Crnogorski Džoni Štulić

Na primer, kad je pukla tikva između sovjetskih i kineskih komunista, jedni o drugima su davali ideološki najutemeljenije kritike o revizionizmu. Zato što su se dobro poznavali. Ta utemeljenost važi i za ovdašnje partije, samo na mikronivou. Jer naše partije nisu utemeljene u socijalnim slojevima. Već u liderima. One su uglavnom raskolničkog karaktera. Isto to, o „revizionizmu“, važi i za Crnu Goru, jer je DPS nekad takođe bila pomalo „naša“ partija. Ko je znao o Momiru više od Mila i obratno. Sećamo se valjda onog antologijskog TV duela sa dve crne akten tašne pune papira ispod stolica dva bivša partijska druga. Tvrdim da je taj raskol u DPS imao više značaja nego mnogi izbori u Srbiji, čime se može donekle demantovati i ona cinična teza da se vlast u Crnoj Gori nije promenila od 1945. Na neki paradoksalan način Milo Đukanović je obnovio i državnost Srbije, jer za to sama Srbija očigledno nije imala snage. Niti se ko iz nje time ozbiljno bavio sem Vladana Batića čija je DHSS skupila skoro milion potpisa za odlazak Srbije iz Miloševićevog SRJ provizorijuma.

Nekadašnji lider crnogorskog Liberalnog saveza Slavko Perović prokleo je iz Praga u svom blogu „stanovnike“ i „stanovnice“ Crne Gore zbog pristajanja na neku vrstu dobrovoljnog ropstva pod Milom Đukanovićem. S nostalgijom se sećamo zajedničkog nastupa Slavka Perovića i Novaka Kilibarde, lidera tadašnje Narodne sloge, za vreme protesta protiv izborne krađe 1996/97, kad su se s prozora DS na beogradskim Terazijama obratili građanima, dali im podršku, i naravno dodali nešto u stilu da Crnoj Gori nema mira dok je Mila i Momira. Danas je, ako dobro razumemo, Perović neka vrsta crnogorskog Džonija Štulića, dok je Milo politički fenomen. I tu ne treba nikoga kleti, već treba probati razumeti stvari. Bar iz jedne perspektive. Ove, na primer:

Kad se Crna Gora osamostalila čulo se po Srbiji da Milu niko neće doći na more. Pa se došlo u otprilike uobičajenom broju. Kad je Milo priznao Kosovo, opet se čulo po Srbiji, e sad mu tek niko neće doći na more. Opet se došlo. Evo, ide se manje-više standardno i ovog leta, uprkos činjenici da na tamošnjem popisu ima „manje“ Srba nego što se u nečijim glavama očekivalo. Cinici kažu da i Crnogoraca ima „manje nego što se očekivalo“.

Sumnjamo da srpski turisti tamo idu da bi „svojatali Crnu Goru“. Pred Srbijom je veliki izazov kako da razuveri Đukanovića da nema „svojatanja“. Moj predlog, cinični naravno, jeste da se na prvim sledećim izborima uz glasački listić doda još jedan, na kome bi pisalo: da li priznajete suverenu Crnu Goru i crnogorski identitet. Uprkos svim „velikodržavnim nacionalistima“, svim „crkvenim, akademskim, kulturnim i drugim elitnim krugovima“, verujte da bi velika većina građana Srbije podržala suverenu Crnu Goru. Čak mislimo da i crnogorski identitet danas mnogo bolje stoji u javnom mnjenju Srbije. Verujte, gospodine Đukanoviću, većina građana Srbije je ravnodušna prema tim pitanjima, niti je cinična, niti je ostrašćena. Nema nikakvog memoranduma broj dva, i ako je nešto bilo prva žrtva epidemije apatije u Srbiji, to je upravo odnos prema Crnoj Gori. Doduše, Crna Gora ima brojnu srpsku nacionalnu manjinu, ali ponašanje CG vlasti prema njoj je valjda definisano u dokumentima OEBS-a i to je to. Srbija treba da Srbe u Crnoj Gori doživljava kao dijasporu, i to je takođe to. I to ne treba porediti sa „memorandumom broj dva“. Niti svakoj pakosti i kafansko-akademskom omalovažavanju pridavati značaj „(veliko)državnog projekta“.

Iako je uvek osetljivo baviti se Crnom Gorom jer etiketa „hegemonizma“ lebdi u vazduhu, treba se usuditi i postaviti pitanje da li ovakve Đukanovićeve nervozne izjave, a malkice i na granici dobrog ukusa, možda unose uznemirenje u većinsku Srbiju, prožetu apatijom, prilično nezainteresovanu za Crnu Goru, sem možda za letovanje i rutinske zavičajno-rodbinske odnose.

Što je takođe, ako se sme dodati, pomalo tragično. Ma koliko nezgodno zvučala ta reč, rasrbljavanje ne mora da bude neophodan proces za potvrdu jednog neospornog identiteta – crnogorskog. I jedne neosporne države. Srpski identitet treba da bude bogatstvo Crne Gore, a ne izvor straha da će neko sutra postaviti pitanje „šta će nam dve srpske države“. Uprkos mučnom sećanju da je „srpski identitet“ sa markom CG godinama bio trabant katastrofalne beogradske politike. I uz sve „strukturalne slabosti“, činjenica je da je politika koju je personifikovao Đukanović modernizovala Crnu Goru, a ne ona „srpska“. Ovde reč modernizacija upotrebljavamo krajnje uslovno.

Šta još reći? Pa, evo, rezultate crnogorskog popisa slabo ili nikako komentarišu i vlast i opozicija u Srbiji. E, sad, umesto pohvala zbog emancipacije, zbog diskretnog i kulturnog ponašanja, crnogorska vlast kao da se duri što nema reakcija. One iz „elitnih krugova“ očigledno nisu dovoljne.

Prećutno političko ignorisanje, te prezir prema Crnoj Gori, kad ga i ima, ne umanjuje jedini pravi osećaj većine u Srbiji-svetu ravnodušnost. I tu nema ništa kobajagi ako već Đukanović misli da Beograd šalje baš takve „bratske poruke“.