Dan zastave

Crtala ih je i CIA. I Tuđman. I svi su omanuli. Jer svi su, na razne načine, negirali avnojevske granice kao šablon raspada. Vreme je pokazalo da se avnojevska konstelacija (uz male formalne i neformalne entitetsko-pokrajinske dorade) održala. Ali, ako pogledamo evropsku sudbinu državica nastalih na razvalinama SFRJ, u pravu su najviše bili slovenački marketinški gurui, koji su YU tržište podelili na Zonu A i Zonu B. U prvoj zoni su bile Slovenija i Hrvatska, u drugoj svi ostali. Reklame za Zonu A bile su sofisticiranije, što je bila i vrsta kulturnog (marketinškog) „aparthejda“. Danas su i u Zoni B reklame sofisticirane (jer je globalizacija učinila svoje), ali je podela ostala. Slovenci su podržali albanske rudare sa ciljem da sutra nikad više ne budu u državi s njima. Američki „Njuzvik“ je novembra 1990. takođe nacrtao svoju kartu. I omanuo. Verovao je „Njuzvik“ u „veliku Srbiju“ sa dobrim delom Makedonije, čitavom BiH, hrvatskim primorjem od ušća Neretve do crnogorske granice. Ali, „Njuzvik“ nije verovao da će Kosovo ostati u „velikoj Srbiji“, i pazite ovo-u „velikoj Srbiji“ ne bi bili ni Preševo, Medveđa i Bujanovac. Američki magazin je jedino Sloveniju i Crnu Goru (ali kao kraljevinu) ostavio u avnojevskim granicama, Hrvatska je bila dobro „amputirana“, dok se otvarala perspektiva „slobodnoj teritoriji Krajina“. Eto, „Njuzvik“ je završio kao i „velika Srbija“. Prešao je na „on lajn“. Postao je deo „carstva nebeskog“.

Zagrebački „Jutarnji list“ pre neki dan sugeriše da su Hrvati morali 1918. u ujedinjenje, jer bi u protivnom Kraljevina Srbija (Velika Srbija) uzurpirala mnoge hrvatske prostore. Priložena je i grafički lepa karta kako bi to izgledalo, a nema tog srpskog nacionaliste koji bi ostao na nju ravnodušan, sa dubokim uzdahom. Relativizuju se i čuvene i toliko citirane i parafrazirane reči Stjepana Radića, koji je u predvečerje ujedinjenja rekao: „Još nije kasno. Ne srljajte kao guske u maglu“. To „srljanje“ je u stvari bila samo „kontrola štete“ koju bi pretrpela Hrvatska. Priložena karta „Jutarnjeg“, koju bi rado kao poklon poster objavila i šešeljevska „velika Srbija“, ilustracija je izbegnute štete.

Analizirajući tu opsesivnu kartografiju, od poznih osamdesetih, pa naovamo, u mnogim „rešenjima“ (isključujući srpska), Kosovo je deo „velike Albanije“. Danas se čini, da od svih „velikih“ projekata na Balkanu, samo „velika Albanija“ ima realne šanse. Istoričar i ambasador Dušan T. Bataković upozorava na projekat „prirodne Albanije“, što je drugo ime za „veliku Albaniju“. To je, možda, više konstatacija stanja nego hipotetička projekcija budućnosti. Obeležavanje stote godišnjice nezavisnosti albanske države podiglo je tenzije u regionu. U Tirani i Skoplju su zapaljene makedonske zastave. Nacionalni albanski praznik-Dan zastave uvek podseti i da su demokratske snage maltene ekspresno posle Petog oktobra bile „nagrađene“ dramatičnom krizom na jugu Srbije. Što je najtragičnije, Srbija kao da je tu krizu bila istisla iz sećanja. Ili je poslala u podsvest. Odakle ona zna da uznemiri određenim povodima. I budite sigurni, dragi čitaoci, da je kod Tadićevih ljudi najupućenijih u spoljnu politiku, za vreme njegove vlasti, vladalo mišljenje da je „velika Albanija“ ne samo regionalna opasnost, već i neka vrsta neminovnosti. Strepnje Srba sa Kosova po tom pitanju iste su i za vreme Tadića i za vreme Nikolića, jer nije isto da li se aranžmani prave u nekom kosovskom protektoratu, ili Srbi ostaju u projektu „albanskog ujedinjenja“. Te zebnje predstavnici opština sa Kosova su jasno predočili u prošli četvrtak predsedniku Nikoliću.

Za razliku od oslobađajućih presuda hrvatskim generalima, haško oslobađanje Haradinaja je očekivano, te usled te očekivanosti, manja je i šokantnost. Posledice sramne odluke će biti takođe očekivane; (veliko)albanska euforija, ali i jačanje srpskog evroskepticizma. Srbija danas bar ima jednu zaista moralnu prednost: Na podsećanje na zločinačke segmente njene bliske prošlosti, svaki ovdašnji zvaničnik može reći da je Srbija svoje međunarodne obaveze po tom pitanju ispunila. I da je njeno društvo ipak bolje suočeno sa tom prošlošću nego neka druga balkanska društva. I depresija je posledica makar podsvesnog suočavanja. Srpsko društvo je danas ubijeno u pojam, ali ta klinička slika znači i odsustvo motivacije da se izvrši mobilizacija na „starim idejama“. Ni heterogena srpska desnica, čak i uz pomoć Crkve, ne može da omasovi izlive nezadovoljstva na ulici. Uz svo breme prošlosti, ostaje i prosta činjenica da je današnja Srbija, što se tiče multietničnosti, ipak bogatije društvo, nego li hrvatsko ili kosovsko.

U senci oslobađanja hrvatskih generala, prošla je izborna Skupština DS. Da li je kompromis Tadića i Đilasa truli, ili strateški zdrav, pokazaće se možda za tri meseca kada se očekuju unutarstranački izbori za članove Predsedništva iz svih okruga. Tu će verovatno doći do sukoba i pravog prebrojavanja. Demokrate očekuje i famozna „programska skupština“, ali je nejasno kako će se sprovesti „javna rasprava“ u situaciji okružnih izbora. Postoji ogroman broj odbora DS u kojima je situacija katastrofalna. Niš je, recimo, urgentan. Stranka je u teškim infrastrukturnim problemima. Južno od Beograda maltene ne postoji.

Sećate li se kakva se „majka svih bitaka“ vodila na lokalnim izborima na Voždovcu kada je on pao u ruke naprednjaka, što je bilo i vatreno krštenje ove stranke. Dogodine mogu biti „sudbonosni“ (tako mi kažu neke viđenije demokrate) izbori za Voždovac i Zemun. Tu su na vlasti naprednjaci i ako DS ne pobedi, Đilasovi protivnici u stranci će verovatno probati da ga destabilizuju. S druge strane, budu li naprednjaci uspeli da sruše Đilasa u Beogradu (što je možda pragmatično, ali je ipak prekrajanje izborne volje građana), Đilas bi se pobedama na Voždovcu i Zemunu vratio u meč još jači.

DS je izbegla raskol, ali je ušla u, za nju, sasvim novu situaciju. Glavna stranačka opozicija Đilasu je u inostranstvu. Čak u Njujorku. Đilasovi pipci teško dotle dosežu, a Jeremić ima jak manevarski prostor za dizanje rejtinga. Možda „suđenje Hagu“ u UN ne zaplaši zapadne sile, ali možda još više nabilduje Jeremićev rejting u Srbiji. Đilas, opet, ne može kao Tito kralju Petru da zabrani Jeremiću povratak u zemlju. Nikolić tek ne bi da izbegne pojavljivanje na blještavim pozornicama koje Jeremić dizajnira. Jeremić prema Nikoliću nema „kompleks razrednog“, a Nikolić prema njemu nema problem „političkog sina“. Idealno.

Ako u Čačku ima najviše pečenjara u Srbiji, a u Novoj Varoši najviše strugara, da li je logično da u DS bude najviše socijaldemokratije? Meni je uvek bilo trapavo i neuverljivo to zamlaćivanje DS sa socijaldemokratijom, ali ako bi Đilas uspeo da nas ubedi u suprotno, to bi možda značilo i da je uspeo. Jer stranka bi dobila ono što joj odavno fali – odgovor na pitanje: Ko smo mi i šta radimo ovde? Onda bi se valjda i Vuk Jeremić izjasnio da li je zaista socijaldemokrata.