Četvrt veka

Da podsetimo: Rama je ogromna letelica koja ulazi u naš Sunčev sistem (dron je manja letelica, a naš Sunčev sistem je Partizanov stadion). „Osetićete taj jezivi dodir vanzemaljskog i nesaznatljivog koji izdvaja SF kao tehnički najmaštovitiji žanr“ (The New York Times). Taj „jezivi dodir“ je dodir „velike Albanije“, a zar Albanci nisu „drugi svet“? I zar nisu bili „maštoviti“ (artificijelni)? Klarkov roman se zove „Susret sa Ramom“. Objavljen je 1973, kad je Vučić imao samo tri godine, a Edi devet. Pročitajte ga. Poučan je. I u metaforičkom smislu. I kao teorija psihološke igre.

Edi Rama je sugerisao kako bi se on sigurno komfornije osećao na albanskom terenu kad bi mu njegov srpski kolega rekao nešto van „bontona“. Ako Vučić nije pred ovaj susret pogledao ponovo (sigurno je gledao prvi put) TV duel Azema Vlasija i Vojislava Šešelja iz 1998. na BK televiziji, ako me pamćenje dobro služi (nema ga na Jutjubu), korisno je prostudirati ga za sledeće prilike. Srpski političari treba da uče iz tog duela, ali ne od Šešelja, nego od Vlasija.

Ako se računalo na procene Vučićevog temperamenta i očekivanja da će on da „popizdi“ (eksplodira), premijer se relativno dobro snašao, ali da mislite da bi se Dačić još bolje snašao da je premijer i da ga je presekla Ramina provokacija (verbalni incident)? Pa vrlo verovatno da bi Ivica u momentu sve nekako preveo u zajebanciju („Ramo, Ramo…, i tako to), a posle bi Vučić u saopštenju naglasio da niko ne sme da ponižava Srbiju. Ali, eto, hteli smo da stvari uskladimo sa političkom realnošću i da predsednik najjače stranke bude i premijer. Ja opet mislim da bi se Bogoljub Karić najbolje snašao u ovako važnim kontaktima sa Albancima. Bio sam kao novinar prisutan kad je pre desetak godina dočekao neku brojnu poslovno-turističku delegaciju iz Tirane. Igrala se „šota“ u „Vili Jelena“, pa onda kolo, red kečeta, red šajkače… Dosta je tu bilo i pećkog iskustva. Teme iz agende ni njemu ne bi bile manje teške, ali možda bi Bogoljub, kad bi samo mogao, napravio relaksiraniju atmosferu. Znam da je komplikovano da se on tek tako vrati, ali malo Bogoljubovog duha možda bi razgalilo naše EU integracije i medijsku histeriju koja je ipak neproporcionalna premijerovom reagovanju na Ramino kršenje diplomatskog bontona. Daj nam malo zelene salate, Vučiću. Bar kao metaforu.

U napetim srpsko-albanskim odnosima ponekad treba tražiti i pozitivne primere. Bilo je navijačkih uvreda i tokom dve utakmice Partizana sa Škendijom iz Tetova (2011), ali je ipak sve prošlo bez ozbiljnijih incidenta. Dobar primer je i poseta tadašnjeg ministra spoljnih poslova državne zajednice Srbije i Crne Gore Vuka Draškovića Tirani decembra 2004. kad su on i njegov albanski kolega Kastriot Isljami imali „konstruktivnost“ (doduše, pre samoproglašene nezavisnosti Kosova). Kada je Isljami došao u uzvratnu posetu, Drašković ga je prošetao Skadarskom i Skenderbegovom ulicom i doveo pred palatu „Albanija“.

U političkoj čaršiji kola priča da je poseta Rame nametnuta Vučiću. I da Rama „ono“ nije mogao reći a da mu neko nije naredio. Da je UEFA organizovala ovu posetu, ona bi se „igrala bez publike“. Ali, gde je onda „efekat“?

Prošlo je četvrt veka od pada Berlinskog zida. Znate već onu staru fudbalsku anegdotu koja se pripisuje mnogim autorima, kad se od jednog izvikanog fudbalera očekivao gol, pa kad ga on nije dao dok je to imalo smisla, njegov trener je na pitanje iz publike „dade li ga?, odgovorio „još ga daje“ ili „još ga dava“, zavisno od toga na koji se fudbalski kraj Srbije misli. Ili, možda ste gledali kultnu američku TV seriju „Bekstvo iz zatvora“ (Prison Break), gde ste i u trećoj sezoni bili sigurni da „još begaju“.

Ovakva logika je interesantna i za naš slučaj, jer na pitanje šta ti Srbi rade u postistorijskoj 2014. godini, 25 godina od pada Zida, komotno možete odgovoriti da rade ono što su radili i pre 25 godina, dakle „ruše komunizam“. Bar jedan dobar deo Srba. Ovaj važan jubilej za Srbiju ne znači i masovnije propitivanje gde smo se zajebali. Zašto Srbija nije raspisala prva višestranačke demokratske izbore u Jugoslaviji? Zašto nije izgradila institucije? Jesu li nam za to krivi Amerikanci? Srbi su bar imali taj luksuz i tu privilegiju da prvi uvedu demokratiju u istočnoj Evropi. Znamo šta se desilo. Umesto propitivanja i debata, umesto traženja korena našeg sunovrata (bar u delu koji smo mogli da predupredimo), i priznanja fatalnih promašaja, te izvlačenja pouka, sve više se rehabilituje propala i zločinačka politika prema svom i tuđim narodima. I to infantilno cinično: Da je onda bilo Putina, sve bi bilo drugačije. Pobedili bi. Kao. Danas je desni konzervativizam samo eufemizam za bespogovorni putinizam. Kosovo sutra mora biti Donjeck. Ovde je jedan konzervativizam (birokratsko-nacionalistički), već pobedio pre 25 i kusur godina, i svaki današnji nosi breme te reakcionarne „pobede“. Jer, danas je teško, i faktički nemoguće, formulisati odnos Srbije prema GMO hrani, rakiji, eboli, Bonu Voksu, BRIKS zemljama, odnos prema Kosovu, prema Zapadu, EU i NATO, prema Rusiji, bez prihvatanja, makar i nenamernog, dobrog dela stavova prema tim pitanjima koje je donela konzervativna („antibirokratska“) revolucija iz 1989. i njeno nataloženo nasleđe. Najbanalnije rečeno – ona nije pobedila na kraju samo zato što onda nije bilo Putina. Inače je sve drugo bilo dobro utemeljeno. Zbog tog nasleđa, današnji desni – „državotvorni“ konzervativizam sa još uvek formalno demokratskim načelima (ne samo snishodljivo putinovski) ne može lako da se oslobodi „crvene“ nijanse. Pa čak na neki način i (ne)namerne restauratorske uloge prema epohi i vrednosnom sistemu kojeg bi „pošteni četnici“ trebalo da se gnušaju.

Srpska crveno-crna opsesija Putinovom Rusijom ujedno je i satisfakcija za izneverene nade konzervativnog puča protiv Gorbačova. Uostalom, kad bi sproveli anketu među srpskim desnim konzervativcima šta misle o Gorbačovu, možda bi mu neko i kiselo priznao zasluge za rušenje komunizma, mada smo sigurni da bi ga većina svrstala u negativne istorijske ličnosti. Verovatno negativnijeg od Staljina. Kao što bi Aleksandra Rankovića i Slobodana Miloševića verovatno dobar deo istih svrstao u pozitivnije ličnosti „jer su imali politiku prema Kosovu“. Ako je „srpstvo“ u pitanju, komunizam se, ma koliko bio rigidan, da nekako tolerisati, pa i razumeti. I biti partnerski. Ako je komunizam kojim slučajem bio liberalniji i kosmopolitski (kao Titov u pojedinim fazama), i bez obzira na činjenice da titoizam nije baš uvek bio u koliziji sa srpskim nacionalnim interesima, čak naprotiv, takav komunizam će se s gnušanjem odbaciti, ili će se još gore njime definisati ne samo evroatlantska struja u srpskoj politici već i konvencionalna građanska pozicija. Pri čemu će se, u očajničkoj potrazi za suverenitetom, ignorisati najveći dometi suvereniteta koji su ovi prostori ikada dosegli, a to je period 1948 – 1980.

Nakon svega što se desilo od pobede konzervativne revolucije s kraja osamdesetih u Srbiji, uključujući na kraju i NATO bombe i licemerje Zapada prema svojim saveznicima nakon petooktobarske kontrarevolucije, bar je izvesni skepticizam prema Zapadu danas razumljiv. Ne samo kod crno-crvenih neokonzervativaca. Pa i ja ovde potpisani sam odavno evroskeptik.

Ali, pre 25 godina integracija Srbije u zapadne strukture morala je valjda biti „nešto što se podrazumeva“, bar onako kako je Leh Valensa definisao tadašnju poziciju Poljske. Možda bi se i takva Srbija, integrisana u EU (možda i u NATO), politički promenila sa jačanjem Rusije i dobila nekog svog „pravoslavnog Orbana“, koji očijukanjem sa kremaljskim gazdom iritira Brisel. Ojačale bi i autoritarne snage osokoljenog „rusofilstva“.

Ali, zar mislite da do tada Srbima ne bi bila možda malo bolja sudbina i u Srbiji i na prostorima bivše Jugoslavije?

A sprdali ste se sa Tuđmanom kako čeka Buša matorog ispred WC-a u Beloj kući?