Čišćenje Rudnika

Tog ledom okovanog februara EPS je dao maksimum. I tada, kao i ovog januara, vejavica je pokazala da smo ipak jednu stvar maltene apsolvirali do protestantskog nivoa: Čišćenje prevoja na planini Rudnik, na Ibarskoj magistrali. Godinama je taj Rudnik ulazio u gen. Kad god počne da pada sneg, odmah krenu pitanja: „Kako li je na Rudniku?“ Ili krenu upozorenja: „Nemoj ići, kako ćeš jadan preko Rudnika“. Doduše, to jeste dug prevoj, ali ipak to nisu ni Alpi ni Andi. Iako premijer Vučić svoje naprednjake ubeđuje da su kao Hanibal u reformama prešli Alpe, dovoljno je da rudnički uspeh preslikamo u druge oblasti državne politike i ekonomije. I mentaliteta, pre svega. Da s rudničkim volovima umesto sa slonovima prelazimo i Vučive protestantske Alpe.

U prošlu nedelju po onoj vejavici putovao sam od Zvezdare do glavne autobuske stanice oko sat vremena. Odmah sam, uslovnim refleksom, pomislio; „Bože, kako li je sad na Rudniku?“. Pitao sam se iz dva razloga; prvi je dakle ritualni, prigodni (jer to svi koji imaju mentalitetska ili saobraćajna posla sa Ibarskom džadom pitaju kad pada sneg), a drugi je što sam se plašio da ne zakasnim na jednu sahranu. Zovem prijatelja koji se ranije uputio tim pravcem: „Da samo znaš kako su očistili Rudnik“. Dodaje: „Do Rudnika nikako, od Rudnika nekako, ali Rudnik čist!“ I tako je bilo. Nisam ni sumnjao. Mnogo pre Zorane smo mi to apsolvirali. Ali, uglavnom Velja Ilić je u pravu: Generalno, čišćenje nije bilo na protestantskom nivou.

U srpskoj svesti, gde je nekada strah od zavejanog Rudnika zimi bio ravan strahu od promaje i geometra, Hanibal i Vučić bi se sa slonovima više namučili na tom prevoju nego na Alpima. Ali vremenom, stalnim usađivanjem tog problema u mozak, do tačke narodnog arhetipa, i sticanja instinktivnih reakcija izlaska mehanizacije i posipanja soli, problem Rudnika je prevaziđen. Apsolviran.

I na drugim strateškim prevojima (toponimima) uslovni refleks teške istorije zavejanosti daje rezultate: Dovoljno je reći Bor – Žagubica preko Crnog vrha, ili Paraćin – Zaječar preko Čestobrodice, ili Rtanj – Sokobanja. Čuješ na radiju pa ti zima.

Kompleks zavejanog Rudnika Srbi su rešili pre Vučića. I bez njega je, eto, po tom pitanju promenjen mentalitet. Premijera treba da zabrine jedna vrsta indolentnosti koja se pojavila u narodu (i službama) povodom čišćenja snega. Mislim, čistilo se, ali nije bilo entuzijazma, a što bi morali biti plodovi Feketića i angažmana za vreme poplava. Proizvodnja kriznih događaja umorila je građane.

Još malo o snegu, ali iz drugog ugla. Predsednik Tomislav Nikolić nije kao čelnici skoro svih balkanskih država pozdravio i čestitao poziv Crnoj Gori za pristupanje NATO. On je u decembarskom intervjuu za Sputnjik dao sebi za pravo da komentariše unutrašnju politiku Crne Gore i izjavio da ova država svesno poništava svoju samostalnost i predstavlja primer kako jedna zemlja ne treba da bude igračka.

Da li se Nikolić seća da je tog februara 2012. Crna Gora pozvala NATO da joj pomogne u čišćenju snega. Odmah su u Srbiji tada krenuli pakosni komentari. Po principu, ako mi možemo da šaljemo vojnike u Avganistan, možete i vi da nam pomognete u čišćenju snega. Ta pomoć naravno ne bi nikome na eks-YU prostoru bila potrebna da je one stare JNA sa svojom inženjerijom. Danas EU i OEBS na jedan perverzan način kompenzuju odsustvo Es-Ka-Ju, dok NATO, ma šta mislio Nikolić, kompenzuje odsustvo stare Je-Ne-A.

NATO se širi. I Rusija mora da podozreva. Ali NATO i pacifikuje tenzije u regionu, makar putem održavanja zamrznutog konflikta i stvaranja bar iluzije o nekoj vrsti integrativnosti. I treba već jednom napustiti onu prežvakanu tezu prema kojoj bi Srbi i Hrvati trebali da se ponašaju kao Nemci i Francuzi koji su prevazišli mržnju i stvorili evropsku kičmu. Preambiciozno je to. Srbija i Hrvatska bi mogle da se podnose kao Turska i Grčka, a to je ipak NATO domet. I NATO integracije Srbije treba gledati tom optikom. Manje je traumatična.

Opaskama o Crnog Gori Nikolić se vratio u rizičnu matricu da nam ova država kompenzuje kompleks Slovenije, kao što je sramno i da nam Vojvodina kompenzuje kompleks Crne Gore. Dok je takvog trapavog razmišljanja, i rasrbljavanje Crne Gore će biti „odbrana od hegemonizma“.

Povišena je zabrinutost za opstanak Republike Srpske, a povodom 9. januara – njenog dana koji pada na Svetog Stefana. Razumem emocije i kod onih koji nisu zaglibili u nacionalizmu, ali u integrativnim strastima, ne razumem opsesiju da Derventa, Gacko i Čajniče sutra budu deo Srbije, a da te istovremeno ne zanima sudbina Priboja, Brusa, Tutina, Vladičinog Hana ili Majdanpeka. Apsurdno, zar ne?

Hajmo u još jedan februar, ali onaj 2013. Ako ste još pod utiskom operetskog državnog udara s kraja 2015. godine, da podsetimo da smo februara te 2013. mogli da konstatujemo da je tada aktuelna vlast Srbije (manje više ista) mogla reći kako će ući u istoriju i iz razloga što je za šest meseci preživela na nogama dva pokušaja državnog udara. Bar su nosioci vlasti to tada tako okarakterisali. Setimo se, prvi pokušaj bila je „afera prisluškivanja“, a drugi „afera Šarić“. U prvom pokušaju udara, pored Vučića, išlo se i na predsednika Nikolića. U drugom pokušaju meta je bio premijer Dačić. Ako postoji olakšavajuća okolnost u odnosu na neka druga vremena, u državnim udarima (uključujuči i poslednji) nema elemenata puča. A opet je sve operetski.

Nekada kad dođe vreme da se planira novogodišnji program, Tijanić je umeo da kaže kolegama: „Bitka je unapred izgubljena, ali se mora odigrati“. Tijanić je mislio na Pinkovu formu narodnog veselja sa plejadom pevača za koju niko nije imao odgovor. Ove godine RTS je uspeo da napravi najbolji novogodišnji program. Koncepcijski inovativan sa voditeljima RTS koji pevaju, sa korišćenjem svojih resursa u vidu orkestara, ali ni to nije moglo baš mnogo da se razlikuje od konkurencije. Kad pogledamo frekvenciju pojavljivanja Harisa Džinovića, Cece, da ne pominjemo boraniju, vidimo koncepcijski višak televizija sa nacionalnom frekvencijom. Što je slučaj i u rijaliti emisijama i onim natpevavanjima.

I ove godine, kao i svake od 1994. falila su „Dva sata kvalitetnog TV programa“ – novogodišnji program koji je režirao Srđan Dragojević. Program pokazuje devedesete kroz inspirativan odnos protivurečnosti turbo- folka, dizelaša i rokenrola. Pogledajte ponovo. Eto malo i nostalgije za devedesetim.

Pre jedno pet godina pozove Novak Đoković urednike na prednovogodišnje druženje u njegov restoran kod „25. maja“ na Dorćolu. Imao sam čast da budem pozvan. I sećam se u ćaskanju kad je Novaka Sveta Marjanović (tada u novinama Pres) pitao kako je uvek treći, posle Federera i Nadala? I kad će se to promeniti? Sećam se kako je Novak rekao da dok Federer ne ode u penziju, on i Nadal nemaju šta da traže jer Federer je mentalni terminator – on psihički ubija. Ali, eto, koliko je Đoković za tih nekoliko godina napredovao. To je još jedna poučna priča ako vam je ona o Rudniku nerazumljiva jer ne idete često tim pravcem.

Da, Novak nam je tada poklonio po tenisku lopticu za uspomenu. Kao što je Vučić pred Novu 2015. urednicima (ne izabranim, već đuture) poklonio kravicu-kasicu. Za ovih godinu dana stavio sam joj mašnicu i napunio je petoparcima. Udaram lopticom o zid i gledam u kravicu. I nekad mi se učini da i ona gleda u mene – kao u tele.