Foto: Luca Marziale / DanasIako se nekad zaista čini da je vreme vlade patriotskog jedinstva Mirka Marjanovića mentalna i vrednosna vertikala aktuelnog režima, ovo ipak nisu devedesete.
Ako jesu, onda su to devedesete sa punim izlozima, autoritarnom modernizacijom i suštinski bitnom međunardnom podrškom režimu.
Ali paradoks je u tome što se onih devedesetih, sve sa ratovima i sankcijama, politika tretirala kao ozbiljnija delatnost nego sada.
Partijska scena je bila organizovana u nekoliko bitnih partija, što je davalo i ozbiljnije parlamente.
Tumačiti Vučićevo vreme i moguće rasplete presudno metodologijom devedesetih vodi u dalje opozicione frustracije.
Bliski susret predsednika Vučića i delegacije opozicione Narodne stranke u Predsedništvu Srbije toliko je bizaran i infantilan da u vidovdanskom zanosu pomisliš da li je moguće da ovako razgovaraju oni koji ističu kako nikad ne bi priznali nezavisno Kosovo.
Zar to ne bi trebalo da bude neko duhovno jedinstvo uprkos obostranom ovozemaljskom gađenju?
Ili bi sve bilo drugačije da se onaj Vučićev unutrašnji dijalog o Kosovu nije pretvorio u farsu i zaličio na sadašnje razgovore oko izbornih uslova kod Ivice.
Nakon što je prvo javno pozvao opozicionare da ga linčuju a ne da maltretiraju narod, ovi su iskoristili loptu na volej i odazvali se da politički profitiraju.
Mada, Jeremić nije oročavao procese, kao onomad kod opkoljavanja Predsedništa – pada do Uskrsa!
Vučić je donekle probao da relativizuje (pacifikuje) stvari kao politički performans opozicije, pa je čak izjavio da bi ih pozvao na kafu kad bi ponovo došli.
Ali nedugo zatim opet nije odoleo i sa kvalifikacijom od 500 kila žive vage’ (opozicione) pokazao kako se obraća jedna pristojnija Srbija.
Nije tako zazvučalo još od kad je za učesnike Devetog marta Dragoš Kalajić upotrebio metaforu žive vage (po metru kvadratnom). Moglo je još gore – prisetimo se Tuđmana i stoke sitnog zuba kako je ovaj okarakterisao hrvatsku opoziciju koja je htela protestvovati na Jelačić placu protiv njegovih autoritarnih i liberticidnih poteza.
Prihvatanje poziva i dolazak delegacije NS kod Vučića na kafu, možda bi u očima antivučićevske javnosti bio marketinški gori za tu stranku nego učešće Boška Obradovića na razgovorima bez stranaca kod Ivice.
Uglavnom, pozivu predsednika preko medija da ga linčuju odazvali su se i u Predsedništvo su stigli lider Narodne stranke Vuk Jeremić i članovi Predsedništva Miroslav Aleksić, Vladimir Gajić i Borislav Novaković.
E sad, uporedite ovaj događaj iz Predsedništva s onim iz juna 1992. za vreme Vidovdanskog sabora (demonstracija) opozicije kad je predsednik Srbije Slobodan Milošević primio delegaciju DEPOS-a, koju su činili Ljubomir Simović, Nebojša Popov, Milan Nikolić i Nikola Tasić.
Popov je, koliko se sećam, pušio dravu. Izvadio je da pripali, pa ponudio pljugom (krdžom) i Miloševića.
Sloba se zahvalio i rekao da ima svoje cigare (te nisu bile krdža). Popovu je zamereno bilo tada da ne poštuje dovoljno instituciju predsednika, pa je sa Slobom na ti.
Inače, Milošević i Popov su se znali još sa studija na beogradskom Pravnom fakultetu pa možda otuda i malo cinične intimizacije.
Milošević je visokoj delagaciji rekao kako je lepo što u imenu svog pokreta – DEPOS – imaju tu odrenicu demokratski.
Uglavnom, susret i razgovor nezamisliv za Vučića i delegaciju ne samo NS, već bilo koje opozicije koja ne ide na razgovore o izborima kod Ivice.
Ipak je to 1992. bilo drugo vreme. Višepartizam je imao nekog smisla. Ozbiljni ljudi su se masovno učlanjavali u opozicione partije.
Najveća partija opozicije SPO imao je ono pokret u imenu, ali SPO je bio ustrojen kao partija, za razliku od današnje inflacije pokreta.
Bilo je devedesetih ljudi (privatnika uglavnom) spremnih da iz ideje ili vere u lidera izvade iz džepa deset hiljada maraka i doniraju opoziciji.
Studenti su bili maksimalno politizovani, u četničkoj dijaspori još je bio jak uticaj Vuka Draškovića, Milana Komnenića i Vojislava Šešelja.
Crkva se nije bila slizala s Miloševićem (čak naprotiv), kao danas sa Vučićem.
Pa i partijski raskoli su imali nekog smisla kao onaj kad je Koštunica sa svojom desnom frakcijom napustio DS i osnovao DSS 1992.
Doduše, tada nije bilo društvenih mreža kao pseudoaktivizma svedenog na izlučivanje mentalnog gnoja u virtuelnom prostoru.
Nije baš tačno da su opozicioni mediji onda bili jači.
Teško da bi ANEM devedesetih mogao da otkupi prava na evropsko prvenstvo u fudbalu kao danas kad se Euro emituje na nerežimskoj televiziji.
Devedesetih je i opozicija imala infrastrukturne snage da i ona ponegde organizuje bugarski vozić.
Lideri opozicije nisu zazirali od mikrofona već su građani dolazili na mitinge da baš njih slušaju.
Mada iz tih vremena ostala je jedna pojava – dokaz političke zaostalosti – da ceo mesni odbor neke stranke pređe u drugu.
Ova sad opozicija ima mnogo mana ali je nekad bedno i preterano je kritikovati.
U današnjem vremenu većinske ravnodušnosti za politiku, medijske anestezije, šikane i pritisaka, nacionalne mobilizacije i potrošačkog društva koje je Vučić napravio, nije mala stvar politički se angažovati u opoziciji.
Kad se rizikuje mnogo toga, a nema više onih privatnika koji bi zbog ideja da izvade iz džepa deset hiljada nečega za opoziciju.
Hoće da izvade tajkuni, ali ne zbog ideja i demokratije.
A to kad pređe ceo odbor neke stranke u drugu pokazuje stanje stvari. I te 1992. u vreme opšte političke napaljenosti, kad su neki odbori DS otišli za Koštunicom, Đinđić je imao mnogo posla da napravi nove. Uostalom pitajte Vesića.
U jednoj sredini ograničen je resurs – broj ljudi spremnih da se opoziciono angažuju.
Kad od tog broja odstraniš one koji su kolektivno ili solo prešli u drugu stranku, budale i krtice, ostaje malo onih koje su ti na raspolaganju. Otuda i respekt prema takvima.
Taj prvi DEPOS je 1992. doveo prestolonaslednika Aleksandra u Srbiju, organizovao Vidovdanski sabor koji je uticao da Milošević na kraju te godine organizuje izbore, a glavne partije tog DEPOS-a bile su SPO i DSS.
Od prvog DEPOS-a ostao je samo opušak – kako je to slikovito opisao jedan od njegovih ideologa Matija Bećković, dok je Koštunica zakucao poslednji ekser u mrtvački kovčeg te organizacije.
DEPOS 2 je 1993. išao na izbore bez DSS, a sa Novom demokratijom Dušana Mihajlovića plus Milanom St. Protićem (ex-DSS).
Može li ipak delegacija Narodne stranke da ponovo navrati u Predsedništvo, sad na kafu kod Vučića, i ponudi mu ono što je delegacija DEPOS-a ponudila 1992. Miloševiću – zahtev o neophodnosti izbora za ustavotvornu skupštinu.
Plus naravno mediji.
Jer i Vučić namerava da menja Mitrovdanski ustav kako ga je krstio Koštunica.
Tako bi se ta kafa dala nekako opravdati pred opozicionom javnošću i njenom moralnom policijom.
Sto godina od donošenja Vidovdanskog ustava Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (28. jun 1921), Srbija i dalje nema optimalan Ustav.
Zbog Kosova i fleksibilan za moguće kompromise na tom planu, jer ako je šta danas izvesno to je da Kosovo neće biti građanska država i da neće biti pod punom kontrolom Srbije.
Vučić je veliku motivacionu ideju opozicije iz 1992 – monarhiju – adaptirao u konstruktivnu opoziciju.
Pragmatično, jer ta ideja još daje neke impulse u biračkom telu, pa nije nerealno očekivati da ovoga puta NADA (Nacionalno-demokratska alternativa) čiju okosnicu čini savez POKS i DSS prebaci cenzus.
Time bi i DSS prevazišla komples ispodcenzusne Metle.
A i Vučić je valjda shvatio da je glupo da se SNS angažuje oko skupljanja potpisa drugima (ne POKS-u i DSS), a da onda sve prepusti cenzusnoj spontanosti.
Više niko u opoziciji ne govori ni o prajmerisima, kamoli o tehničkoj vladi (prelaznoj) koja bi spremila izbore.
U modu se vraća vlada u senci.
Možda je i za opoziciju DEPOS danas najoptimalniji kao format – partije i nestranačke ličnosti.
Taj, hipotetički, nazovimo ga DEPOS 3, bio bi širi od počivšeg Saveza za Srbiju, a bliži Tadićevom predlogu demokratske unije, koji ste verovatno zaboravili.
Maltene bismo se vratili u nultu tačku – pre odlaska Koštunice iz DS 1992.
Ako onda Mićunović i Đinđić nisu hteli u DEPOS bilo bi glupo da neko danas to odbije jer je upravo DEPOS 3 ono što je i Đilas nekad predlagao – savez bez lidera!
Posebno je u prvom DEPOS-u bilo velikih tenzija na liniji stranke – vanstranački intelektualci.
DEPOS 3 mogao bi upravo obrnuto – da formatira i javne ličnosti kroz Đilasovu ideju vlade nacionalnog jedinstva koja bi sad ipak realistično aterirala sa ambicije pretenciozne prelazne vlade koja sprema poštene izbore, na široku opozicionu valdu u senci koju predlaže opoziciono okupljanje Skupština slobodne Srbije.
Da živimo kao sav normalan svet. To je bio slogan prvog DEPOS-a. Ali, šta je danas normalan svet?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
