Četnici antiglobalisti

Dakle, Miljenko Jergović ima jedan veličanstven roman – „Srda pjeva u sumrak na duhove“. Na nekom mestu on se bavi tamo nekim starim kosovcem (nije s Kosova, već iz KOS-a), čije je prisustvo unosilo nelagodu i kod najlojalnijih režimlija i kolega. Ali, od svega što je ovaj prekaljeni kadar personifikovao, njegove kolege je više uznemiravala činjenica da je obožavao da čita „Stripoteku“. Vremenom je on otišao u penziju, ali se iz nje dramatično oglasio pred Titovu sahranu. Javio je drugovima da ustaše spremaju velike diverzije na taj dan u Beogradu. Jergović pojašnjava kako je taj stari kadar tada već nesvesno prešao u četnike, iako bi verovatno izvadio pištolj da mu je to tad neko rekao. Taj čin konverzije nema jasan ritual – neku vrstu inicijacije. On je više intuitivan i nije naprečac. Ni kod Miloševića i njegovih formalnih komunjara nije se lako mogao videti proces transformacije. Niti su oni to priznavali.

Sigurno se ne bi naljutio kad bi konstatovali da je Milošević u Hagu umro kao radikal. Pre neki dan Šešelj je došao u Požarevac da oda počast i partijskom drugu bez članske karte – saborcu. Međutim, Milošević je davnih dana postao radikal. Mrtvi Milošević je neuporedivo veći radikal i četnik tog tipa nego li živi vojvoda Tomislav Nikolić. Iako je do kraja života verovatno imao gadljivost prema dražinovcima, i Dobrica Ćosić je umro kao neka vrsta „četnika“ – nacionalnog antiglobaliste. A to je postao mnogo pre nego što je Milošević postao radikal. I proces prelaska u četnike Olivera Antića, velikog Dražinog promotera, verovatno nije bio preko noći. Mnogo je takvih sudbina i tu treba praviti razliku između intuitivnog idejnog preobraćenja i onog karijerističkog – pomodnog i lukrativnog.

Da li je Vučićev ministar Vulin, bivši julovac, a formalno i dalje čegevarista, koji je takođe došao u Požarevac da oda poštu Miloševiću – radikal? Naravno. Njegova prošlost da se tretirati kao njegova „anima“ (kao deo dijalektike analitičke psihologije). Od svih relevantnijih koji su u utorak bili „pod lipom“ (ne računajući članove familije i možda sekretaricu), jedino Mrkonjić možda nije ovaj metaforični „četnik“. Njegova ljubav prema Miloševiću je više kao neka svedenija forma ljubavi prema Titu. Ako vam četnik zvuči prenaglašeno, onda da vam kažemo da je to isto kao umiveno „desni antiglobalista“. Ali, Vučelić, Bojić, Vulin, Mrkonjić i ostali „desni antiglobalisti“ bar imaju principijelnosti da se pojave u Požarevcu. Pravi, novi miloševićevci-julovci-četnici, koji su to takođe neosetno-intuitivno postali tokom godina „koje su Miloševiću dale za pravo“, smatraju štetnim po imidž da baš taj dan budu „pod lipom“. I teško da će ikad tamo biti pre nego što bi tu došao Putin lično, ali će intimno biti uz njega. Kao kriptosrbi. Čekaće dan da propadne Amerika i EU s njom. I zabole ih što bi s tom propašću propalo i nekoliko miliona Srba koji kao naša dijaspora žive tamo, šalju nam lovu, i koje bi kao prihvatili kao nove izbeglice da tamo sve pukne pa oni krenu ka matici.

A šta smo onda mi?, pitaju me ovi što su preostali u nekad velikom SPO. Ako vi zaista potpisujete ovo što je danas Vuk Drašković rekao, vi ste onda jugonostalgičari. Uprkos tim kokardama. Vi ste „imaginarni četnici“. Oni koji ne postoje u realnosti. Doduše neki od takvih su postojali nekad – bilo ih je i kod Draže, ali sem u pričama Vuka Draškovića – takvih prozapadnih, projugoslovenskih, parlamentarnih i rojalističkih četnika, koji su ponosni da je „Na planini na Jelici“ jedina pesma koja apostrofira „ljudska prava“ – ona (petokraka) ne da srpskom rodu ljudsko pravo na slobodu – takvih četnika više nema u realnom životu. Ili su egzotika. Ili su u dijaspori i matori. Ili su ih zasenili četnički zločini – stari i novi. Ili ih ovi novi „Putinovi četnici“ – antiglobalisti – tretiraju kao Sonju Biserko. Niti ovi sadašnji četnici-kozaci – kada govore o Čiči misle mnogo na Srbiju na Zapadu. U najbolju ruku prozapadni stav se toleriše do „engleske izdaje Čiče“ i „uvaljivanja komunizma“. Današnji realni četnici – izvorno bili Karadžićevi ili Šešeljevi su odreda proruski, ksenofobično antizapadni. Čak i kad su bajkeri. Čak je i Bora Đorđević porusofilio svoje četništvo. I crkveni u meri u kojoj se Crkva dokazuje kao antizapadna. Putina još ne zovu tako, ali ga smatraju Čičom. Dok je Draža više ikonički artefakt. Za „bulajićevce“. Ostali ne moraju. Pa dobar deo paravojnih formacija tokom poslednjih ratova nije bio „bulajićevskog“ tipa, već obrijan, utegnut i dizajniran. Uglavnom i osveštan. Koncipiran u kuhinji starih komunističkih službi koje su takođe postale četničke.

Draža Mihailović još nije zvanično rehabilitovan, ali je rehabilitacija četništva i njegova redefinicija, nešto najtemeljnije što je urađeno u tranzicionoj Srbiji. Da smo i druge stvari tako temeljno radili, bilo bi nam mnogo bolje. Draža je nacionalnom kabalom integrisan u „otpor NATO agresoru“ koji je večan; tačnije limitiran samo propašću Amerike i pobedom BRIKS-a. I u tom kontekstu, ako doprinosi opštem cilju dobra je i levičarska Siriza, dobra će sutra biti i Islamska država. Srpski radikalizam je širi pojam od Srpske radikalne stranke koja je samo njegov bitan rukavac.

Impregniranje Miloševićeve posthumne harizme na osnovama „desnog antiglobalizma“ (ignorisanjem njegove birokratske komunističke suštine), obesmišljavaju se mnoge parole – od one „Bando crvena“ do one „Slobo – Sadame“. Šešelj je medijum i za Sadama i sa Slobu. A SPS sa Dačićem i SNS sa Vučićem su izgubile baasističku suštinu. Predstavnici Arapske socijalističke partije Baas (Irak, Sirija), bili su gosti na Kongresu SPS, a Šešelj je bio gost Huseina u Bagdadu. I to sa Vučićem.

Oni malo skloniji cinizmu bi rekli da je ministar Vulin prvi na redu za rekonstrukciju, pa je pomiren s tim otišao u Požarevac da oda poštu Miloševiću. Ako nije ukoren, i ako je sutradan položio sa premijerom venac Đinđiću, onda je to još jedan mali znak konfuzije koju Vučić ponekad zna da pošalje i koja se posle širi po narodu. Dobro, išao je Đinđić kod Vučelića na slavu, nudio se da bude Miloševićev premijer (pa što se sad ljute na Čedu što se nudi Vučiću), ali ovde se radi o vrednosnom odnosu prema dve posthumne harizme. I tu stvari moraju biti jasnije. Pa čak i kad je Vulin u pitanju. Jer ovo ipak nije Tadićevo i Dačićevo „mirenje u dva bola“.

Kad je Vučić u pitanju, polaganje venca Đinđiću nije samo stvar protokola i uljudnosti. Pre je dokaz teze Vuka Draškovića da je Vučić „prešao Rubikon“. Šešelj nije propustio da povodom odnosa prema dve godišnjice smrti optuži aktuelnu Vladu da je izdajnička kao ona Đinđićeva, ali to nije odagnalo sve rasprostranjeniji utisak među običnim narodom da Šešelj uvek nekako kritikuje Vučića na način da ispadne da ga hvali, ili bar štedi. Za razliku od Nikolića, za koga se, paradoksalno, misli da još ima snage da se vrati na obalu Rubikona sa koje je krenuo. Iako je umro kao radikal, dometi Miloševićeve tanato politike više impresioniraju na „akademskom“ nivou, dok „Miloševićeva suverenost, otpor Americi, medijske slobode, ozbiljna vojska, žilava ekonomija“ i ostale tekovine koje su dosisti upropastili, ili je Zapad izneverio reformiste ostavljajući Srbiju u statusu parije (pogledati „revizionističku“ knjigu Slobodana Antonića „Još nije gotovo“), teško da bude masovniju nostalgiju čak i kod njegovih običnih birača iz tog vremena. Nije malo onih koji će sažaljivo ili ponosno govoriti o Miloševićevom haškom mučeništvu, ali ona njegova bela tehnika koju je najavio na mitingu u Beranama građanima da će je uskoro kupovati, tek je stigla sa dosovskim potrošačkim društvom.

iloševića i Šešelja potežu oni koji su tobože s Đinđićeve strane ne bi li degradirali Vučića. Vesna Pešić tvrdi da se Milošević za razliku od Vučića nije plašio opozicije, a Bojan Pajtić likuje nad Šešeljevom izjavom da se Vučić radovao kad je ubijen Đinđić.

Vučić je dovoljno razumljivo na strani Đinđića, ali stiče se utisak da to jedino na pravi način razume Čedomir Jovanović. I to ne treba odmah banalizovati njegovom navodnom željom da se „uglavi i obezbedi“. Vučić možda za nekog i nije baš najbolji naslednik, ali on sigurno doprinosi pravljenju većinskog konsenzusa o Đinđiću u društvu, a što je najbitnije. I što Šešelj odlično razume pa poteže glogov kolac. Usvajajući doktrinu, Vučić je usvojio i đinđićevski softver, ali je ostalo još šešeljevskog hardvera i to često pravi tenziju. Hardver ne treba poistovećivati s temperamentom. Sređivanje – dekompenzovanje – hardvera nije uvek stvar dobrog stiliste.

Čelsi je primio dva gola iz kornera od PSŽ. Radomir Antić kaže da je za gol iz kornera uvek kriv trener. Pa makar bio i Murinjo.