Brko na motoru

Dakle, jedna buva se žali drugoj kako se prethodnu noć smrzla jer je u potrazi za toplim i ušuškanim mestom za spavanje ušla u jedne bujne brkove. I taman kad je zaspala snom pravednika, naš brko sedne na motor i buvu produva vetar. Ona druga, iskusnija, buva je posavetuje da se to tako ne radi, da nema razloga da se rizikuje bez potrebe zbog „brke“ drajvera, već da je mnogo sigurnije i termički suptilnije pred počinak sačekati neku lepoticu, naći „ušuškano“ mesto i zaspati snom pravednika. Opet se nađu sutradan dve buve. „I, kako je bilo, jesi li se naspavala“, pita iskusnija. „Ma jok, opet sam se smrzla“, kaže ova neiskusnija. „Pa što me nisi poslušala“, prekorno je pogleda iskusnija. „Ma jesam, sve sam uradila kako si mi rekla: Zaspim, i opet se probudim kod brka na motoru“.

Šta hoćemo da kažemo: Da nije sve u našim subjektivnim greškama, već i u objektivnim okolnostima. Odnosno u istorijskim kontekstima. Jer, što narod kaže, nema poljupca dok brkovi ne ožare. Šta da rade sićušne buve kad im je kuća ko Srbima na promaji, bar prema rezonu izraubovane geostrateške floskule da smo mi napravili kuću na vetrometini (istorijskoj). Umesto na ove pragmatične buve, mi kao da više podsećamo na jednu njima srodnu vrstu. Da li ste, dragi čitaoci, znali da vinska mušica, stručno rečeno drozofila, pati od senilnosti. To bar tvrde japanski stručnjaci sa Instituta za neurološke nauke u Tokiju. Naime, japanski naučnici su, još pre desetak godina, nakon niza eksperimenata, utvrdili da pamćenje drozofila slabi kako one stare, i to pod uticajem specifičnog gena amnezije. To je prvi put da je stanje senilnosti ustanovljeno kod neke životinjske vrste koja ne pripada sisarima. U Japanu, vinska ili voćna mušica živi oko 40 dana (što je ekvivalent za 40 ljudskih godina), a postaje senilna posle 20 dana. Do tih rezultata japanski naučnici su došli eksperimentima na uzorku od 1.200 mušica koje su po starosnim grupama zatvarali u posude ispunjene različitim mirisima. Zatim su neke posude podvrgavali laganim elektrošokovima, a neke ne. Kad su ih posle toga puštali iz posuda, mušice koje su mogle da povežu elektrošok i miris odlazile su da se sakriju u „bezbedne“ posude, dok „senilne“ mušice nisu zapažale nikakvu razliku između posuda i nisu bile u stanju da povežu miris i šokove. Japanski naučnici smatraju da će im otkriće gena odgovornog za gubljenje pamćenja kod mušice omogućiti da isti gen pronađu i kod drugih životinja, što bi bio značajan napredak u lečenju poremećaja pamćenja vezanih za starenje.

Eto, da li će nakon silnih marketinških zahvata i eksperimenata na promaji (istorijskoj vetrometini), birači moći logički da povežu elektrošokove i miris. Možda je problem baš u vinu, kako veliki srpski pesnik surovo opominje u svojoj vinskoj rugalici? „Je li ovo iz močvare zahvaćeno? Slično kiši! Da ga pije, povratilo bi i more! E, ako smo s ovim u proševine išli, lepe smo neveste dovodili u dvore!“… „Pijem, pa razumem Kraljevića Marka što pola pije, a pola Šarcu daje!“ Za pesnika ovo vino je zaseda u mraku, žaba u ustima, kandža u stomaku. „Ako smo ovo pred Kosovo pili, kako smo mogli – dobro smo i prošli!“ Stvarno, kako kaže „rugalica“, bolje i guja da nas pljune u lice, jer „ako smo od ovog uzimali pričest, dosta smo milosti Božje i imali!“

I, da li je kriva genetika ili naši „vinari“? Jer, kako nas upozorava „rugalica“, niko ne može ko „vinari“ da od boljega grožđa napravi gore vino. Pa, bar smo mi dokazali da možemo da pokvarimo i kamen za kupus, a kamoli da napravimo rakiju brlju, šećerušu ili vino koje tera „drozofilu“ na senilnost. Nije to ono loše vino o kome peva Zdravko Čolić.

Izborna tišina valjda treba da nas tera na sećanja. A senilnost, tvrde eksperti, dovodi do apsurdnih situacija, da se čovek u poznim godinama seća do najsitnijih detalja nekih događaja iz svoje duboke prošlosti, a ne seća se šta je juče bilo. Lično sam poznavao dedu koji je do detalja mogao da vam priča o patrijarhu Varnavi, „konkordatu“, vladiki Nikolaju, sporazumu Cvetković-Maček, a da se nije sećao da su mu dan ranije u poseti bili sin i snaja i doneli mu sarmice od zelja koje je obožavao.

Istina, postoje drozofile iz nehata, kao uostalom i one sa predumišljajem. Ovo drugo drozofilstvo je u promenjivim proporcijama neophodne kulture sećanja i političke patologije. I u smislu „kampanja kontrasta“. Naša sećanja su uvek više selektivna, krajputaška. Nisu temeljna „ko u vola“?

Zašto kažemo pamćenje „ko u vola“? Ova plemenita životinja ima temporalnu konzistentnost. Znam čoveka koji je jednom davno u nekom ariljskom selu, valjda u Kruščici, pesnicom udario vola jer je ovaj bio nevaspitan i razmažen. Vo je to, pričao mi je čovek, pamtio preko pet godina i za to vreme stalno ga je gledao „popreko“. Vrebajući priliku za osvetu. Ona je tačno došla posle pet godina dok su u selu izvlačili iz surduka neka drva sa volovima. Onaj što je „popio“ pesnicu bio je „dešnjak“. Vo vuče i, odjednom, onako mučki munu pod plećku našeg prijatelja i slomi mu dva rebra. Nemojte biti drozofile otporne čak i na elektrošokove. To što smo drozofile iz nehata, možda slabije na bitange iz naših redova, nije nam olakšavajuća okolnost. Braćo birači u blaženom stanju izborne trišine, „pušku o klin, a kačamak u čanak“. Što pesnik reče.

U jednoj štali u Ist Jokširu psiholozi sa Univerziteta u Lesteru davno su naučno utvrdili da su krave kojima su puštali pesme benda Duran Duran, dale više mleka. Pre toga su kravama puštali razne muzičke žanrove, od klasičnog džeza, esid džeza i hevi metala, ali najbolje rezultate dao je Duran Duran. Ako poljoprivreda bude hit tema i narednih izbora, eto zvuka za štale. Ove godine Duran Duran su na Egzitu. Zamislite jedan koncert samo za vojvođanske krave! Kakav konceptualizam.

Završavamo sa koalama. Žive u Australiji, isključivo na drvetu eukaliptusa. I isključivo se hrane njegovim lišćem. Stručnjaci kažu da se koale u stvari napiju kad se najedu tog lišća jer ono u želucu fermentira u alkohol. Zato koale mnogo spavaju. Po drugoj teoriji, lišće eukaliptusa ima i halucinogena svojstva, pa su otuda ljupke životinje uvek stondirane. Tipična koala je usamljena, mrzovoljna i lenja. A slatka. Šteta što nije naša nacionalna životinja.

Nadam se da smo se razumeli u ovoj alegoričnoj tišini.