Četvrta republika

Setimo se i Vidovdanskog sabora – dolaska princa Aleksandra Karađorđevića u Srbiju i velikih demonstracija protiv Miloševića 1993. Od tadašnjeg DEPOS-a, koji je organizovao protest, ubrzo je ostao samo opušak, kako je to stilski primetio jedan od njegovih lidera Matija Bećković. Paralelne studentske demonstracije tada je vodio Dragan Đilas i, za razliku od danas, onda su gotovo svi mislili da on ima izrazit politički talenat.

Milošević je tih dana primio delegaciju DEPOS-a, koju su činili Ljubomir Simović, Nebojša Popov, Milan Nikolić i Nikola Tasić. Od tada se mnogo toga promenilo. Na primer, onda se pušilo u Predsedništvu (Popov je, koliko se sećam, pušio „dravu“), ali nešto je ostalo i isto. U zahtevima DEPOS-a, koje je delegacija prenela Miloševiću, bio je i onaj o neophodnosti izbora za ustavotvornu skupštinu. DEPOS, iako generalno neuspešan, uspeo je da relaksira stvari, pa je Milošević doveo na savezni nivo vlasti Ćosića i Panića, te raspisao izbore koji naravno nisu bili oni za ustavotvornu skupštinu, kao nijedni potom. Za divno čudo ni u demokratskoj Srbiji. Aktuelni Koštuničin „mitrovdanski ustav“ (simbolički vezan za lidera DSS, iako su ga podržali i Tadić i Nikolić) izglasan je na skandalozan način, i donet trulim međupartijskim kompromisom. Prosto je neverovatno da jedan takav ustavobranitelj i legalista kao što je Koštunica nije insistirao na ustavotvornoj skupštini.

Pomalo ostaje nejasno zašto sad Aleksandar Vučić kao najmoćniji čovek u Srbiji nije insistirao na tome da upravo predstojeći martovski izbori budu izbori za ustavotvornu skupštinu. Tako bi se našao i zaista pravi povod za izbore, jer ubrzanje reformi kao razlog nekome možda deluje nedovoljno ubedljivo. Ni u heterogenoj opoziciji niko se nije setio da predloži da izbori budu izbori za ustavotvornu skupštinu. Zamislite tek da je opozicija, od DS i LDP do DSS i Dveri isporučila zajednički ultimatum Vučiću: Ili izbori za ustavotvornu skupštinu ili bojkotujemo izbore. Sumnjam da Vučić ne bi popustio. Jer možda se čovek prosto nije ni setio da postoje i takvi izbori i da je samo neko jednostavno mogao da ga podseti. Ali, ko? Oni koju su mu „nametnuli“ Radulovića za ministra možda?

Na političkoj sceni maltene (sem DSS) postoji konsenzus da treba menjati Ustav. Pa zašto ga onda ne promeniti na najelegantniji način – izborima za ustavotvornu skupštinu? Zar predsednik Srbije Tomislav Nikolić ne bi pokroviteljski gledao na takve izbore? Zamislite kako bi tek pored onih gardista (zašto oni i dalje imaju uniforme Titovih gardista, pored naših divnih šajkača?) dobro zvučalo: „Srećni vam izbori za ustavotvornu skupštinu“. Pa još da Irinej i Devemport to podrže. Svečarski, zar ne?

Nemojte da se lažemo: Koliko se Srba danas pozdravlja sa „dogodine u Prištini“, kako se nadao dramski pisac Siniša Kovačević. I koliko zaista njih na neko crveno slovo poželi da obiđe „svetu zemlju“. Ili je, onim malo bogatijim koje ne bi dotukle Radulovićeve mere bez anestezije, bio bitniji „last minute“ za neki čarter. Tako donesen Ustav, ako nas već ne bi preveo ponovo u monarhiju, mogao bi da definiše „novu republiku“. Moj bi skromni predlog bio da to bude „četvrta republika“. Prva bi bila ona Titova i Petra Stambolića (najduža i najprosperitetnija Srbija), druga bi bila Miloševićeva, treća dosovska, i četvrta, pa hajde neka bude za početak, Vučićeva.

Ostaće u analima da je na Vidovdan 2012, kad je Dačić dobio mandat, na prestoničkom Ušću nastupao veliki Ozi Ozborn. Black Sabbath? Prvi su pevali o deci bez očeva i izopačenosti sveta. Tu njihovu perspektivu uzvišenih autsajdera neko je opisao kao „zdravi bes“. Njihovi sumorni tonovi bili su kao magični zov sirena za duboku, neispunjenu prazninu u modernoj svesti. Jan Kristi, autor jedne od najboljih istorija hevi metala, podseća da se Black Sabbath uzdigao kao monolit iz Kjubrikove i Klarkove „Odiseje 2001“. Pred svoju smrt Džimi Hendriks je proglasio hevi metal za „muziku budućnosti“. Tek je sad još više u pravu. Uostalom, u naredni utorak u Beogradu je Iced Earth, pa se uverite. Pre toga proučite njihov album Dystopia (2011). Iako optuživani za satanizam, Black Sabbath su danas na sličnim pozicijama sa papom Franjom.

Zašto pominjemo „vidovdansku“ simboliku kad je Dačić dobio mandat? Pa zato što je simbolika nastavila da prati ovu, sad već tehničku vladu. Na ovom mestu već sam upozoravao da su babe u mom selu govorile da na Ognjenu Mariju ne treba ni konac provući kroz iglu, a kamoli nešto drugo raditi. Te babe nisu doživele, bar ne svih dvanaest godina Dinkićevog NEP-a (nove ekonomske politike), a i da jesu, ne znam kako bi reagovale na Dačićevu odluku da baš na Ognjenu Mariju istera Mlađu i njegov URS iz Vlade Srbije.

To više govori o Dačićevim marketinškim guruima, ako ih ima. Nepotrebne koincidencije sa „crvenim slovima“ treba izbegavati. Ovaj Dačićev zaista vešt manevar (tada se činilo) pokazao se kao Pirova pobeda. Jer, koliko zaista realno verujete da će u novoj vladi uopšte biti SPS, a kamoli da će Dačić biti premijer? Da može da napravi čuda, iz kornera da pogodi pod rašlje, Dinkić bi bio mnogo pre SPS k'o kec na deset za novu „liberalsku“ Vučićevu vladu. Ako DS ne može sa radikalima, LDP i te kako može sa SNS. Socijalisti sad zvuče umiljato kao male mace, pomirljivi i pomalo nonšalantni kad se nadaju u svoje stare floskule o ljubavi koja se počinje iz početka. Očas posla bi im neka baba znala reći: „Pa, tako im i treba, kad su crveni Mlađu na crveno slovo isterivali“. Nisam ni onda imao nameru da marketinški popujem, ali zar Preobraženje nije bilo simbolički bolji termin za glavne hitove rekonstrukcije. Dakle, zar i Vučiću Dinkić sa ove distance ne izgleda kao Džefri Saks i Martin Luter King zajedno u odnosu na Sašu Radulovića, koji za lidera naprednjaka ima ulogu noćne more iz filmova Vesa Krejvena. Da nije bilo proklete rekonstrukcije, ništa od ove muke ne bi bilo. Koliko je samo vremena istrošeno na rekonstrukciju da bi se na kraju stvorio Radulović. Siniša Mali priznaje da je to bilo Vučićevo samoubistvo iz zasede. Tačnije najveća greška. Pa gde su bile „bezbedonosne provere“? Ali, onaj mali Krstić se kažu snašao. Pa njega ste uvek mogli naći na internetu, i kad prilike budu bolje, a ne da se Vlada rekonstruiše.

Bizarno, ali slučaj Radulović je bar uneo neku dinamiku u opskurni opozicioni život i na operetski način pokazao da ima načina da se bude opozicija Vučiću čiji timovi izgleda ne vode računa o „crvenim slovima“. Odgovor naprednjaka je bio razarajući. Samo je još falilo da Radulovića neka Vučićeva slugenjara proglasi za ludaka i stranog špijuna i da ga pošalju u gulag kao „trockistu“. Za neku vrstu lopova je već valjda proglašen. Da li se Saša toliko „iskvario“ za ovo kratko vreme od septembra. Da li su iskušenja bila tolika? I zar neko pored prvog potpredsednika za tako kratko vreme može da se iskvari? A, ako je takav bio odavno, ko je to onda mogao da im ga „nametne“? Pa kad stigoše od septembra toliko da se „koncepcijski“ zavade. Ipak je ta prokleta rekonstrukcija skoro bila. I tek sad nikome nije jasno što je bila, sem možda što imamo fancy ministra sporta i omladine.

Mada, Vučić kao da izlazi iz tesnaca hendlujući celu stvar izvesnim distanciranjem od brutalnih naprednjačkih saopštenja protiv Radulovića. Da li je perfidno procenite sami. Olakšavajuća okolnost je što se radi o iznudici i u cajtnotu.

Doduše i Radulović se umislio i više nego što treba. Kažu njegovi saradnici medijima – ne prenesete li integralni deo ministrovog saopštenja u kome optužuje Vućića da koči reforme – to je dokaz cenzure i autocenzure. Ma nemoj.

Jedan moj stariji prijatelj mi kaže: „Kad se Savez komunista nekad nađe u krizi, uvek se neko pametan seti da predloži povratak izvornim principima“. Eto, pametan je ispao Zoran Živković koji vidi da se DS „vraća na izvorne principe“. Iskusno, Živkoviću, nema šta, pa šta god ti „izvorni principi značili“.