Deep Purple i Beli The

 I ma koliko nekima ovde ta gostovanja bila antologijska, za same bendove to i nisu bila neka fascinantna iskustva, sem egzotike da ipak sviraju iza „gvozdene zavese“, pa makar tu „zavesa“ bila najtanja.

U tom kontekstu interesantno je prvo gostovanje, tada mladih i talentovanih Iron Maiden u Beogradu 6. septembra 1981. na Hipodromu. Bizarno, ali tada su Mejdeni bili predgrupa Bijelom Dugmetu. Zvuk je bio očajan, bina prava daščara. Bilo je to vreme dobre prodaje albuma Killers u Jugi, vreme kad je pevač danas najvećeg HM benda na svetu bio Pol Di' Ano. Vođa Mejdena Stiv Heris ovako je, između ostalog, u svom dnevniku opisao BG gostovanje: „Nije nas dočekao crveni tepih. Došli smo u hotel 'Jugoslaviju“ i plašili smo se da nas ne uhapse i bace u tamnicu jer smo čuli da se to ovde dešava. Bina nije imala krov. To su bile obične spojene daske. Plašili smo se udara struje ako počne kiša. Posle koncerta otišli smo u neki klub. Bio je glup. I ženske u njemu nisu bile nešto. Preostalo nam je samo da se napijemo. Ali, naš roudi nam je rekao da se u jednom striptiz klubu dobro proveo, a nisu nas pozvali… Sve je ovde u 'Miki Maus' fazonu. Iza 'gvozdene zavese smo'. Grad je mnogo siv. Ovde nijedna kafana ne radi nedeljom posle deset uveče.“

Vremenom su se stvari promenile drastično nabolje. Kad se februara 2009. njihov avion pod šifrom Flight 666 približavao Surčinu, kontrolor leta je rekao Brusu Dikinsonu, pevaču Mejdena, koji je ujedno i pilot, da ga neće pustiti da sleti ako ne obeća da će odsvirati Wrathchild. Ili je to možda bilo marta 2007. kad su na BG Sajmu promovisali album A Matter of Life and Death.

No dobro. U tranziciji smo se bar navikli na velike rok koncerte i tu smo odavno Evropa i svet. U utorak u Kombank arenu po četvrti put u BG stižu veterani – Deep Purple. Promovišu solidan album Now What? I onaj Bananas nije bio loš. Privlačnost ovog benda najbolje mi je sažeo moj drug, na žalost pokojni, Mitar Tucović (1948-2009) sa kodnim imenom Beli The. On je 1975. radio u Valjaonici bakra i aluminijuma u Sevojnu. Nosio je dugu kosu, imao sva obeležja američkog hipika, ali i koju oktavu bunta više od pukog utopističkog pacifizma. Ej, kuću su mu zvali „Hotel Kalifornija“.

Zasmetala je komunjarama i kulovima ta duga kosa. Provocirali su čoveka kako, eto, u udarničkoj fabrici koja nosi ime Slobodana Penezića Krcuna nema mesta za Nikolu Kalabića, kako se tako ne ponaša „socijalistička omladina“ i slično. Pretili su mu i otkazom. Oni koji glorifikuju komunizam verovatno ne znaju da su tada panduri i udbaši po Titovom Užicu huškali lokalne giliptere da biju hipike, a posle i pankere. A volela je i murija da šikanira. Dakle, naš Beli The se našao, kako mi je pričao, u vrlo zavlačitoj situaciji. Tačnije u dilemi: Ili šišanje i kozaračko kolo (koje je u tom kontekstu za njega bilo kolo ropstva) ili Deep Purple. Beli The je maestralno rešio situaciju. Obukao je srpsku narodnu nošnju, sve sa opancima i šajkačom i 1975. zapucao u Beograd na koncert Deep Purple. Ispred „Pionira“ Beli The je dočekan ovacijama. Srećom, zbog pakta Tita i Bregovića na rock se, uz poneki dramatičan izuzetak (kasnije „Crko maršal“, „Za ideale ginu budale“…), gledalo popustljivo, pa je i Beli vremenom dobio „legitimitet“. Taj koncert Parpla je bio suštinski važan. I dalje je u fabrici Beli iritirao kulove i komunjare, ali sada, kada se rok muzika svirala i na dočecima Štafete mladosti, oni su samo mogli da ga mrze.

Rokenrol (posebno DP) mu je pomogao da izdrži i Miloševića i njegove hulje. U to vreme Beli The je počeo da piše beskompromisnu pamfletsku poeziju i lucidne aforizme. Bilo je i pitkih antirežimskih prepeva sa erotskim nabojem. Mnogo gorkog sarkazma. Politizacije kroz zajebanciju. I to je bio logičan nastavak njegovih literarnih početaka, kada je kombinovao erotske prepeve „Mostarskih kiša“ sa Kardeljevim načelima samoupravljanja. Oštro je secirao, ali nikad nije bio osvetoljubiv. Svraćao sam na proteste 1996/97. u Užice samo da bih njega slušao. A on je govorio sa istog mesta (ispred opštinskih vrata) odakle se komandant Radničkog bataljona obratio borcima pred polazak na Kadinjaču.

Posle je, kad je stigla demokratija, Beli The (apsurdno je baviti se etimologijom njegovog nadimka, kaže književni kritičar Zoran Jeremić) preko neke građevinske firme otišao da radi negde na obali Crnog mora. Pored toga što je roker i pisac, naš Beli The je bio i fantastičan keramičar. Pa moglo bi se reći umetnik. Kad on uradi pločice u kupatilu one izgledaju baš kao iz kataloga. Radio je i umetničke pica-boce od keramike.

Dip Parpl ga je održao. Bogu hvala. Te 1975. predgrupa bio je Smak, a njihov hodočasnik Beli The mi je pričao uz rakicu da mu tada umalo nisu pukle bubne opne. Da je ozvučenje bilo jače od huka teških mašina iz valjonice u Sevojnu.

DP matorci su demantovali čak i briljantnu strip parodiju scenariste Duleta Dimitrova i kultnog crtača Baneta Kerca objavljenu u Spunk novostima davnog jula 1984. Reč je o fakultativnom vesternu i kauboju koji se „akademski“ zove Billy the Pljuc. I on se našao u prilično nezgodnoj situaciji: „Ne, ne, ne! I ne! Ne može! Ko da ih skupi posle tol'ko godina!? Ne može i tačka!“, kaže šerif našem spermatozoidnom kauboju od koga bi se postideo i Talični Tom, a kamoli Poručnik Bluberi. „Može! To je moje pravo. I ja ne odustajem!“, odgovara šerifu Billy the Pljuc. Upornost se isplatila. Na stejdžu je Deep Purple. I to u najboljoj postavi: Blekmur, Gilan, Glover, Lord i Pajs. Sviraju Child In Time. I to samo za Billy the Pljuca. Čitavih pet minuta sve sa Gilanovim vrištanjem koje, nažalost, više ne može da ponovi.

I tako, pošto je prošla Child In Time, šerif je prekinuo Gilana („Ajd sad iiiššš otalen!“) i pitao našeg kauboja: „Jes'li sad zadovoljet?“ Billy mu je na konju i sa kanapom oko vrata odgovorio sa mandarinskom mirnoćom: „Narafski! Cigareta je za Bili Pljuca suviše obična stvar!“ To se zove poslednja želja.

Tamo negde krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, pričao mi je Beli The, DP su proglašavani za „progresivni“, čak i „andergraund“ bend. Ali, oni su brzo doneli odluku da se distanciraju od zvuka tipa Hush i snimili su album Deep Purple in Rock, koji ih je, zajedno sa krajputašima Fireball, Machine Head i Made in Japan promovisao u lidere hard roka. Uz, naravno, Led Zeppelin i Black Sabbath. Iako su se činili izgubljenima, ujedinili su se 80-ih i izdali čudan a dobar album pod nazivom Perfect Strangers. Opet su usledile nesuglasice. Odlazi Gilan, pa Blekmur, pa se Gilan opet vraća. S njima je svirao čak i Džo Satriani. Gilan je napisao Smoke On The Water sa jednim od najveličanstvenijih rifova u istoriji rokenrola. Možda neko i ne zna da Gilan nije originalan DP pevač, već je to Rod Evans. Nakon odlaska Gilana i Glovera iz benda, došao je pevač Dejvid Koverdejl i basista Glen Hjuz. Ubrzo je i Blekmur otišao i osnovao Rainbow, a Koverdejl je, kada je i on otišao, osnovao moćni Whitesnake. Treća grupa „ćerka“ je Gillan bend. Sam DP je prodao preko 100 (!) miliona albuma. Neki od njiih se nalaze na počasnim mestima. Posebno je bilo romantično decembra 2003. na BG Sajmu. Za kraj evo i meni omiljenih stihova Belog The:

„Prevaren se u krvi otimam od stida,

Dok moć džepa ljudskoj svesti sudi,

I klasici mrtvi štrajkuju sa zida,

Čekam svoju cenu sred prodatih ljudi!“

Od aforizama preporučujem: „Štedimo na svemu. Na primer, naš zatvor nema zidove“.

Black Night. Zauvek!