Čekajući Jildimira

Da ima kontrolu nad budžetom, nad fiskalnim stvarima, kao i uvid u famozno restrukturiranje javnih preduzeća. Naivan, pitao sam – pa zar to dosad nije imao? Da li to znači, pošto je i dalje ministar finansija, da su mu ‘zahtevi’ bili i ispunjeni? Ali, ako ministri bukvalno imaju ovlašćenja, da li onda može da se vodi takozvana ‘dvorska politika’ u punom kapacitetu i može li da bude paradržave? Kad se Vučić preseli na mesto predsednika, i to simbolički u fortifikacijski zgodniji objekat Palate federacije (SIV) u Novom Beogradu, biće interesantno kakva će ‘ovlašćenja’ tražiti premijer koga predloži Vučić, a već znamo da će teško imati kapacitet da traži puna ustavna ovlašćenja jer će po prirodi stvari biti ‘delegiran’. Da li će Srbija dobiti simbolički svog ‘trećeg Mirka’ – posle Mirka Marjanovića i Mirka Cvetkovića, ili će to biti prvi srpski Jildimir? Ili Jildimirka? Od uvođenja kancelarskog sistema na mala vrata, sad se na velika uvodi predsednički sistem. Izborni legitimitet postoji, ali ‘šetanje moći’ je neustavno i tragično je da Srbija to do dana današnjeg ne može da uredi. A upravo iz tog poremećaja i pretvaranja politike u ‘dvorsku’ i počinju naše sudbinske entropije. Vučićeva vlast nije diktatura, ali ima jakih elemenata ‘lične vlasti’, što je dovoljan razlog za uzbunu. A ako neko misli da modernizacija i autoritarni populizam ne mogu zajedno, grdno se vara. Jeste, govorio vam je Vučić o Marku Tvenu i Adenaueru, ali i o Singapuru.

Pitanje ‘lične vlasti’ uvek je vezano za dezavuisanje parlamenta. Maja Gojković očigledno nema onaj ‘osećaj za filing’ Borivoja Petrovića, koji je kao potpredsednik vodio devedesetih jednu skupštinsku sednicu, i to po vrućini (pa je i kravatom brisao čelo), da bi mu Milan Paroški ispred govornice dosađivao sa ‘dajte mi reč’. Onda je Borivoje rekao – ‘Milane, nije po poslovniku, al’ ‘ajde’. Kako li bi se Maja snašla da su i njoj kao Bori Petroviću upale žene u salu koje traže da im se deca vrate iz Slovenije gde ih je zatekao rat kao regrute? Maja teško da bi zamolila poslaničku većinu da se strpi i da svi čujemo ‘tužnu priču’ kako je Slobodan Unković uspeo kao predsednik parlamenta da amortizuje stvari u dubokoj noći, ali u zori pluralizma. Pa Skupština Republike Srpske je zasedala tokom rata, a naš parlament ne može tokom predizborne kampanje. To je zaista bila otužno. Sećate li se brkova i manekenskog stasa Zorana Lilića? I on je bio jedno vreme ‘spiker’? Kad je opozicija napuštala salu, rekao je cinično – ‘Molim vas, zatvorite vrata’. Šta mislite, da li bi se većina danas tako ponašala ako bi opozicija poslušala u poslednje vreme malo neočekivano hiperaktivnog Bojana Pajtića da se izađe iz Parlamenta? Napuštanje ovog zdanja ne sme da bude kompenzacija za kardinalnu grešku – da se olako prokocka najava bojkota sve dok se ne obezbede jasni medijski i ostali uslovi izborne trke. Napuštanje Parlamenta je politički avanturizam, pa je otuda stav Velikog Štrumpfa Dragoljuba Mićunovića da se ostane i da se bori za demokratiju odgovoran i dragocen. A kol’ko još ima, Velike Štrumpfe? E, sad, deco, stvarno ima još mnogo.

Setite se pokojnog Ekrema koji na na imanju ‘Farme’ u Lisovićima bio jasan – da seksa ne treba da bude ‘na silu’ (radi rejtinga). Već samo ako se spontano desi. To je poruka i ‘logističarima’ protesta (da ne sile), ali i režimu koji ne treba da potcenjuje faktor spontaniteta u politici jer to može da ga odvede u dodatno zavaravajuću paranoju. Kad ste već podigli spomenik Pekiću, onda slušajte i šta je govorio, a na jednom mestu je napravio jasnu razliku između ‘budnosti’ i paranoje. Pekić kaže da su komunisti imali ‘budnost’ i da su zbog toga tako dugo vladali, dok je Tito upravo zbog odsustva paranoičnih crta u svom karakteru komotno vladao u ‘liberalnoj diktaturi’. Ako već toliko insistira na Brozu, Vučić bi trebalo da obrati pažnju i na ove finese titoističke tehnologije.

Koliko je veliki značaj lokalne vlasti, najbolje govori poznata izjava bivšeg spikera Predstavničkog doma američkog Senata Tipa O’Nila koja glasi: ‘Sva važna politika je lokalna’. Pa pogledajte aktuelno stanje u Kosjeriću. Zar nije tako? Idu dogodine i beogradski izbori i to je šansa za opoziciju. Da Šabac ne izgleda kao Alamo, a Čajetina kao Vendeta, već da se napravi neka vrsta ‘saveza slobodnih gradova’.

Vučić je predsednik Srbije i to je činjenica za pet narednih godina. Opozicija ima nadu da će prvi njegov poraz – možda ne baš sad u Kosjeriću, ali u nekoj opštini sutra, biti psihološki šok nakon koga nema nazad. Da bi držao rejting od pedeset odsto, to zahteva da Vučić stalno investira ogromne resurse – i propagandne, u tu svrhu. To je veliki posao koji neurotizuje politički prostor. Posle pedeset odsto i onaj beogradski rezultat deluje depresivno, iako je formalno odličan, ej’ biti između 40 i 50 odsto. Dobro, u opštinama Stari grad, Vračar i Savski venac, pored svesnih građana ima dosta i gubitnika privilegija. Vučićeva vlast jeste dobijena na izborima, ali je u duši ‘revolucionarna’ jer traži da se zaokruži na svim nivoima. Otuda Šabac i Čajetina deluju kao ‘slobodne teritorije’.

Što se tiče mogućih vanrednih parlamentarnih izbora dogodine izgleda da bi opoziciju u Srbiji mogao da uozbilji samo ‘turski cenzus’ od deset odsto. Pa ako studenti žele da pomognu opoziciji, onda bi pred naredne izbore mogli da iznesu takav zahtev na nekim novim demonstracijama. I to sa podzahtevom. Da ‘deset odsto’ ne važi za koalicije već samo za pojedinačne partije.

Sa operetom ‘Agrokor’ paralelno ide opereta ‘S-300’ koji su navodno Rusi prodali Hrvatima, da bi to Rusi oštro demantovali. Evo jednog malog podsećanja o Petom oktobru specijalno za putinizirane revizioniste (‘obojene revolucije’), jer u romansiranju datuma i Rusi su na neki način njegovi akteri. Pitao sam jednom prilikom Mlađana Dinkića o tom slučaju, ali on mi je rekao da se ne seća. Od te gungule mnoge stvari su se verovatno zaboravile, ali meni se ova utisnula u sećanje. Dakle, trećeg oktobra (uveče) 2000. godine, sa dve koleginice i jednim kolegom sam bio sticajem okolnosti u prostorijama, valjda G17 plus (tada još uvek nevladine organizacije) na beogradskom Trgu republike. Na ulicama su već bili kontejneri kao barikade; osećala se tenzija u vazduhu, pomešana sa revolucionarnom euforijom. Jedna od ovih mojih koleginica koja je veoma dobro poznavala Dinkića (ja ga tada nisam znao) pitala ga je šta će biti. On je rekao da se prekosutra (peti oktobar) definitivno ide do kraja i onda je dodao, ne mogu zaboraviti: ‘Rusi su pristali’.

Boris Jeljcin je 31. decembra 1999. (ne)očekivano podneo ostavku i imenovao Putina za privremenog predsednika. Na proleće 2000. Putin je već bio zvanični predsednik Rusije. Dakle, on je to bio i našeg 5. oktobra. I verovatno je čovek imao pametnija i važnija posla od stanja u Srbiji, ali na neki način Rusija je aminovala to crveno slovo u srpskom političkom kalendaru. U realnom 6. oktobru, ne onom ‘nedosanjanom’, u Beograd je stigao (ne)očekivano ministar spoljnih poslova Rusije Igor Ivanov. On posreduje između Miloševića i Koštunice. Sastanku prisustvuje i Nebojša Pavković. Po čaršijskoj političkoj legendi, sastanak snima KOS, a Milošević podseća Koštunicu: ‘Udružili ste se sa onim izdajicama i ološima, a ja sam vam stranku održavao u životu’. Milošević, navodno, predlaže da ga Koštunica imenuje za saveznog premijera. Koštunica kaže da je to možda dobronameran predlog, ali da ne dolazi u obzir, jer kada bi to predložio, ‘pojeli bi me ovi iz DOS-a’. Neki ‘kompromis’ je u epilogu ipak postignut. DOS na republičkom nivou nema vlast do januara 2001. Za to vreme, na funkcijama u DB-u i vojsci ostaju Miloševićevi ljudi: Radomir Marković i Nebojša Pavković. DOS zahteva od Koštunice da ih smeni, ali on poručuje da revanšizma neće i ne sme biti.

Istorija, zar ne?