Čekajući Dunjića

Ili bi to u svakoj igrano-dokumentarnoj formi, samo da može, bila ona simpatična bakuta Darinka Živković iz sela Donja Mutnica na sedamnaestom kilometru od Paraćina koja se, kao naturščik, proslavila u filmu Srđana Karanovića „Petrijin venac“ snimljenom po romanu Dragoslava Mihailovića. Karanović je, kažu, mesecima tražio ženu autentičnog govora, kadru da nauči tekst, ali i da likom podseća na glavnu glumicu Mirjanu Karanović (Petriju iz mlađih dana).

Ko god da je narator, sve se manje-više svodi na melanholiju ličnih i kolektivnih lutanja i tumaranja u „rezistoriji“. I na neku vrstu čekanja. Nekog srpskog Godoa. Taj, Godo, možda neće nikad doći, ali ima neko ko hoće.

Režiser Goran Paskaljević dobio je pre neki dan za film „Medeni mesec“ treći Gran pri „Zlatni vitez“ na istoimenom festivalu koji se svake godine održava u drugom gradu u Rusiji. Ove godine to je bio Kursk. Predsednik festivala je Nikita Mihalkov. Paskaljević je nedavno dobio i nagradu „Sergej Bondarčuk“, najviše rusko priznanje za stvaralaštvo u kulturi i umetnosti pod pokroviteljstvom predsednika Medvedeva. U činu ignorisanja ovih Paskaljevićevih uspeha u krugovima srpskih vajnih „rusofila“, najbolje se da videti i provincijalno jadno-jednodimenzionalno-poimanje Rusije u dobrom delu „elitne“ Srbije čime se njeno rusofilstvo svodi na poltronske apele za sinergiju ludila. Ali, nije to najbitnije. Umesto naratora, potreban nam je vodič. Neka vrsta „stalkera“. Iako ambijent srpskog tavorenja nije SF kao u filmu Tarkovskog.

Dakle, u Paskaljevićevom „Čuvaru plaže u zimskom periodu“ (1976), jednom momku (Irfan Mensur), tata (Bata Stojković), stalno govori da će „doći Dunjić“ i da će ga odvesti u Švedsku. Na kraju Dunjić stvarno stiže. I kao što mi je režiser jednom prilikom rekao, Dunjić jeste inspirisan Godoom, i to je bilo sasvim prirodno jer je mlada generacija u to vreme bezuspešno čekala neko bolje sutra. Ali, Dunjić ne vodi ljude u Evropu kao „lidere u regionu“, već skromno, u kupeu punom svežih gastarbajtera. Maltene u poslednjem vagonu zadnjeg voza. Za pametnog optimistu metafora je sasvim jasna. I dovoljna.

Paskaljević je okrenut novom filmu „Kad svane dan“ za koji je scenario radio sa Filipom Davidom. Film će se baviti logorom na beogradskom starom sajmištu. To mesto, nažalost, ni do danas nije dostojno obeleženo iako se sledeće godine u svetu obeležava 70 godina od Holokausta, smatra režiser.

Milan Stojadinović, predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije, uslikan je septembra 1938. na beogradskom sajmu (danas tom „starom sajmištu“), i to na štandu holandskog Filipsa. To je prvi susret Beograđana sa televizijom. Naravno, sve se to dešavalo na eksperimentalnom nivou. Tada je Filips montirao prvu televizijsku stanicu sa studijom, odakle su za sve vreme trajanja jesenjeg sajma, prvi put na Balkanu, emitovane TV emisije, uz učešće prestoničkih glumaca. I pazite sad, nije prošlo ni nekoliko godina da bi na tom mestu čuda tehnike bila zamenjena čudima ljudskog varvarstva. Sajmište je postalo zloglasni konclogor. Svedoci su pričali da su se krici mučenika čuli preko obale Save.

O tom stratištu napravljen je dostojan dokumentarac „Sajmište, istorija jednog logora“ (premijerno prikazan na TV B92, 2009). I tu arhivski snimci predratnog Sajmišta (tada novog), sa nekom vrstom nadrealizma, pokazuju koliko kratak put može biti od „dolče vite“ do povratka u varvarstvo, dok igrani delovi pokazuju kako varvarstvo voli ikonički saspens. Plašimo se kakvi bi bili rezultati ankete s pitanjem gde je bio prvi nacistički logor u Srbiji – Topovske šume. I koliko onih koji prolaze beogradskom Autokomandom znaju da je bio baš tamo. Da ne pominjemo one koji se i danas čude kako pored toliko investitora Staro sajmište „zvrji“, te da bi tu trebalo napraviti šoping mol, hotel, duplekse, te i njihova preduzetnička sumnja da i „zvrji“ zato što se neko „tali“… Memorijalni centar im ne pada na pamet. Nadamo se iz neznanja.

Paskaljevićev „Medeni mesec“ je hrabar pokušaj proboja u srpsko-albanskim odnosima, i predrasudama Evrope i prema jednima i prema drugima. Sasvim kontra od iščekivanja kvalifikacija za fudbalsku Ligu šampiona gde će Partizan igrati protiv prvaka Makedonije – proalbanske Škendije iz Tetova (navijači im se zovu „balisti“). Pripreme za rat deluju normalno, a nenormalno deluje, na primer, ideja da ovo bude povod da se setimo Ljuana i Dževada Prekazija, Ise Sadrijua, Fadilja Vokrija-igrača Partizana koji srpsko-albanskim odnosima daju neki sasvim drugi smisao (Jusufi je Goranac). Da rivalstvo ne mora uvek biti patologija.

S druge strane, Partizan će protiv Škendije konačno imati šansu da izleči kompleks Fljamurtarija koji ga je (sezona 1987/88) izbacio iz Evrope. Spektakularnim golom Sokolja Kušte u rašlje na JNA. Čulo se u onoj tišini do Slavije. Ali, budimo pošteni, te sezone Fljamurtari je posle Partizana izbacio i Aue iz DDR-a, da bi ga tek zaustavila Barselona sa Šusterom i Linekerom. Na Kamp Nou, Fljamurtari je poveo, pa primio tri gola od kojih je izjednačujući bio krajnje sumnjiv. U Valoni je pobedio Barsu sa 1:0. Strelac opet Sokolj Kušta!