Čileanci

Demonstracije su i u Beogradu. Pogođen je optimalan ritam – jednom sedmično, a istorija demonstracija u modernoj istoriji Srbije pokazala je da bolje uspevaju one koje kreću na jesen i u zimu nego one s kraja proleća i početkom leta, jer uprkos diktaturama različitog intenziteta, mnogi učesnici odu na ferije i godišnje odmore, pa borbu za demokratiju nastave tek kad ponovo zahladi. Vremenom, u Srbiji je odlazak na more (letovanje) postao relativno pristupačnija stvar, dok je sad odlazak na skijanje pitanje statusa i klasne diferencijacije.

Ovde učesnici demonstracija protiv Vučića naglašavaju da su one građanske – nadpartijske. Iako među demonstrantima ima i studenata, nema organizovane studentske pobune kao nekada, a simbolika kontinuiteta naglašava se tako što je mesto okupljanja svake subote na platou ispred Filozofskog fakulteta u Beogradu. Vučić pokušava da relativizuje proteste tvrdeći da u njima učestvuju uglavnom pripadnici razočarane srednje klase (oni od 40 do 50 godina najviše), iz čega se vidi da bi predsednik voleo da se zaključi kako mladi ljudi nisu masovno protiv njega. S obzirom na doskorašnju letargiju, demonstracije jesu dovoljno masovne.

Lideri opozicije ovde su u drugom planu, iako je povod brutalno prebijanje jednog od opozicionih lidera – Borka Stefanovića. Protesti su iznervirali režim i učinile opoziciju vidljivom. Vučić opoziciji nudi izbore kao izlaz iz novonastale situacije. Istovremeno pokušava da razdvoji narod koji demonstrira (i za koji tobože ima razumevanja) od opozicionih lidera koje kriminalizuje. I opozicija polako uči lekciju: U kontekstu lustracije sve više ukazuje i na izmanipulisane i ucenjene ljude koji su glasali za režim a koji nisu odgovorni za nepočinstva. Problem je što izbori ne odgovaraju nikome: Opozicija i u ‘fer’ uslovima teško da bi pobedila, a Vučić ako ne pobedi sa 50 odsto, kao da je izgubio.

Prilično je apsurdnih stvari oko ove Nove godine: Opozicioni nedeljnik NIN objavio je karikaturu uticajnog Dušana Petričića koji Vučića poredi sa Pinočeom (jer Vučić hoće da pravi stadione, uključujući i nacionalni) što je vlast okarakterisala kao sramnu manipulaciju, ali i naglasila da su takve karikature dokaz slobode medija u Srbiji, gde se nijedan antivučićev medij ne bi izvinio kao što je to Mond nedavno učinio Makronu. Vlast se naravno ne seća da je Vučić u vreme kad su naprednjaci bili u opoziciji tvrdio da su mediji u Srbiji Borisa Tadića kao mediji u Čileu za vreme Pinočea. Inače, Vučić je indirektno poručio opoziciji dokle namerava da vlada – ili do 2028. kad Srbija zajedno sa Rumunijom, Bugarskom i Grčkom želi da organizuje evropsko prvenstvo u fudbalu, ili do 2030. kad će se sa istim susedima kandidovati za mundijal. Zato trebaju i stadioni.

Ali, kad smo već kod Čilea, moram dragi Mustafa, da ti skrenem pažnju na generaciju jugoslovenskih fudbalera koja je u toj južnoameričkoj zemlji 1987. osvojila omladinsko svetsko prvenstvo. Siguran sam da je to bila jedna od najtalentovanijih generacija u istoriji fudbala, sa čak četiri igrača koja su kasnije nosila dres Real Madrida.

Pomalo je apsurdno i da deo opozicije na čelu sa liderom Narodne stranke Vukom Jeremićem (Tadićevim ministrom spoljnih poslova) želi da smeni autoritarnog Vučića koji hoće kompromis na Kosovu (‘na srpsku štetu’, tvrdi opozicija), ističući da sutra demokratske vlasti u demokratskoj atmosferi nikakve kompromise po pitanju teritorijalnog integriteta Srbije neće praviti.

I većinski – građanski deo protesta pomirio se sa činjenicom da promena nema u Srbiji bez saradnje sa takozvanim ‘demokratskim nacionalistima’. To se ovde kolokvijalno zove ‘manje zlo’ jer mi uvek u Srbiji biramo između ‘manjeg i većeg zla’. Parola bivšeg Vučićevog ministra privrede i potonjeg propalog vođe opozicije – ‘Da ovi odu, a da se oni ne vrate’ postaje meritum utopije o takozvanim novim ljudima.

Za sada većinski deo protesta još nema jasnu stranačku artikulaciju, a utisak je da su pravi lideri protesta poznati glumci, karikaturisti i komičari. Ali, zar jedan komičar i u Italiji nije napravio politički džumbus? Sad je već pravilnost da Vučić svake subote posle demonstracija, vidno iznerviran, ima maratonski intervju na nekoj frendli televiziji.

Još tokom Jugoslavije (od demonstracija 1981. na Kosovu) ovde se policiji skandiralo ‘idite na Kosovo!’ (najviše na stadionima). To je vremenom postala pop kulturna odrednica pa se tako skandiralo iz zajebancije i na mestima gde je Kosovo nebitno, na primer posle Dejtona u Bosni i Hercegovini na utakmici bošnjačkog Željezničara i hrvatskog Širokog Brijega. Ideal opozicije je taj da protestima po celoj Srbiji razvuče Vučića kao harmoniku. U prestonici je primetno odsustvo vidljive policije, a bez imalo cinizma kad bi se pojavili kordoni, baš me interesuje da li bi bilo skandiranja – ‘Idite na Kosovo!’

Što se tiče studenata mi smo ovde intezivno prošle godine obeležili pola veka od demonstracija 1968. I videlo se koliko je sve složenije od prototipa domaćeg šezdesetosmaša – Saše – nezaposlenog arhitekte zaokupljenog izradom ‘mrdalica’, bizarnih pokretnih skulptura koje niko osim njega ne shvata ozbiljno. Saša je glavni lik kultnog filma ‘Tajvanska kanasta’, ovdašnjeg slavnog režisera Gorana Markovića (inače đaka ‘praške škole’ koji je uživo gledao Čehoslovačku 1968).

Pravilo kaže da društvo nije dobro ako studenti izgube buntovnost, radnici solidarnost, a inteligencija integritet. Ali, nije tačno da su studenti uvek u pravu. Kad su krenuli 1988. iz Studentskog grada da pred Saveznom Skupštinom urliču ‘Uhapsite Vlasija!’ (Titov ljubimac), bili su deo nacionalističke rulje. Od Devetog marta (žestoke demonstracije protiv Miloševića 1991) do Petog oktobra 2000, većina politizovanih studenata bila je za demokratsku opoziciju. Milošević je sebi dozvolio luksuz i jednom došao u Rektorat Beogradskog univerziteta da odgovara na pitanja studenata koji su branili tekovine Devetog marta. Dobro su ga ispreskakali. Bilo mu neprijatno, zarumeneo se u licu od nelagode i besa. Mogu li zamisliti Vučića u sličnoj situaciji? Da li bi pristao da dođe u neki ‘rektorat’ na neviđeno? Sumnjam.

Današnji lider opozicije Dragan Đilas je 1992. bio studentski lider u protestima kada su studenti podržavali opozicioni monarhistički pokret u Srbiji (‘Bez kralja ne valja’).

Studenti su 1996/97. u Beogradu branili izbornu volju građana. Iako se današnje demonstracije porede s tim, nisam siguran da li bi aktuelni patrijarh Irinej kao nekad Pavle poveo litiju da skloni policijski kordon koji se u centralnoj Kolarčevoj ulici preprečio studentima? Crkvena komponenta nije prisutna na demonstracijama kao nekada, iako su partija Dveri klerikalnog izvorišta, doduše sad već pomerena relativno ka centru.

Za sada je dobro što režim ne najavljuje kontramiting. Kad ga je Milošević organizovao decembra 1996. malo je falilo da izbije građanski rat. Ne samo za režimske paranoike, indikativno je i da ruski mediji sad opoziciju ‘časte’ sa brojem učesnika protesta. Dok ovo pišem ovde se iščekuje Putinov dolazak 17. januara.

Jedan od mojih omiljenih pisaca Sajmon Sibag Montefjore, koji dobro poznaje Rusiju, kaže da ga Putin najviše podseća na ruskog imperatora Nikolaja Prvog, koji se služio sloganima: autokratija – pravoslavlje – nacionalizam. I to sa velikim uspehom, sve do do konfrontacije sa Zapadom čija je posledica Krimski rat sa svojim epilogom. Danas je opet gola sila u modi, više nema ideološkog pokrića: Svi su kapitalisti. I na Zapadu i na Istoku. Videćemo kakvi će sad biti epilozi: Kad sam januara 2007, pred njegovu smrt, radio intervju sa ‘praksisovcem’ (YU filozofska škola humanističkog marksizma) Milanom Kangrgom, na moje pitanje – u kom je danas stadijumu kapitalizam, odgovorio je, parodirajući Lenjina – tačno u poslednjem. To sad zvuči prilično zlokobno.

Uglavnom, dragi Mustafa, dobar deo Srba se uzda u Trampa, ali kult Putina ne jenjava. Naprotiv, dobija pseudoreligijska svojstva. Vučićevi tabloidi (ovde je paradoks da formalno proevropskog Vučića podržavaju tabloidi ksenofobični prema Zapadu), tvrde da Putin povodom Kosova neće napustiti Srbiju, dok ima u opoziciji onih koji tvrde da Putin prezire Vučića, valjda sugerišući da bi oni bili konsekventniji u toj saradnji.

Ministar spoljnih poslova Dačić koji je i pevačka atrakcija, već je obznanio da sprema repertoar za Putina. Titovu sliku koju pokazuje po Africi teško da će pokazati i Putinu.