Dart Vejder i radne grupe

 Oni su bili konstruktivni i svoji na svome: Vilhem je rekao da Srbija neće imati dodatnih uslova na putu ka EU, ali da će imati dodatnih provera, dok je Dačić naglasio da je približavanje Nemačkoj interes Srbije i da ove dve zemlje u 21. veku treba da izglade nesporazume iz 20. veka. Medijsku atraktivnost događaju obezbedio je Mihael Erke, direktor Fondacije „Fridrih Ebert“ u Beogradu (Inače, fondacije bliske socijaldemokratama). Ne zato što je izjavio da će odnos Nemačke prema Srbiji biti bolji posle nemačkih saveznih izbora pošto će šef diplomatije verovatno doći iz redova socijaldemokrata ili zelenih.

Demohrišćanska unija kancelarke Angele Merkel ubedljivo je pobedila na izborima, ali dosadašnji koalicioni partneri liberali (odakle je i dosadašnji ministar spoljnih poslova Gvido Vestervele) nisu prešli cenzus. Ako je verovati Erkeu biće nam bolje sa novim ministrom spoljnih poslova. Da li to znači da može biti bolje od situacije iz maja meseca – da Vučić kežual u košulji sačeka ispred aviona Vestervelea koji takođe kežual u košulji silazi iz aviona (niko od njih nema sako), pa da posle odu u porodični dom Vučića u Jajincima na večeru? Ili mi u Srbiji isuviše često ne razumemo na najbolji način odnos ličnih prijateljstava i nečije državne politike. Lična prijateljstva mogu da pomognu, ali nisu presudna. Bar u državama koje nemaju banana diplomatiju.

Ono po čemu je Erke oduševio u „Aero klubu“ je opaska da je politika Nemačke do sada bila „nepotrebno bezobzirna“, te da svaki „poslanik vladajuće Demohrišćanske unije ovde može da se ponaša kao Dart Vejder“. Mislim, oduševio je onaj deo Srbije kome su takve psihološke kompenzacije neophodne, i koji bi maltene odmah zaboravio Petera Handkea, kao „nemačkog prijatelja Srba broj jedan“ i svoju ljubav poklonio Mihaelu Erkeu. Zar ne bi „najveći prijatelj“ bio više onaj Handke koji je čak napisao i priču o Dragoljubu Milanoviću, bivšem prvom čoveku Miloševićeve RTS. A šta ako je Erke samo bio iznerviran ubedljivom pobedom Merkelove partije na izborima? I da li je politika Šredera, Fišera i Šarpinga, na primer, bila „bolja za Srbiju“, ili bi baš bila bolja od Vesterveleove da su oni u Srbiji imali konstelaciju, partnere i politiku kakvu danas vode Vučić, Dačić i Nikolić. Sigurno da Đinđić nije bio tada komforan u zemlji da bi se dobilo više od prijateljstva sa Šrederom. Odnosno, da li je tek sada „sazrelo vreme“ za dobre nemačko-srpske odnose.

Ali, to je politika, nas zanima infantilna percepcija naroda. Muharem Bazdulj ima jedan dobar tekst gde se bavi tim „podrškama našoj stvari“. On piše o nekim Bosancima koji su bili razočarani angažmanom Harolda Pintera i Noama Čomskog, koji su u bosanskoj čaršiji doživljavani kao „Miloševićevi zagovornici“. Ili, primer angažmana Alena Finkelkrota i Petera Handkea, koje je valorizovano na dijametralno suprotan način u Hrvatskoj s jedne strane, i Srbiji s druge. Bazdulj piše da je bilo malo onih koji su prepoznali suštinsku sličnost između ove dvojice, pa citira Borisa Budena: „Zajednička im je izvorna kulturpresimistička čežnja za nepatvorenim autentičnostima s onu stranu otuđenog sveta Zapada, s onu stranu njegove moralne, kulturne i opšteljudske dekadentnosti.“ I kao što zaključuje mudri Bazdulj ovo se čita ovde isključivo kao borba „za našu stvar“.

Oktobra 1999. radio sam intevju sa Andrejom Kozirevim. Istorija će ga zapamtiti kao prvog ministra spoljnih poslova postkomunističke Rusije. I on je, naravno, dokazao da su ruskoj diplomatiji pragmatizam i racionalnost daleko bliži od emocija i hazarda. Protivnici su mu zamerali prozapadnu orijentaciju, a nisu ga volele ni „patriotske snage“ u Srbiji. A evo šta je Kozirev odgovorio: „Dok sam bio ministar spoljnih poslova, pokušavao sam da osvestim Miloševića i da ga učinim svesnim situacije u kojoj se nalazi. Moj pristup, verujte, bio je iskren i prijateljski, jer ne zaboravite – dok sam ja bio ministar spoljnih poslova Srbiju niko nije bombardovao“.

Pretpostavljate da za savetima Kozireva da budemo racionalni ne postoji neka posebna nostalgija u Srbiji, dok se odlaskom ambasadora Konuzina iz Srbije otvorila zjapeća praznina krize liderstva na srpskoj crno-crvenoj desnici. I kad Mihael Erke kritikuje „bezobzirno“ ponašanje pojedinih istomišljenika Angele Merkel u Srbiji, to ne treba valjda doživljavati kao retroaktivnu satisfakciju za sve naše pozive na „prkosan stav“ i potvrdu neke „kapitulantske politike“ koju vode oni što klimaju na CDU zahteve. Erkeov istup može biti psihološki lekovit, ali ništa više. Najgluplje bi bilo da na odnosu toga tražimo „više pravde“ ili još gore da očekujemo nekoga ko će nam biti veći prijatelj od Gvida Vestervelea.

Uvek se oduševim kad neko pomene sit lorda Darta Vejdera. Onoga koji „ne želi da sluša objašnjenja, već hoće rezultate“ (zar ne zvuči merkelovski?), ali se uvek zabrinem kad se Star Wars metafore koriste paušalno. Jedno je kad je Ronald Regan najavljivao projekat „Rata zvezda“ (oružje u orbiti), a sasvim drugo kad neko u Srbiji hoće da naše „patriotske snage“ predstavi kao „pobunjenike“ Luka Skajvokera, koji se bore protiv „Imperije“. Tu treba imati osećaja za meru. Ne samo sa srpske strane. Ajan Mekdajrmid, koji impresivno glumi imperatora Palpatina (on je Anakina Skajvokera preveo na tamnu stranu da bi ovaj postao Dart Vejder), u vreme snimanja Epizode 3: „Osveta Sita“, uporedio je lik koji glumi sa Slobodanom Miloševićem, što je takođe nemanje mere.

Ako baš treba nešto naučiti iz Star Wars brevijara, onda to mogu biti reči džedaj učitelja Jode: „Strah vodi u bes, bes vodi u mržnju, mržnja vodi u patnju.“

U Epozodi 2: „Napad klonova“ Džordž Lukas je osmislio planetu Kamino, na kojoj se prave klonovi i gde su gradovi na vodi. I to deluje realnije od „Beograda na vodi“, bar od onoga što je od njega ostalo nakon smene Đilasa sa mesta prvog čoveka prestonice.

Ej, bre, samo pre mesec i kusur dana na sastanku Aleksandra Vučića i Dragana Đilasa dogovoreno je da se formiraju zajedničke radne grupe republičkih i gradskih vlasti za realizaciju projekta „Beograd na vodi“. Hoće li sad prinudna uprava prestonice da pravi te radne grupe. Šta će biti sa projektom? Bar kao metaforom. Mislim, da se ne sekiramo. Jer, malo je glupo očekivati da Vučić sad Đilasa proglasi za „savetnika za Beograd na vodi“, kao što je Dinkić postao neki savetnik za Ujedinjenje Arapske Emirate. Kad su Vučić Đilas razgovarali nešto duže od sat vremena, o projektu „Beograd na vodi“, da li su se možda dotakli teme o Đilasovoj smeni, i ako jesu, čemu onda nalog da se prave radne grupe. Nemoguće da su „Beograd na vodi“ iskoristili kao paravan za pokušaj nekih političkih „prepakivanja“, kako se to sad moderno kaže. Đilas je u zgradu Vlade bio došao sa gradskim arhitektom Dejanom Vasovićem. Nije došao sa Borkom i Pajtićem.

Bar Beograđani i oni koji bi da investiraju u „Beograd na vodi“ očekuju odgovor i od Vučića i od Đilasa: Da li je to bila samo zajebancija? Ili je za sve kriv Ivica. Ako je kriv Ivica, znači li to da u Srbiji nema diktature. Ni puzajuće?