Čiča sa stomaklije

Putinka nije, ono što se kaže – „drska“, ali ako je pijete „ko Finac“ (kako Rusi vole da istaknu u šali), od nje se posle zavodite u stranu, ko lovački ker. Od babuški ima svega – od Lenjina i Putina, do Obame i Mesija. Postoje i one kolekcionarske: Otvoriš Putina, izađe Jeljcin, otvoriš Jeljcina izađe Gorbačov, pa iz njega Černjenko, iz ovoga Andropov, pa iz njega Brežnjev, pa „mali“ Hruščov, još „manji“ Staljin, i „najmaleckiji“ Lenjin. Mada su kombinacije različite. Nekad svi „izađu“ iz Staljina.

Naravno da je i Dimitrij Medvedev odavno stigao na te simpatične drvene lutke – babuške. On obično „izlazi“ iz Putina. Logično, takav je i sistem vlasti asimetričnog tandema. Prevedeno na jezik teorije, to znači da Medvedev ima „delegiranu harizmu“ koja za sada presudno crpi moć iz one Putinove. To, naravno, ne znači da se Medvedev vremenom u auri ne bi možda emancipovao od Putina (kako su neki pakosni krugovi na Zapadu priželjkivali), ali on je pokazao zavidnu lojalnost rotirajućeg prvog saradnika. S političkim brendiranjem votke – u smislu „medvedevke“, posumnjalo bi se u odmakli proces osamostaljivanja harizme.

U vreme njegove vlasti ili potonje zaštite „lika i dela“, s Titom se nisu mogla brendirati alkoholna pića, ali je Maršalova posthumna harizma (iščitana i u postmodernom ključu) vremenom postala etiketa za pića, cigare i još neke hedonističke simbole. Od modernih srpskih političara, čak i onih koji peku rakiju, teško je ne primetiti da niko od njih ne bi uspeo da svoje ime zalepi na flašu, a da to ne ispadne predmet sprdnje, ma koliko da su dobri rakija ili vino. Dakle, onaj legendarni čiča sa etikete „stomaklije“, po tom pitanju i dalje je superioran. Prezime lidera DSS, nekako najviše zvuči „rakijaški“, plus što je DSS nekada marketinški forsirala šljivu, ali daleko je to danas od etikete, iako se onog 5. oktobra učinilo da je Koštunica dosegao slavu čiče sa „stomaklije“. Istorija nas je naučila da političke harizme prolaze, ali da taj čiča ostaje. A, sa njim i rakijaška Srbija – kao metafora.

Veliki Maks Veber, kada je pisao o harizmi, nije mogao da predvidi kako će izgledati (post)moderne okolnosti kadre da rastoče granicu između harizme i institucije, što ne znači da nije bio delimično u pravu kada je tvrdio da je harizma po definiciji nešto što nema mnogo veze s institucijama, jer je harizma „neka vrsta magije“ koja je potpuno lična. Iako se, doduše, nikada nije odrekla birokratske suštine, mesijanska komponenta Miloševićeve harizme razbucala je institucije. Na prvim višestranačkim izborima 1990, Milošević je delegirao svoju harizmu, što se najbolje videlo na onim SPS plakatima, gde je slika svakog kandidata za poslanika išla sa slikom vođe (istu caku je uspešno ponovio Tadić pre četiri godine). Slobo je Titovu harizmu perfidno predstavio kao njemu delegiranu („sad se narod pita ko će nama da zameni Tita“), ali svoju naslednu nije delegirao nikome, što ne umanjuje Dačićevu veštinu da se nametne kao „mali Sloba“. Danas se zaboravlja koliko je kult Aleksandra Rankovića uticao na „brendiranje“ Miloševićeva.

Ako je i ima, Miloševićeva posthumna harizma ne zrači kao ideja vodilja, već je njeno postojanje više stvar emotivnosti pojedinaca ili „dobra volja“ amorfnih „patriotskih snaga“ da joj priznaju haško mučeništvo, uvaže „otpor novom svetskom poretku“ (ali i ne zaborave blokadu na Drini), a relativizuju komunističko izvorište. Time i Miloševićev sekularizam. Mrtvi Milošević danas ne mobiliše političke snage, a čak se stiče utisak da njegovu harizmu danas održava bukvalno samo jedan čovek – Milutin Mrkonjić. Ta emotivnost poslednjeg čuvara vatre korisna je i Dačiću da zadrži neke stare socijaliste jer novi glasači ne pristižu u dovoljnom broju. Kad bi bar neki od onih koji „ne zaboravljaju“, prihvatili svoju surovu tranzicionu poziciju da su socijalisti (ili bar moderna levica, ako je lakše), i Dačiću bi bilo lakše. Verujte, nekima je tako malo falilo da pređu Rubikon i opredele se za „malog Slobu“. Na primer, samo da je „idealan muškarac“ Rasim Ljajić otišao kod njega u koaliciju, to bi bilo psihološki dovoljno. Ovako se opet sve vratilo na „mi“ i „oni“. Srđan Dragojević koji je stajao na bini sa Vukom Draškovićem, u noći Miloševićevog kontramitinga očigledno nije dovoljan. A, pre neko veče mi jedan ozbiljan i iskusan čovek (a nije Dobrica Ćosić) reče: „Rasim je novi Nikola Pašić“. U smislu političkog talenta. Ma koliko se muftija Zukorlić oduševio takvom konstatacijom. „Šteta što Srbija još nije zrela za to“, reče mi sagovornik.

Od „dva bola“, onaj „za Zoranom“ politički je efikasniji. Za života, supstanca u Đinđićevoj harizmi uglavnom je bila „menadžerskog“ tipa, više nego Platonovog političara-filozofa (uslovljena i političkom kibernetikom koje nije bilo u Veberovo vreme), dok je mučeništvo (život položen na oltar domovine), težište Đinđićeve posthumne harizma, odakle se vernost „viziji“ nameće kao glavni izvor legitimiteta (ne)delegiranih pretendenata na nasleđe – od kojih se kao glavni izdvajaju Boris Tadić, Čedomir Jovanović i Zoran Živković. Doduše, Tadić je veran viziji često protokolarno, uz poneki medijumski poen, kao nedavno u Kragujevcu: „Zoran nas gleda“. Što je i logično – jer svoju harizmu gradi prilično autonomno od Đinđićeve. I kao spasilac partije posle Bodruma ne zavisi od nje. Tu su i česte cinične primedbe „da on sigurno ne bi bio Đinđićev izbor“. Možda ne onda; ali kad bio Đinđić video kako danas funkcioniše DS „preduzeće“, i kako Boris zna da menadžeriše kad treba, pitanje je šta bi rekao o njegovim sposobnostima. I stilovi vladanja su im različiti: Đinđiću nije bio potreban mnogo predsednik (države), dok Borisu nije mnogo potreban premijer. Ko je veći arbitrarni vođa u stranci? Boris, pre bi se reklo. Pa, i stranka mu je u prvom prstenu složenija.

Školski primer delegirane harizme (Šešeljeve) je Tomislav Nikolić, ali i primer zavidne emancipacije u teškom frakcionaškom raskolu. Da institucije škode harizmi, dokaz je Vuk Drašković. Što je više odmicao u institucionalizaciji, to je više bledela aura „starozavetnog proroka“.

Putin se danas i u Srbiji mitologizira, ali se zaboravlja da je on došao na vlast delegirano (od Jeljcina u dvorskom paktu), bez trunke harizme, a postao je harizmatični vođa. I to je mnogo bolji put od srpskog, kad izvičemo polubožanstva, a posle ih prezrivo šutnemo kao da ih mi nismo birali. Od politike do fudbala.