Depo

Romani su prevedeni na 47 jezika, s više od 100 miliona prodatih primeraka. Kao i u „Prstenovima“ ima tu dovoljno motiva iz hrišćanstva, grčke i rimske mitologije te engleskih i irskih bajki. Prva knjiga je objavljena u Londonu 1950. godine. Prema literarnom predlošku snimljeno je i par solidnih Diznijevih blokbastera novije produkcije.

Šta je tu bitno: Narnija je izmaštana zemlja, kao Oz ili Nedođija. Liči pomalo i na Tolkinovu Srednju zemlju. To je čarobna zemlja koja čeka da bude oslobođena. Dok Geringova Lutvafe seje smrt po Britaniji, grupa dece je sklonjena u sigurnost provincije. U profesorovoj tajanstvenoj kući Lusi je otkrila neobičan orman. U prvi mah joj njena braća i sestra ne veruju kada im priča o svom izletu u Narniju. Ali Edmund, Piter i Suzan ubrzo i sami prolaze kroz orman. U Narniji će pronaći zemlju zarobljenu zlom kletvom Bele veštice. Kada upoznaju velikog lava Aslana, shvataju da su upravo oni odabrani da učestvuju u velikoj pustolovini i hrabro se priključuju borbi za oslobađanje Narnije od opake veštičje čini. Znači u tu magičnu zemlju se ulazi iza vrata jednog ormana. Kao što se u jednu dimenziju devedesetih moglo ući kroz Depo.

I baš tako, spremam se ja prošle subote ujutro da krenem niz Bulevar kralja Aleksandra i kupim jednom budućem prvaku „Narniju“, kad vidim dim. Brzo se Beogradom pročuo glas – „gori Depo“. Vatrogasci rade posao, plamena stihija guta istoriju Beograda. Ljudi stoje i gledaju. Ali nisu to oni morbidni perverznjaci koji blenu u posledice saobraćajne nesreće, nisu ni nalik onim idiotima koji su se penjali na beogradske krovove da grupno gledaju NATO bombardovanje. Stoje šokirani vlasnici radnji u Depou i uplakane cure koje su radile unutra i čija lica znate ako dovoljno često prolazite Bulevarom jer piju kafu i duvane pljuge ispred Depoa.

Uništena je konstrukcija krova. Unutra je zgarište. Malo nadrealno: Gorela je sintetika. Spržene su tezge. Nisu sve lutke za garderobu rastopljene. Jednu sam video kako stoji kao da je u nekom spotu Dejvida Bouvija. Mnogo je farmerki popularnih cena ovde bilo. Ko bi rekao da ofingeri mogu da izazovu ovakvu tugu. I narodu koji prolazi žao. Depo je i arhetip. Tek kad je izgoreo, kao da vidiš njegovu minimalističku arhitektonsku lepotu – suptilna kombinacija hangara, kasarne, fabrike, bolnice, galerije, logora, pijace… Sve bi to mogao da bude u određenom kontekstu. Nešto je ponekad i bio. Za vreme Drugog svetskog rata u Depou se nalazio nacistički kazamat. U početku, 1892. godine, ovo je bila stanica prvog zaprežnog tramvaja. Otuda i naziv „Tramvajske štale“.

Depo je 1996. pretvoren u tržni centar sa svojih 1.000 kvadratnih metara. Ulična prodaja sa Bulevara sabila se u njega. Ali, da krenemo redom. Nekada su Albaniju Envera Hodže zvali zemljom bunkera. Hodža je govorio da se nije Albanija izolovala od sveta već svet od Albanije. No, dobro. Otkada je komunizam doživeo svoj istorijski fijasko, njegovi arhitektonski i ostali artefakti, suveniri i relikti – cigla iz Berlinskog zida, trabanti koje su pojele svinje, babuške komunističkih vođa, Tito u svim varijantama, pa i bunkeri Envera Hodže i Ramiza Alije, lagano su se premestili u postmodernu doktrinu i polit-art.

Beda urbanizma ili sirova energija koja vraća adrenalin u atrofirano gradsko tkivo bila je arhitektonska dilema Srbije devedesetih. Kiosci su tada, kao oni Hodžini bunkeri, postali fortifikacijski objekti (simboli) srpske tranzicije, limeni monstrumi nalik na bogomolje neke nove paganske sekte. Površno je reći „šešeljizacija urbanizma“. U radikalskom Zemunu pojava je možda bila najeklatantnija, ali su se i ostale političke partije vlasti i opozicije, zavisno od toga gde se ko zadesio da izdaje građevinske dozvole, zdušno trudile u merkantilnom „skeniranju“ prostora. I građani bez privilegije kiosk feuda brzo su se organizovali: kutija, baštenski stočić, hauba od rasklimatane „wartburg mašine“. Na njima sve – od kineskih gaća preko crnogorskog point-marlbora, do srpskog čemera i jada prinudnih odmora. Ali, Depo je u sebe usisao uglavnom garderobu, i roba je ušla, ono što se kaže u „legalne tokove“. Ostala je estetika starog Bulevara revolucije. Konceptualnost tezgi, samo sad u zatvorenom prostoru.

Gledajući Depo lomaču setio sam se ekspertske i eksperimentalne „Stelt grupe“ (široj publici manje poznate), koju su 2000. godine činili studenti arhitekture iz Srbije i dijaspore. Ana i Milica bile su tada postdiplomci prestižnog Berlahi instituta u Roterdamu. Za „Stelt“ kiosci i ulična trgovina nisu značili samo metastaze, epidemiju i pošast. „Steltovci“ su u beogradskoj „Genetici nekontrolisanih urbanih procesa“, kako se zvao njihov projekat, uočili vitalnost, nudeći svoju metodologiju iščitavanja prostora i intervencija u njemu. Ova „genetika“ bila je inspirisana trasom prestoničkog tramvaja broj sedam. Ta simbolička trasa devedesetih (kineske naseobine na Novom Beogradu, buvljak, „štajga“, diskovi ispred SKC-a, Bulevar revolucije…) pokazali su se kao idealna laboratorija za generisanje novog dizajna prestonice. Dakle, parametri urbanističke vitalnosti na vreme su uočeni u „Stelt“ metodologiji. Segment spontanosti tu je bio prilično bitan. Upravo zbog projekta „Genetika“, italijanski arhitekta Stefano Boeri pozvao je „steltovce“ da učestvuju na izložbi u Bordou (2000/01) pod nazivom „Mutacije – transformacija savremenih gradova“. Tema nije podrazumevala predstavljanje novih arhitektonskih projekata već prikaz spontanih promena gradova koje su nastale kao posledica političkih, ekonomskih i socijalnih promena, a ne zbog intervencija arhitekata. Zbog multimedijalnog, haj-tek konteksta, skup u Bordou imao je performanse eksperimenta. Dokazano je kako se Evropa može menjati nezavisno od isplaniranih tokova ili projekata EU. Dijagnostikovano je više lokacija, gradova ili teritorija i njihove transformacije u procesu samoorganizovanja. Na primer, u jedan pariski soliter uselili su se Kinezi, tako da on po novoj funkciji podseća na novobeogradski Blok 70. Takvo stanje definisano je kao subverzija modernističke strukture. Holandski arhitekta Rem Kolhas, s harvardskom reputacijom, jedno svoje istraživanje posvetio je šopingu kao modernizacijskom „hepiendu“.

„Sindrom poplave izazvan virusima tranzicije“. To bi otprilike bila dijagnoza koju je srpska prestonica dobila te godine u Bordou. Invaziju prostora odradila je mala trgovina. Neartikulisani šoping generisao je razvoj Beograda. Zbog kioska i tezgi Beograd je devedesetih postao gnojni čir koji preti da pukne. „Stelt“ je prezentirao metodologiju da ga izleči. Gore, ali i dole ispod Slavije, kada šina savije, što bi rekao Bajaga. Snimali su lokacije na trasi tramvaja „sedmice“. Mapirali prostor, uradili dijagrame kako bismo na osnovu njih mogli da razvijemo novi „alat“ kojim bismo sutra intervenisali u prostoru. Zaključili su da postoji jedna neverovatna vitalnost ovog fenomena, specifičnog načina podsticanja individualnosti i mrežnog organizovanja. Smatrali su da taj proces ne treba prekinuti bagerima već ga treba pustiti da i dalje evoluira. Na liniji „sedmice“ pokazali su da su procesi tranzicije iznedrili nova mesta urbanih događanja kao što je Bulevar ili zadnja stanica „sedmice“, na primer. Nekontrolisani procesi su bez pomoći arhitekte ili planera locirali nove potencijale ovog grada.

Projekat je zaboravljen. Stigli su vavilonski šoping-molovi i hangari (pa zar i tržni centri „Ušće“ i „Delta siti“ nisu u orbiti steltovskih tramvajskih šina?). Kupovina je i ovde postala hipnotička industrija. Ali, uprkos autoritarnoj urbanističko-komunalnoj politici prema ovom nasleđu devedesetih, tezge su se pokazale vitalnijim od kioska, i opstale su. Ambijentalno-preduzetnička spontanost se ne da lako. Piratski CD, majicu Iron Maiden, stare epizode Zagora, jeftine farmerke, onaj najbolji „kent 100S“, tri „milke“ za 250 dinara i pet konzervi „eva“ sardina za 300 dinara, električnog zeca i šta sve ne još, na jednom mestu ne možete kupiti ni u „Delta sitiju“, ni u „Metrou“, ni u „Idei“… Možda to nije više Bulevar one socijalističke revolucije, ali jeste one trgovačke koja je u biti demokratska, sitnopreduzetnička, antimonopolska, i čije tekovine odolevaju autoritarnosti hipermarketa. Ma koliko je zvali „sivom“ ekonomijom.

Bulevar bez fiskalne kase nije „urbanistička greška“, kako je negde kod Pekića neko okarakterisao studentske demonstracije na Novom Beogradu 1968. On je život i trijumf „prostora“. I slobodnog čoveka u njemu. Koji bi, doduše, mogao da plaća porez. Neminovna fiskalizacija ne znači obavezno i gubljenje duše. Ne da se ova trasa. Duh starog Bulevara kulja u Ustaničkoj na početnoj stanici „sedmice“.

Ako ljudi koji su izgubili radna mesta više neće moći da rade u ovom Depou, onda bar ovo mesto treba pretvoriti u neku vrstu konceptualnog muzeja tranzicije. Možda i omaža jednim lepšim „devedesetim“. Neće valjda biti po logici teorija zavere da je neko podmetnuo požar da bi posle ovde napravio modernu „poslovno-stambenu“ zgradu. Platani će opet izdžigljati, ali možemo li napraviti „lepši i stariji Depo“?

Dakle, kao što u Narniju uđete iz ormara, a u glavu Džona Malkoviča iz jednog portala u nekoj poslovnoj zgradi, tako ste duh tih lepših devedesetih mogli osetiti uvek u Depou. Imao sam često običaj da uđem i jednostavno sporo šetam između sabijenih tezgi, shvatajući kako se stres smanjuje sa količinom farmerki koje vidite.