Denkerk

‘Denkerk’ je aktuelni film Kristofera Nolana (prvi njegov ratnog žanra), koji je do sada zaista režirao neobične i vredne filmove: Memento, Insomnia Inception, Interstellar. Diskusije onih koji su pogledali ‘Denkerk’ nešto su danas najzanimljivije o čemu možete da vodite ‘unutrašnji dijalog’. Ako ne učestvujete u njima, zaista ste aut. Svet je u hvalospevima. Na blagajnama film je do sada zaradio skoro 200 miliona dolara, a kritika je maltene postigla konsenzus – remek-delo!

Ako bih ga uporedio sa trenutnom bioskopskom konkurencijom, moja rang-lista bi bila sledeća: 1. ‘Valerijan’ (čudesni svet Lika Besona po istoimenom kultnom stripu), 2. ‘Atomska plavuša’ (fatalna Šarliz Teron u okršaju s KGB momcima u DDR bioskopu dok je na platnu ‘Stalker’ Andreja Tarkovskog), 3. ‘Denkerk’ (osećaj klaustrofobije koji vas drži dugo posle bioskopa) i 4. ‘Mračna kula’ (prilično mlaka ekranizacija moćnog literarnog magnum opusa Stivena Kinga).

Moj skromni bioskopski utisak je da se Kristofer Nolan našao pred nedoumicama baš kao jugoslovenska kinematografija ratnog žanra nekada: Da li prikazati na ekranu Tita ili ne? Kojim se metodom postiže najjači propagandni efekat? Za dobrog režisera svaki metod je dobar, a tri su tipična: U ‘Sutjesci’ Stipe Delića Tito je tu (Ričard Barton) i dobro je ispalo. Dobro je ispalo i kod Veljka Bulajića u ‘Neretvi’ kad Tito nije na ekranu (ali je zato mistifikovan u motivu i nadahnuću), a možda je ipak najbolje ispalo tamo gde je bilo najkompleksnije – u ‘Užičkoj republici’ Žike Mitrovića kad Tito i jeste i nije tu. Jeste, jer ga odlično glumi Marko Todorović, a nije tu jer ne govori, već narator završava posao. I kad su scene s Titom, slika se zatamni skoro do crno-belog (nekako zelenkasto), čime se pravi kontrast u odnosu na ostatak filma. Dakle, pretpostavljam da se neko u super timu ‘Denkerka’, Nolan sigurno, zapitao šta raditi s Čerčilom – da li ga prikazati ili ne? I to je dobro rešeno: Nema ga, ali njegov duh otpora je tu uprkos bežaniji, tu su njegovi moćni citati i što je najbitnije – na doku je Kenet Brana, koji ironijskom mirnoćom uliva sigurnost kao Čerčilov avatar. Da ga je bilo, možda bi ovde najbolje ‘legao’ onaj Čerčil koji se kod Tarantina nakratko pojavljuje – Inglourious Basterds (2009), iako je Tarantinov film prilično karikaturalan.

Iz filma su izbačeni i Nemci. Tačnije ima njihovih aviona, bombi i metkova, ali od ljudi (vojnika) se vide samo dve siluete. ‘Denkerk’ je domoljubno doziran film (Nolan je Amerikanac britanskog porekla, rođen u Vestminsteru), zbog rediteljski vrlo vešto rešene sinergije herojskog patriotizma i okrutne sebičnosti preživljavanja. Film jeste u suštini antiratni, ali podseća na vreme koje se zaboravlja, jer je sve manje njegovih svedoka. Otpor varvarstvu je jedini izbor za slobodni svet. U ‘Denkerku’ niko od vojnika neće izgovoriti rečenicu ‘Best Job I Ever Had!’, iako je ‘Bes’ (Fury, 2014), film Dejvida Ajera s Bredom Pitom, pokazao da se klaustrofobičnost može prikazati i na bioskopski tečniji način. Oskar za najbolji film s ‘Denkerkom’ kao da je već rešen. Naslovnica Tajma (Time) od pre mesečak dana je ultimativna: ‘The Miracle od Dunkirk (How the darkest hour of World War II became the year’s most powerful movie).

Ovakva Britanija sigurno nije mogla da pruži vojnu pomoć Kraljevini Jugoslaviji pred Hitlerovom pretnjom. Nolanov rad racionalizuje Čerčilov odgovor na jednu od poslednjih molbi za pomoć iz Beograda – ‘Britanija se već bori’.

Film, naravno, prati događaje na plažama francuskog grada Denkerka proleća 1940, kada se britanski ekspedicioni korpus evakuisao pred naletom nemačke vojske. Scene sa plaža bile bi pogodne čak i da je Nolan ovaj film hteo da razvije u pravcu horora. Jer korak od ovakvih vojnika do zombija je vrlo mali. ‘Denkerk’ je rasplamsao istorijske priče u potrazi za odgovorom zašto je Hitler 24. maja 1940. izdao naređenje o zaustavljanju tenkovskih divizija na prilazima Denkerku? Često se kao objašnjenje uzimaju Hitlerove reči koje je izgovorio tog dana pred svojim zaprepašćenim generalima da ‘kultura koju su Englezi dali svetu ne sme propasti’, pa će nakon ‘pristojnog mira’ s Francuskom biti ‘otvoren put za sporazum sa Engleskom’. Hitler se, kako navode mnogi istoričari, tobože nadao da će njegov ‘gest’ privoleti Britaniju na ‘častan mir’. Po drugoj teoriji, istoričari kažu racionalnijoj, Hitler je zaustavio tenkovski napad zašto što su njegovi generali Guderian i Rundštet smatrali da područje Denkerka nije baš pogodno za tenkovske operacije i da treba sačuvati tenkove. Ima i treća teorija da je Hitler hteo učiniti uslugu svom omiljenom Geringu da baš njegova Luftwaffe zada poslednji udarac britanskim snagama. Britanci su sa 850 plovnih objekata raznih vrsta, od većih brodova do čamaca, počeli evakuaciju (operacija ‘Dinamo’).

LJudi su kličući vojnicima stajali uz put od Dovera do Londona. Čerčil je 5. juna u Donjem domu izjavio: ‘Moramo strašno paziti da ovo spasavanje ne smatramo pobedom. Ratovi se ne dobijaju evakuacijama’. I još jednom je potvrdio britansku odlučnost čuvenim govorom koji je uvertira i čuvene Iron Maiden rokačine Aces High: ‘… Izdržaćemo do kraja, borićemo se na okeanima, i na morima, sa sve većim pouzdanjem i sve većom snagom, borićemo se u vazduhu, borićemo se na obalama, borićemo se na aerodromima, borićemo se na poljima, i na ulicama, i na brdima. Nikada se nećemo predati.’

Pariski Mond film naziva ‘porazno neuljudnim’ zbog ‘čisto britanskog zapleta’, ali ne stoji baš da je u bioskopu ‘uznemirujuća ravnodušnost prema Francuskoj’, jer Nolan pokazuje i okrutnu sebičnost britanskih vojnika prema francuskim. Doduše francuskim vojnicima koji brane grad posvećeno je svega desetak sekundi. Nema u filmu ni vojnika iz britanskih kolonija, ali sva ta zakeranja, uključujući i neka ruska, ne umanjuju, bez imalo patetike – humanističku nit filma. I ona se najbolje vidi u kontrastima ljudi koji očajnički pokušavaju da spasu sami sebe i ljudi koji očajnički pokušavaju da spasu druge ne razmišljajući mnogo o svojim životima (požrtvovanje su baš dočarali Tom Hardi kao pilot i Mark Rajlans kao penzos koji kormilari brodićem za spasavanje). Na kraju operacije koja je trajala između 10. i 25. maja 1941. na britansku obalu prebačeno je 340.000 ljudi, od toga oko 120.000 Francuza.

Drama se odvija u elementima – pesak, voda, vazduh. Film ima široke kadrove koji dočaravaju tektonske razmere operacije. Na neki čudan, nolanovski, način u filmu se oseća i duh Betmena koga je ovaj režiser temeljno i uspešno redefinisao. Sve u smislu te tame, očaja i žrtve. Nolan je režiser koji je više puta dokazao kako može da sinhronizuje narativne tokove. U ‘Mementu’ je prelaz s radnje koja se odvija napred na onu koja se odvija unazad označen tranzicijom s crno-bele tehnike na kolor. Drama tri narativna toka – pesak, voda, vazduh, ovde je usklađena da dihtuje na svakom mestu. I ono što je bitno – nelinearna grozota je postignuta a da nema letenja udova kao u početnim scenama ‘Redova Rajana’ kad se momci iskrcavaju na Normandiju. Scene bombardovanja su efektno snimljene, ali je opet ona s početka ‘Operacije Valkira’ (Tom Kruz) nekako bioskopskija. Dijalozi su redukovani, a zvučni efekti kao eksplozije, fijuci metkova, talasi i turbulencije pojačani, što dočarava utisak realnosti. Ali, to je možda i najveći hendikep ovog filma kome fali neka nolanovska senzacija, neka ‘halucinacija’, neka fora. Upadljivo odsustvo nemačkih vojnika pojačava taj sablasni utisak neprijatelja, disperzivno psihologizira ratnu traumu, ali je i činjenica da svaki film na temu Drugog svetskog rata gubi na vizuelnosti bez nacističkih uniformi (ipak ih je Hugo Bos dizajnirao).

‘Denkerk’ je za dlaku, čini se, izbegao da bude tripozan film. Izgubio bi, dakako, na ‘realnosti’, ali bi dobio kod Nolanovih fanova. Doduše, oseća se ovde malo ‘Insomnije’, onog neispavanog pandurskog lica Al Paćina crnjeg od amrela. To je bio homogeni rimejk istoimenog norveškog trilera Erika Skjoldberga iz 1997. Tu se već pokazalo kako je Nolan vešt u korišćenju pejzaža. I tako je nastavio sve do ‘Denkerka’ i njegove pirotehničke fotogeničnosti.

Verujete li u teoriju da je ‘Denkerk’ napravljen da bi se ojačao ‘Bregzit’?