Da li je Bono Bregović EU?

Onaj što ga Bono vodi u političke angažmane, polemike i kontroverze, i onaj koji čine stari irski momci – Bono, Edž, Klejton i Malen – i nakon toliko godina sviraju rock kao malo ko na svetu.

Italijani dodaju da su prvo veče u Milanu U2 bili energični i kompaktni više nego inače. Ali, politika i tehnologija su učinile da to ipak bude ‘više od muzike’. Bimovi, stejdžovi i scenografija su spektakularni, dokazujući da U2 ostaju najveći vizionari u lajv produkciji. I jednu u suštini basketašku halu kao što je Mediolanum Forum pretvorili su u spejs-tajm mašinu. U epohi instant, potrošne muzike – ovaj šou je muzički blockbuster koji se ipak zasniva na korenima jedne magične stvari iz 20. veka kao što je rokenrol. Uzbuđenje zabeleženo na smartfonu i Instagramu skoro da je isto kao na vinilu i njegovim omotima iz osamdesetih.

Oni se na turneji poigravaju sa set listama jer imaju repertoar koji dozvoljava luksuz preskakanja čitavih albuma. Na primer, par dana pre Milana, u Amsterdamu su svirali Stay (Faraway, So Close!), koja je bila godinama van lestvice, a u Kopenhagenu je izvedena The Unforgettable Fire koja se uživo nije čula od avgusta 2010. U Milanu se zalomilo da izostave Sunday Bloody Sunday, ali se zato čula vanvremenska Gloria koja je bila na koncertu u Hamburgu ali ne i u Madridu. Ovo je velika demonstracija muzičke i scenske snage: I Will Follow je tu i dalje na prvom mestu. Visokooktanska i u ovim godinama, baš kao što može da vas razbudi u februarskoj noći kad je stavite u CD na autoputu negde kod Aleksinca. Italijanski mediji naglašavaju da je snaga roka kod U2 uverljivija nego bilo koja politička obznana njihovog establišment frontmena.

Monolozi Bona Voksa nisu pridike i licemerne propovedi kako misle njegovi mnogobrojni hejteri, uključujući i srpske palančare, već narativna intermeca funkcionalne povesti: Nadajmo se da Bono, što se tiče sudbine EU (a zabrinut je vidno) neće biti u poziciji uzaludnog angažmana Gorana Bregovića u vreme Yutela i podrške reformistima Ante Markovića. Ma koliko I Will Follow zvučala kao nekad kad je to ovde objavljivao zagrebački Jugoton, možda njihov najveći hit Pride sad su diskretno prearanžirali tako da on na momente ima repetativnost geopolitičkog leleka. Na bimu dok traje New Year’s Day stoje u krugu žute zvezdice EU, ali kao da podsećaju na baklje sa grba SFRJ. Ali, ko nije sa prostora Juge, ne mora da se smara tim analogijama. Ideja koncerta je totalni show u kojem gledaoci uživaju u tri bine i sa bendom koji se stalno pomera.

Svako pomeranje je nova vizelno-čulna senzacija: Na vrlo ‘oskudnoj glavnoj bini – evociraju se uspomene na prvih desetak godina benda (tu sviraju I Will Follow, Gloria, One), na džinovskoj ‘visećoj’, izduženoj kao pista na sredini hale (koja je istovremeno i dvostrani LED ekran) su pesme sa tehnološkim egzibicijama, dok na manjoj, okrugloj na potpuno drugom kraju hale, bend svira ‘klupski’, tako da gotovo svi posetioci imaju taj utisak neposrednosti.

Na turneji se promoviše Songs of Experience – 14. studijski album. Za razliku od INNOCENCE turneje gde je akcenat bio na pesmama sa prethodnog albuma Songs of Innocence, u Milanu nisu svirali ni jednu pesmu sa tog albuma. S obzirom da ne sviraju pesme sa Joshua Tree više su prostora dobile pesme sa Achtung Baby, pre svih Acrobat koju nikad ranije nisu svirali uživo i Who’s Gonna Ride Your Wild Horses retko sviranu od Zooropa turneje iz 1993

Profesor Aleksandar Grbović, jedan od najboljih poznavalaca U2 na ovim prostorima, smatra da je Bono u Milanu bio u formi i ceo koncert otpevao na visokom nivou nakon fijaska sa glasom u Berlinu i prekidanja tamošnjeg koncerta nakon samo četiri odsvirane pesme, dok je Edž preciznom i na momente virtuoznom svirkom pokazao zašto ga smatraju jednim od najboljih i najuticajnijih rok gitarista svih vremena.

Moguće da je vrhunac koncerta bio tokom izvođenja Pride, kad su Bono, Edž, Lari i Adam stajali jedan naspram drugog na četiri kraja hale, pružajući priliku publici u parteru da bude između njih i maltene ih dodiruje.

Realno, koncert U2 bez politike bio bi izveštačen. Uobičajene Bonove političke poruke, bile su prilično integrisane u ceo šou: Ovoga puta na tapetu su se našle evropske zemlje koje su odbile da prime izbeglice iz ratom opustošenih zemalja (potresni prizori iz njih su se često pojavljivali na ekranu tokom koncerta, kao kontrast luksuznog kruzera i čamca pretrpanog migrantima), dok je Italijanima Bono uputio zahvalnost što zbrinjavaju te nesrećne ljude i nesebično im pomažu: Bonove reči o velikom italijanskom srcu propraćene su ovacijama prisutnih Milaneza.

Koncert je počeo snimcima evolucije totalitarnog zla – od španskog građanskog rata, hitlerizma, preko prizora razorene Evrope u Drugom svetskom ratu, do modernih desničarskih i neofašističkih trendova u Evropi. Nemojte da se sekirate: Bono nije pomenuo Srbe, već su prikazivani neofašisti iz zapadne i centralnoistočne Evrope, uglavnom iz članica EU. Na bimovima su se našli i likovi Asada, Lukašenka i Kim DŽong Una, replike iz Čaplinovog ‘Velikog diktatora’ koje su zvučale tako aktuelno, antitrampizam se podrazumeva, kao i to da U2 nisu baš za Salvinija. Ali, jesu za Italiju: Interesantna je Bonova priča, skreće mi pažnju profesor Grbović, da su kao mladići koji su tražili svoje mesto na rok sceni početkom osamdesetih – U2 u Italiji shvatili da je u osnovi njihove muzike opera: Velike melodije i puno emocija; i ovu izjavu Italijani su oduševljeno pozdravili.

Turneja je donela i povratak Mekfista, Bonovog alter ega promovisanog na Zooropa turneji; ovog puta Bono nije bio maskiran u njega već je uz pomoć kompjuterske tehnologije Mekfistov lik ‘prikačen’ pevačevom licu na LED ekranu, a dijabolične poruke i ideje koje je slao – iako na prvi pogled komične i budalaste – ostavljale su publiku u neveselom raspoloženju: Mnoge od njih delovale su previše proročanski i realno ostvarive da bi bile shvaćene tek kao crni humor.

Zvuče sirovo čak kao na Under a Blood Red Sky, tom čuvenom lajv albumu iz 1983. s War turneje i posebno snimcima sa koncerata iz Kolorada. Sa Rattle and Hum u Milanu nisu svirali ništa. Ali je zato bila Zoo Station, čule su se pohvale Berlinu i ‘Hansa’ studiju, berlinski dani U2 predstavljeni su kao logična celina sa berlinskim konotacijama Bouvija, Vendersa, Nika Kejva i Lu Rida. Zoo Station ime je dobila po berlinskoj metro stanici. Oseća se Venders, Brajan Ino kao producent učvršćuje simboliku (radio na Bouvijevom berlinskom albumu Heroes)

Furiozan je bio blok sa Elevation i Vertigo, dok One publika samu otpeva, kao ‘Lutku sa naslovne strane’ što publika otpeva Bori Đorđeviću.

Interesantan je kraj: Bono emotivno otpeva prosečnu baladu This Must Be the Place sa poslednjeg albuma, dugačkim stejdžom prošeta do kraja gde se nalazi jedna minijaturna kuća – otvori joj krov i izvuče iz nje svetleću kuglu koja bi se banalizovala ako bi je nazvali lusterom. Onda zaljulja tu kuglu, ona se klati, a on silazi u narod. Okružen njim i bodigardovima izlazi sa terena. I to je to.

Dok je Srbija obeležavala tri decenije prelomne Osme sednice srpskih komunista, U2 su prošle godine proslavili sa super deluxe izdanjem (sa live bonusom), tri decenije epskog albuma The Joshua Tree. Na koncertima su svirali kompletan album pa zato sad ne sviraju pesme s njega.

Ako nam je gde iskustvo palanačko – onda je to u odnosu prema U2. Tu je Srbija ujedinjena. I nije sve od devedesetih: Album Boy (1980) i s njega I Will Follow, bio je kao četiri u jedan: The Jam, Joy Division, The Cure (hej, evo ih!) i Ultravox. Ubrzo su se po Jugi počeli pojavljivati nimalo stidljivo grafiti U2, i odmah se dalo zaključiti – Evo, opet ustaša. Naravno U su ustaše, a 2 su dokaz da dolaze ponovo. Čak i u predele gde nisu bili ni za vreme Drugog svetskog rata. U Zaječar, na primer. Da dignu u vazduh Gitarijadu. Zamislite tek asocijativnosti po hrvatskim povijesnim krajevima. Kao što su se grafiti PUNK tumačili kao (P)omozite (U)groženom (N)arodu (K)osova. Kao podvala albanskih separatista. Album War (1983) bio je pun garažne sirovosti, ali ipak postpankerskog usmerenja što je tada već bilo jako progresivno. Klinci se u SFRJ nisu mnogo udubljivali da je Sunday Bloody Sunday poklič protiv nastavka rata između IRA i engleskih vlasti.

Stvari su s godinama eskalirale i dobile punu potvrdu razloga – zašto ih vole ustaše i balije. Pa zar nisu ovde imali koncerte samo u Sarajevu i Zagrebu. U Zagrebu čak dva na zloglasnom Maksimiru. U Beograd ih naravno niko ne bi ni zvao. Niti bi im, izgleda, ko i došao. Od obe zgađene Srbije – uslovno ‘prve’ i uslovno ‘druge’. A, kad bi realno pitao šta je glavna krivica U2 prema Srbima, teško da bi se baš nešto suvislo moglo reći. Ako je to podrška opkoljenom Sarajevu, pa Miss Sarajevo je snimljena s Pavarotijem, a Pavarotija niko ovde nije proglasio za antisrbina. Naprotiv, slavni tenor imao je 2005. divan koncert u beogradskom ‘Pioniru’ sa paprenom skupim kartama za srpske uslove.

Jednostavno – Bono je sve ono što nije Handke. U2 nema svog Krista Novoselića, sa Kurtom Kobejnom osnivača Nirvane, kome su roditelji hrvatski emigranti. Ali, šta vredi.

Srbiju tek ne dotiču, jer nisu kontekstuirane prema Srbima, polemike upućene na račun benda, a povodom albuma Songs of Innocence: Ima kritičara koji su u četiri decenije dugoj karijeri U2 kao najhrabriji potez prepoznali udruživanje sa Appleom koji je korisnicima svojih sokoćala omogućio besplatni Songs of Innocence. Ipak, The Washington Post je, na primer, nazvao potez i album distopijskim junk mailom. New Yorker je tvrdio da je ovo spam. Preko osamdeset miliona ljudi preslušalo je bar deo albuma, ali se u celoj kampanji saznalo i da mnogi klinci nisu ni čuli za U2.

Danas svaka antiglobalistička šuša prezire Bona koga svodi na status suvenira iz Davosa i sličnih foruma, ali dok se Tramp premišljao da prekrši izborno obećanje da Amerika neće rušiti režime, i ipak udari na Madura u Venecueli ponovo je bila aktuelna Bullet The Blue Sky – kritika američkih dejstava u Centralnoj Americi.

Ako su nekada U2 kreativno oponašali velikane, sad su došli u pomalo bizarnu ali i konceptualnu situaciju – da ponekad oponašaju one kojima su bili uzori – Arcade Fire, na primer.

Danas smo zaboravili kakvih je sve dogodovština bilo dok je Vuk Jeremić bio u Ujedinjenim nacijama. Sećate li se kad se slikao sa dvojnikom Bona Voksa 2013, pa izjavio da bi se i s pravim Bonom slikao s tri podignuta prsta kao što je s dvojnikom.

Činjenica da bi pre normalizovali (kao što državni vrh i čini) Hašima Tačija nego Bona, jeste ozbiljan simptom. Zar je Bono gori od Blera? Ko bi pozvao Bona i U2 u Srbiju rizikova bi realno više nego kad bi pozvao papu u goste bez saglasnosti Srpske pravoslavne crkve. Verovatno bi i za U2 promoteru bila potrebna saglasnost SPC. Ako uspemo da psihološki rešimo problem sa U2, imaćemo možda ključ i za rešavanje nekih ozbiljnijih.

Da je pravi Bono digao s Jeremićem (i na Tviteru) tri prsta umesto dvojnika pod imenom Pavel Sfera, da li bi oprostili Bonu poljubac sa Muhamedom Šaćirbejom. Tačno je: Bono je ratne 1994. dao podršku Sarajevu, pa je dobio i bosanski pasoš od Alije Izetbegovića. Izgleda da je bio i za priznanje Kosova. Pomenuli smo i Miss Sarajevo posvećenu izboru za najlepšu građanku opkoljenog grada. Ali, da li je bilo realno očekivati da Bono kao Limonov dođe na srpske položaje i puca po Sarajevu. Mnogi su tada umetnici po svetu podržavali opkoljeno Sarajevo, ali je baš Bono postao retko odvratan. Na koncertu u Budimpešti 23. jula 1993. Bono se – kao što je to radio i na ostalim nastupima Zooropa turneje – satelitskim linkom direktno povezao sa studijom u Sarajevu i tada je mnogim Srbima koji su taj koncert uživo posmatrali zastala knedla u grlu: Neće li valjda početi da pljuje po nama?, mnogi su se glasno pitali, jer je-zaboga-miloševićevska RTS frontmena U2 predstavljala kao oličenje neprijatelja srpstva. Ali, u sarajevskom studiju su sedela dva momka – Srbin i Hrvat – koji su bili članovi jedinog benda koji je u tom trenutku postojao u Sarajevu. Momak koji se predstavio kao Mladen, Bonu je rekao da je Srbin i da je danas bio na sahrani svog druga Muslimana koji je dva dana ranije poginuo od snajperskog hica i da ga je ceo događaj veoma potresao. Bono je rekao da sa njim i ostalim Sarajlijama istinski saoseća i da mu je žao što se taj odvratni rat dešava tu, u komšiluku, i da je neverovatno da krajem dvadesetog veka u Evropi bukti takav – pazite sad formulaciju – bratoubilački rat!

Ali, zar stvarno verujete da Bono baš patološki mrzi Srbe, a da Bob Dilan ima baš toliko razumevanja za našu sudbinu. I da uopšte te face mnogo razmišljaju o nama?