a možda i „srce“ Vlade (tako kaže njegova direktorka Jasna Atanasijević), je neka vrsta nevladine organizacije, kako ja to seljački razumem. Pretpostavljam da je državna uprava jedan od prioriteta ove institucije. Pošto se u obrazloženju njenog postojanja insistira na „suštinskom usklađivanju“ resornih ministarstava, na doslednom sprovođenju tog usklađenog, na koordinaciji, jelte, onda bi možda ovaj Sekretarijat mogao da reši izvesne nedoumice oko naše briselske politike. Tačnije, da iz kafkijanske uđemo u javnu politiku. Ako to ne mogu, onda neka idu pod sistematizaciju. Javnu, naravno.

Do sada ste se sigurno većviše puta susreli sa tezom o takozvanoj Vučićevoj usamljenosti. Ona ima i poltronske dimenzije, ali i realne političke. Ja sam to prvi put čuo od jedne bivše Tadićeve saradnice koja je kasnije postala bliska Vučiću kad mi je jako obazrivo zamerila da „smo malo preterali“ (u nekom tekstu, valjda kritici Vučića), jer njemu treba pomoći pošto je „usamljen“. Kasnije je i sam Vučićrekao da je usamljen (politički). Proslavio se i Miloš Vučević, gradonačelnik Novog Sada koji je u oktobru o Vučićevoj usamljenosti napisao traktat. I naš Svetislav Basara često potencira na premijerovoj usamljenosti. Zorana Mihajlovićje tu negde oko Vučevićevog traktata izjavila da Vučićnikako nije sam, da ima svoju porodicu, stranku, kao i ogromnu podršku građana. Stvari su složenije. Vučićnije ništa manje usamljen, nego što su njegovi prirodni saveznici u društvenim slojevima otuđeni od njega, zarad politike koja održava visok rejting, ali i varljiv jer premijer još nema prirodne saveznike reformi u društvu. Otuda „usamljenost“ prepoznaje i crno-crvena desnica koja pokazuje „razumevanje“, ali i dalje računa na premijerovo „srce“.

Potez lidera LDP Čedomira Jovanovića, koji je ponudio stranku za vladu, dočekan je previše negativno. Te, oni su smešni jer su neparlamentarni, te oni bi da ućare neki tanjir vlasti, a tek je smešno „rušiti Vučića iznutra“. Krenule su i poluspekulacije, polusprdnje da li će LDP kolektivno da uđe u SNS, da li će sam Čeda da uđe, i možda da izbaci Rasima, da li će ovo, da li ono. Razumem i sitne interese, i zajebanciju, ali ja još nisam odustao od stare ideje da je SNS kao veliki LDP najbolje rešenje za Srbiju i zato mi je drago kad se ta ideja ponovo revitalizuje, a koja je posle najurivanja Radulovića iz Vlade realno ušla u krizu. Što je putinovska desnica hitro osetila stalno se nudeći da prekine „usamljenost“. Lider LDP se približio Draganu Markoviću Palmi na prijemu povodom dolaska nemačkog vicekancelara Zigmana Gabrijela. Pa zar vam Palma ne izgleda kao decentni konzervativac, kad vidimo šta se sve valja na desnici.

Inače, postoji sociološko pravilo: Što su jače institucije demokratskog društva, smanjuje se usamljenost političkih lidera.

Šešelj? Na Jutjubu ima Minimaksovizija iz 1991. (TV Politika). Gosti: Šešelj, pored Dragana Mirkovići Tihomir Arsićkojima je pomalo nelagodno. Zarđale kašike, tompsoni od kojih ispadaju oči… Ali, publika u studiju. Kakav krvožedan smeh, kakva histerija, kakvo odobravanje. Gde su sad ti ljudi iz publike? Šta sad misle, da li im je smešno?

Jeste li se uvredili što je Milo Đukanovićterorističkim činom nazvao pucnje Gavrila Principa? Šta, sad mu kao dogodine nećete doći na more? Kao što mu niste došli kad je raspisao referendum za nezavisnost? Ili, kao što mu niste došli kad je priznao Kosovo?