Čitate li poeziju?

Domaćini su bili ugledni sportski komentatori Božo Sušec i Slavko Cvitković. U jednom trenutku neko od njih je zamolio režiju za direktno uključenje u beogradski studio. Kad tamo, Milojko Pantići Šekularac kao njegov stručni gost. Sušec i Cvitkovićsu se odmah „pridružili čestitkama“ za pobedu Zvezde, a Pantićje uz šeretski osmeh (kao u šali) posumnjao da li su čestitke iskrene, na šta su Sušec i Cvitkovićsa čuđenjem (ili bar uverljivim foliranjem) odgovorili otprilike: pa pobogu, kolega Pantiću, zašto ne bi bile iskrene, jer i Zvezda je naš (YU) klub. Čak su rekli kako su se i oni „nervirali“, odnosno da su Zvezdi držali fige. Neko je od gledalaca posumnjao da je Milojko malo „cirke“, pa da dovodi link sa Zagrebom u pomalo mučnu situaciju, mada se sve završilo opušteno, iako će se vrlo brzo pokazati da ništa nije bilo baš opušteno.

Gospodina Pantića su i posle rata uključivali u HRT. Na primer februara 2009. Trezan kao biljka priredio je dirljiv omaž„velikoj četvorci“, ali i izrazio skepticizam prema regionalnoj fudbalskoj ligi. Znao je Milojko i da ukori Hrvate što su se usudili da fudbalski ponize Engleze. Na kraju ispade da je njegovo gostovanje kod Ivana Ivanovića (Prva TV), povodom utakmice Hrvatske i Srbije, jači događaj od same utakmice. Ne ulazeći u to da li je bio „cirke“, njegovi nastupi su i hronologija jednog vremena. Jedne iritira, drugi ga vole, ali stepen iskrenosti, pa i kad pretera, je neosporan. Milojko je doveo i Maksa Vebera kod Ivanovića, a Vučićje posle Vebera izgleda odlučio da aktuelizuje Ljubomira Simovića. Na obeležavanju dana Vojne akademije, ministar vojni je citirao Simovića kako Srbija nije šaka zobi koju bilo ko može da pozoba. I da to, logično, ne bi dozvolili kadeti – najvredniji i najbolji koje zemlja ima.

Logično da se pred vojnicima Vučićopredeli za Simovićev „Boj na Kosovu“, ali u drugim prilikama ima svašta da se prigodno citira od velikog pisca. Na primer iz „Ljuske od jajeta“ sledeće: „Doći će nam, braćo, takvi dani, da se celo Pomoravlje, cele zime jednim panjem greje, cele zime jednim džakom hrani!“ Ako je Đilas zakupio bilborde po Beogradu da ih ispiše Đinđićevim citatima, Vučićbi to mogao da uradi sa Simovićevim stihovima. Bilo bi katarzično. Sem, ako ga pred vojnicima (baš negde oko 21. marta – svetskog dana poezije) nije citirao prigodno – reda radi, a ne kao deo karike koja je počela sa Veberom. Jer Ljubomir Simovićje pre neki dan uoči premijere svog „Čuda u Šarganu“ u užičkom Narodnom pozorištu ukazao da je „danas cela Srbija kafana Šargan“. Stvari su stvarno urgentne. Inače, i Milojko P. je bespotrebno uvukao „Boj na Kosovu“ kod Ivana I. pominjući hećima (vidara) Mustafu (pogledajte na Jutjubu).

I ja sam spadao u onu grupu koja je nekako volela, gledajući Šotrin „Boj na Kosovu“ po Simovićevom tekstu, da vidi traktore na horizontu Gazimestana, i satove na rukama turskih janičara i gazija. To su videli i oni koji to stvarno nisu videli. I bili ponosni kao oni što su čuli pucanj iz pištolja kojim se ubio mladi Japanac na koncertu Deep Purple tokom izvođenja Child in Time, iako taj pucanj nisu uspeli da čuju ni nakon besomučnog preslušavanja.

Pa i u „Troji“ se na vedrom nebu iznad Breda Pita vidi avion. Ali, više ne obraćam pažnju na te sitnice. Oseća se u Šotrinom filmu brzina snimanja da bi se stiglo do Miloševićevog govora na Gazimestanu. Čak i ako ne vidite traktor na horizontu, osećate ga, kao što u Šotrinom „Ranjenom orlu“ u scenama na moru ne vidite rehabilitacioni centar „Simo Milošević“ u Igalu, ali osećate da će svaki čas da se pojavi u kadru. Otporan je taj tekst Ljubomira Simovića na ideološke nasrtaje i interpretacije. Mada, šta god da racionalno predloži Vuk Brankovićili onaj Levčanin, Lazar (ko Boris Buzančiću „Užičkoj republici“), odbije s nekom arogantnom jurodivošću.

Verovatno je u pravu Slavenko Terzić, ambasador Srbije u Rusiji, kada kaže da je SRJ bombardovana 1999. iz „geopolitičkih razloga“, a ne zbog zaštite prava kosovskih Albanaca. Od nekoliko hiljada repriza Šotrinog filma, najjezivija je bila ona dve noći pred NATO bombardovanje. Kad obeležavamo godišnjicu te agresije, naravno da se s pijetetom treba setiti žrtava i hrabrih vojnika, ali se na svaki 24. mart moramo i zapitati kako je Srbija kontinuirano došla u tu poziciju. Gde su i naše „elite“ pogrešile, i kakve smo pouke izvukli? Da li je nas i DSS malkice prevarila? Peti oktobar u motivacionom smislu nije imao mnogo veze s Kosovom. Koštunica tada nije na ovaj način predstavljao svoje prioritete. Doduše, DSS se danas i ne hvali mnogo Petim oktobrom, više ga ignoriše, a na momente kao da ga se i stidi. Težišni dan DSS nije 5.10. već24. 3. To su mogli na vreme da nam kažu.

Hajde sad da se vratimo u novembar 2002. Na donatorsku večeru u beogradskom „Interkontinentalu“ za završetak Hrama Svetog Save na Vračaru. Inicijator i domaćin večere premijer Srbije Zoran Đinđić. Prikupljena lepa svota para. Prisutno bilo više od 400 donatora. „Ovo je pravi test naše ozbiljnosti“, istakao je Đinđiću prigodnoj reči. On je dodao da mi ne spadamo u srećne nacije jer veći deo naših velikih i državnih poslova nije dovršen. Ali, prema njegovim rečima, srećna okolnost je ta što smo „mi generacija koja može da završi mnogo toga što su naši preci započeli“. Naglasio je i da treba da presečemo lošu crtu nacionalnog mentaliteta koja se ogleda u sklonosti da se prave kuće na tri sprata (neomalterisane), iako je bilo snage samo za jedan. Donatorima se pre večere obratio i mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, podelivši sa Đinđićem optimizam da će se Hram Svetog Save završiti do 2004. godine, tačno na jubilej 200 godina od Prvog srpskog ustanka. „Hram gradi nas, ne mi njega. Narod koji nema svoj hram gubi svoj smisao i postaje bezdušna masa“, upozorio je Amfilohije. Sedeli su zajedno za stolom.

U blještavoj sali „Interkontinentala“ bili su i Filip Zepter, Sreten Karić, Ljubomir Mihajlović(Komercijalna banka), Milorad Mišković(Delta), Željko Mitrović(Pink)…

Nije se Crkva setila nešto Đinđića na deset godina od njegovog ubistva. Pa nije im on uveo PDV. Uveo im je veronauku u škole.