Demokratska

Bitka može biti i na vanrednoj izbornoj skupštini stranke, koja se neće formalno zvati i „programska“, ali će u suštini biti i to. Obračun će imati ideološko pokriće, kao u svim ozbiljnim partijama, jer ga je neukusno ogoliti na personalni nivo. Niti je to DS zaslužila. Izbori će biti neka vrsta referenduma, ako je suditi po glasinama sa Tadićeve strane. Cilj je da se izjasni cirka 190.000 hiljada članova. Mali problem za takav izazov je proceduralni. Po Statutu DS, mogu da glasaju samo oni članovi koji su platili članarinu za tekuću godinu. A to sigurno nije učinilo svih 190.000. Ali, i tu ima proceduralni izlaz. Sam Glavni odbor, bez Skupštine, može da promeni Statut (da glasaju i oni koji nisu platili članarinu), ali pod dva uslova: Da ne uskrati demokratska prava i da ne reducira ovlašćenja organa stranke.

Nakon primanja k znanju da Tadić neće da se povuče, Đilas je, navodno, imao nameru da podnese ostavku na mesto zamenika predsednika stranke i da taktikom Čedomira Jovanovića (poslednji veliki raskol DS) čeka da ga isključe iz stranke, kako bi postao „mučenik“. Što je za politički kapacitet mnogo bolje nego da postane „raskolnik“, i pocepa stranku, mada i famozni beogradski vrapci znaju da je Đilas svestan rizika koji bi mu donelo cepanje stranke. Uostalom, čovek je toliko puta demantovao da ima ambiciju da rastura stranku. Tek će mu biti smanjen politički kapacitet ako prihvati i izgubi trku sa Tadićem, pa onda krene da pravi novu stranku. Đilasova popularnost je neosporna i van Beograda (a cene ga i van stranke), ali njegov problem je ono što su komunisti zvali „baza“, a sa njom mora da se radi. I za to treba vremena.

Tadić će u narednom periodu sigurno probati da sebe predstavi kao lidera koji je stranku zaštitio od uticaja krupnog (tajkunskog) kapitala, dok će u protivnapadu biti korišćena taktika da bi Đilas, pobedi li, bukvalno sproveo u delo pogrešno protumačenu Đinđićevu ideju o stranci kao „preduzeću“. I time joj uzeo „dušu“. Đilasove pristalice imaju talenat za efikasno uprošćavanje stvari i sve svode na prostu priču: Ko je pobedio, a ko izgubio na izborima? Ko ima rezultate, dinamiku i budućnost, a ko narcisoidne umišljaje, nesposobne i problematične saradnike, demagoge, manipulatore, ko se služi patetikom, i tako to. Ovi će odgovoriti „da li je budućnost DS u spregama tipa Vesić-Perčević?“ (ma šta to značilo). Podsetiće i koliko je Tadić uradio na tome da „Deleze“ dođe u Srbiju, ili kako je ubedio Kineze da grade most Zemun-Borča. Da su stara dobra vremena, Đilas bi mogao da optuži Tadića za „dogmatizam“, te da zahteva „akciono jedinstvo“. Tadić bi mogao da se založi za „demokratski centralizam“, te da zahteva „diferencijaciju“. Moja baba bi, da je živa, pogledala u Kremansko proročanstvo, gde piše da će probleme u Srbiji jednog dana rešti „čovek riđe kose“. Čak i probleme s Albancima. Moja baba se razumela u te stvari, i nije to marketinška zajebancija kao u slučaju Koštunice, kad je njegov marketinški tim smislio foru da će Srbijom vladati čovek čije je prezime kao selo odakle potiče (Koštunica-Koštunići), što je običan falsifikat. A odlučujuća podrška? Svako pismen ko pogleda u Pajtića, i kao saveznika ili samo kao glas razuma, videće decentan pragmatizam.

Ma koliko demokratska procedura i to što šira, do tačke referendumske rastegljivosti, bila taktički potez, ona je lekovita i za stranku i za državu. Dirljivo je sa koliko entuzijazma javnost prati dešavanja u DS. To se čak graniči sa strašću pasioniranih voajera. Čak se čini da je Glavni odbor DS intrigantniji od Vučićevih izjava da nema nedodirljivih. Ruku na srce, DS je to i zaslužila. I pored vađenja stvari ispod tepiha i izlivanja septičkih jama. Njena unutarnja živost i raskolničko-frakcionaški potencijal davali su dinamiku političkom životu Srbije. Tako je bilo i kad je Đinđić potisnuo Mićunovića, kao što je Đinđićeva pobeda nad Vukasnovićem utrla put Petom oktobru, i kao što je Tadićeva pobeda nad Živkovićem dovela stranku do neslućenih visina, gde je i Đilasov doprinos jako bitan. I u Beogradu, i u marketinškom tretiranju Tadića kao „dobrog proizvoda“. Šteta što Čedomir Jovanović danas nije u stranci, jer možemo samo zamisliti kako bi on inspirativno govorio na Glavnom odboru. Ili kad bi Zoran Živković nastupio u „revijalnom delu“. Iako je DS pretrpela ozbiljne poraze na izborima, članstvo u njenom GO danas ima medijski VIP status, a sama sednica uzbuđuje u najavi kao žurka licencnog Plejboja u nekoj tranzicionoj zemlji. I baš me zanima koji bi to Sulejman Veličanstveni i koje Zvezde Granda imali bolji rejting da se, recimo, pogode u terminu sa TV prenosom GO DS? Naprednjaci ne treba da seire. Jer njih tek očekuje „programska skupština“, ali bukvalno. Ne kao taktički manevar, već kao prirodna stepenica od politike „narodnog fronta“, ka modernoj stranci sa fizionomijom jasnih načela.

I Tadić je valjda svestan da je dosadašnja socijaldemokratska orijentacija DS u dobroj meri bila fingirana. Pogrešno bi bilo reći samo iz manipulativnih i populističkih namera. Đinđićev „šrederovsko-blerovski“ zaokret u tom trenutku je zaista delovao moderno, i blisko Đinđićevom senzibilitetu, ali problem je u strukturi DS, čije članstvo u duši nije socijaldemokratsko. Naprotiv, desno krilo, ili bar ono liberalno, u DS se maltene prirodno regeniše. Problem je i u Srbiji koja je sklonija socijalističkoj ideji nego socijaldemokratskoj koja ovde ima šanse maltene kao demohrišćanska. Tadić će, slutimo, još više zaoštriti to pitanje i probati da po principu pošumljavanja goleti usadi socijaldemokratiju u glave i praksu članstva i simpatizera, i time valjda pojača utisak o čuvanju stranke (i integriteta same politike) od apetita krupnog kapitala („navođenih projektila“) i nekih stranih struktura koje je vide kao sredstvo. Ali, što je zbunjujuće, i iz jednog ozbiljnog prestoničkog odbora stranke, stiže zahtev da se zakaže programska skupština na kojoj bi se „jasnije definisale socijaldemokratske vrednosti“.

Možda je DS neosetno ušla u dekadenciju upravo na prošloj Skupštini decembra 2010, kad je umesto utvrđivanja jasne politike, stranka postala konfederacija interesa, neka vrsta personalne unije, dok se socijaldemokratska fraza izlizala u feudalnoj praksi. Pri čemu je Tadićeva „dvorska politika“ bila i arbitraran centar moći, kao jedini regulator te konstelacije.

Ako bi Milo Đukanović danas možda bio idealan premijer Srbije, onda bi možda i Milorad Dodik danas bio idealan lider DS, samo kad bi mogao. Ako me već pitate ima li trećeg? Uostalom, on i jeste socijaldemokrata (nezavisni), a Tadić ga je u kampanji za izbore na neki način i inaugurisao u nekakvog neformalnog potpredsednika DS. Ako se Tadić mučio sa Kosovom, Dodiku bi i to bilo lakše. Mile je predložio da sever Kosova pripadne Srbiji, a da ostalo Srbija prizna kao nezavisnu državu. To valjda znači da bi Srbija mogla i obrnuto; da prizna Kosovo (uz garancije za narod i spomenike), ali bez Severa. Možda se Albanci ne bi na prvu oduševili, ali bi Nikolić mogao u Prištinu. I bar bi Srbija bila u nekoj ofanzivi sa šansama da časno izađe iz te agonije.