Budva na pjenu od mora

U suštini, serija je i odlična turistička propaganda „prestonice crnogorskog turizma“. Nije loše doći u Budvu u smiraj jeseni ili još kasnije, jer kad utihne onaj vašar na večernjoj šrafti, zaista osetite svu lepotu ovog mesta. Srpski predsednik Tomislav Nikolić zbog haškog oslobađanja Ramuša Haradinaja nije želeo da na mini-regionalnom samitu oseti taj smiraj duše u blago melanholičnom mediteranskom ambijentu.

S izvesne moralne tačke gledišta, može se imati razumevanja za ovaj potez predsednika, ali ako on zaista namerava da bude Miloš (Obrenović) u spoljnoj politici, onda je možda propustio šansu. Ništa ne bi suštinski (simbolički) izgubio, a psihološki mnogo bi dobio. Mogao je Budvi, ali i u lice kosovskoj predsednici Atifeti Jahjaga, da kaže isto ono što je i Aleksandar Vučić rekao u Njujorku: „Želimo da se međunarodno pravo poštuje na prostorima cele bivše Jugoslavije“, te da je posao Srbije da ukaže na „ogorčenje koje s razlogom postoji u srpskom narodu i Srbiji zbog katastrofalnih presuda“. Jer zločini protiv Srba su dokumentovani i žrtve imaju pravo na pravdu. Posebno jer Srbija ovim stavovima, kako i Vučić naglašava, ne insistira na nekakvim lažnim simetrijama ili relativizacijama zločina koje su nad drugim narodima počinili Srbi. Možda Nikolić kada govori o Milošu Obrenoviću kao uzoru misli na njegov odnos samo prema velikim silama pred kojima bi trebalo ponekad i kleknuti, napraviti i snishodljiv potez da bi Srbiji sutra bilo bolje, ali da to ne znači i obrenovićevske poteze prema „malim“ susedima i (para)susedima, jer po važećem Ustavu Srbije Kosovo nikako ne može biti „sused“. U Budvi su bili predsednici Crne Gore, Kosova, Makedonije i Albanije. To što bi da mu Miloš bude uzor u spoljnoj politici verovatno znači da bi Nikolić sad, da može, kao Tuđman nekada, čekao Buša starijeg ispred WC-a, a sa čim se dobar deo Srbije onda sprdao.

Nedolazak gospodina Nikolića nema neki suštinski uticaj na celokupni samit, ali svakako bi predstavljao dodatnu vrednost regionalne saradnje, ocenjeno je u Budvi prošle srede. Srpski predsednik bi tamo sigurno bio glavna zvezda, a imao bi i čistiju situaciju. Mediji sigurno ne bi razmenu pogleda Tomislava i Atifete tretirali „govorom tela“ kao u slučaju Borisa Tadića i Jadranke Kosor.

Domaćin regionalnog samita šefova država, predsednik Crne Gore Filip Vujanović, iskazao je žaljenje što među učesnicima nije bilo predsednika Nikolića, ali i nadu da će se on pridružiti narednom regionalnom susretu. Atifete Jahjaga ocenila je da su svi učesnici samita podržali susrete srpskog i kosovskog premijera u Briselu, uz posredovanje Ketrin Ešton. Ali u srpskoj javnosti ostaje blaga sumnja da li i Nikolić podržava iz sve snage napore Dačića i Vučića, jer ako Dačić može sa Tačijem, besmisleno je da Nikolić ne može sa Jahjagom. Naravno da je bilo očekivano da se čuje od učesnika ovog četvrtog po redu regionalnog samita da je priznavanje realnosti nezavisnog Kosova od strane Srbije jedan od uslova stabilizacije regiona, ali ni od Nikolića niko ne bi očekivao da kaže nešto „neočekivano“, već možda samo da stvori utisak o sinhronizovanosti njegove i Dačićeve politike. Jer srpski premijer tvrdi da je državni vrh povodom Kosova jedinstven. A ko je za sada od njih dvojice više Miloš, procenite sami. Inače, to – Miloš spolja, a Karađorđe unutra, nekako liči na onu staru Danice Drašković – u stranci diktatura, a u državi demokratija. Ozbiljna politika teško trpi tako šizofrene situacije. Budva je samo „na pjenu od mora“- sapunica, jer šta realno ove državice (kao i sve ostale balkanske uostalom) mogu da odluče mimo volje velikih. Samo što je lakše biti Miloš u sapunici nego u nekim drugim hemikalijama.

Koliko je samo iracionalnog gneva upućeno naprednjacima jer navodno hoće da „suspenduju“ autonomiju Vojvodine, i sa koliko se malo uvažavanja prate Nikolićevi potezi da javnost potezima razuveri u suprotno. Susret Pajtića i Nikolića u prošli čertvrtak je potvrda napora ka „stabilnosti sistema“ – ostvarenju autonomije kroz saradnju sa Republikom, a ne tretiranjem autonomije kao etatistčkog (kriptoevropskog) pitanja. Teško je se oteti utisku kako Nikolić rasterećen stranačke uloge postepeno upoznaje pojedine glavešine DS – prvo Jeremića, sad Pajtića, i kako ti kontakti očas posla postaju simpatični, da prosto pomislimo kako bi sve bilo lepše da su se neki ljudi ranije sreli u srećnijim okolnostima.

Traženje Nikolićeve diplome verovatno je bio jedan od najglupljih poteza antikampanje tadićevskih štabova. Posebno što ti isti, koje toliko škola zanima, danas neće priznati da su dva glavna čoveka u Vladi (Dačić i Vučić) bili među najboljim studentima na svojim fakultetima. Slično je stanje hipokrizije i sa autoputevima. Oni koji su me ubeđivali da je autoput od Beograda do Požege i dalje „neisplativ“, da to „Velja pravi put do svog sela“, sad su odjednom oduševljeni „autostradom Ketrin Ešton“ – viziji autoputa od Niša do Prištine. Koji je verovatno „isplativiji“ od ovog za Požegu iako bi njime uglavnom prolazile NATO trupe.

Na stranama koje slede Nenad Prokić, jedan od osnivača Beogradskog kruga i LDP, govori o razlozima napuštanja stranke, i smatra da građanska Srbija treba da podrži Vladu naprednjaka i socijalista. Ne treba zaboraviti da je Prokić u Vučiću prepoznao potencijalnog partnera dok je ovaj još bio u radikalima, a LDP još bila pijemontska uzdanica građanske Srbije u povojima. Na opšte mesto onih koji uporno podsećaju na političku prošlost Dačića i Vučića (kao malih od palube Miloševića i Šešelja), kontraargument bi se mogao naći u generacijskom shvatanju politike – da i jednom i drugom politički grehovi mogu biti i grehovi mladosti, da bi, ako do sada još nisu nekima uverljivi, za desetak ili više godina o njima moglo da se govori kao o Đinđićevim simpatijama za „Bader-Majnhof“. Čak i kad su poređenja možda prenaglašena, ishodi zavise od aktera, ali i od društvenih okolnosti. Jer, ako se nastavi trend jačanja desnice (koja je još heterogena), Vladin „trijumvirat“ će sve više zauzimati polje DS i LDP, i isisavati ga kao što je Milo Đukanović isisao tamošnje liberale. Simpatije Vučića i „belih listića“ sutra mogu biti i racionalne, a ne perverzne kao prećutni antitadićevski savez naprednjaka i „belih listića“ pre izbora.