DEPOS 3?

Koliko sam od silnih previranja na desnici probao da razumem, taj Državotvorni pokret je neka vrsta ‘Koštuničine politike’ koja nema mnogo veze sa aktuelnom DSS. Sigurno manje nego Tadićeva Socijaldemokratska stranka sa DS ili Đilasom. Sumnjamo da su se Đilas i Samardžić koordinirali jer to bi bio znak iznenađujuće sinergije, pa pretpostavljamo da je objavljivanje njihovih tekstova u istom broju Danasa koincidencija bazirana na principu relevantnosti sagovornika i aktuelnosti teme.

Đilas se obraća ambasadoru Norveške i pita čemu hvalospevi Vučiću kad SNS krši evropske vrednosti, dok Samardžić tvrdi da je opozicija žrtveni jarac na putu ka EU. Đilas je već i ranije govorio o režimskim metodama ‘fašizacije društva’, dok Samardžić ukazuje na permanentne i masovne mobilizacije stanovništva, a što su metodi ‘karakteristični za režime plebiscitarne diktature’. Logično je da opozicija bude što efektnija u opisivanju ambijenta u kome se bori za bolje društvo. I u vreme Miloševića ovde se govorilo o ‘plebiscitarnosti’, ali o ‘plebiscitarnom cezarizmu’ što je tada bilo u modi. Ima i modernijih i zanimljivih metaforičnih koincidencija. Sećate se kako je povodom amaneta Alije Izetbegovića da mu čuva Bosnu, a na koji se poziva Erdogan, Dodik rekao da ‘BiH nikada više neće biti sultanat’. Negde u isto vreme, ne mnogo pre ovih poslednjih izbora, lider Nove stranke Zoran Živković, je ocenio da Vučićeva lična vlast ima tendenciju da preraste u sultanat. Dobro, možda neće baš u sultanat, ali činjenica je da je srpski višepartizam skoro pa tri decenije od vaspostavljanja u dubokoj krizi, da je politički sistem ove zemlje u senci lične vlasti koja doduše ima priličan izborni legitimitet, ali u ‘fasadnoj demokratiji’ (i to je sad popularna odrednica). Amandmanskim sadizmom SNS parlamentarizam postaje opskuran, dok u najvišem domu sad sede opozicionari koji uglavnom ne predstavljaju glavnu opoziciju.

Umesto određenja SNS kao ‘dominantne’ partije, profesor Slobodan Samardžić kao i njegov kolega Milan Jovanović, profesor Fakulteta političkih nauka, koristi živopisniji termin – partije ‘hegemona’, što je i prikladnije takođe popularnoj ‘stabilokratiji’, srpskom političkom darvinizmu i SNS kao partiji predatoru – poslednjoj u ovdašnjem lancu ishrane. Odnos prema opoziciji je ponekad zaista zlokoban. Da je Samardžićev tekst objavljen koji dan kasnije, moglo se pomisliti da on ustvari odgovara Đilasu – malo mu izražava solidarnost, a malo ga kritikuje što su on i njegovi uopšte izašli na izbore i tako dali legitimitet nakaradnosti.

Jel’da da i vi sumnjate da će biti nekog ‘okruglog stola’ vlasti i opozicije koji bi napravio bolju atmosferu za sledeće parlamentarne izbore – 2020. ako ne pre? Dakle, protiv partije ‘hegemona’ moguća je samo ‘unija’. Jel’ očigledno i posle BG izbora opozicija ne želi jake partije – ‘magnete’, već eventualno ‘najšire saveze’ sa očuvanjem autentičnosti onoga ko bi u njih ušao, a magnete voli samo na frižideru. Obrazloženje za ‘savez’ je da ni SNS nije prava partija već frontovska organizacija sa autoritarnim vođom. Ako je već tako, a inspirisani efektnim tekstovima Đilasa i Samardžića, možemo se zapitati da li je vreme za DEPOS 3? Prvi DEPOS je 1992. doveo prestolonaslednika Aleksandra u Srbiju, organizovao Vidovdanski sabor koji je uticao da Miloševića na kraju te godine organizuje izbore, a glavne partije tog DEPOS-a bile su SPO i DSS. Posle, kad je od DEPOS-a ostao samo opušak kako je to slikovito opisao jedan od njegovih ideologa Matija Bećković, i kad je Koštunica zakucao poslednji ekser u mrtvački kovčeg te organizacije, DEPOS 2 je 1993. išao na izbore bez DSS, i bez klerikalizma.

Zašto je danas bitan DEPOS kao format? Zato što je elastičan, što može da bude širi od nekog Đilasovog ‘Saveza za Srbiju’ – da uključi i one koji ne vole Brisel zbog Kosova, ali koji smatraju da je odbrana demokratije najbitnija kao što valjda smatraju Đilas i Samardžić. To bi, naravno, bilo mnogo šire i od Tadićeve ‘demokratske unije’. Maltene bismo se vratili u nultu tačku – pre odlaska Koštunice iz DS 1992. Ako onda Mićunović i Đinđić nisu hteli u DEPOS bilo bi glupo da neko danas to odbije jer je upravo DEPOS 3 ono što i Đilas slatkorečivo predlaže – savez bez lidera! Posebno je u prvom DEPOS-u bilo velikih tenzija na liniji stranke – vanstranački intelektualci. Sad bi DEPOS 3 mogao upravo obrnuto – da formatira i javne ličnosti kroz Đilasovu ideju ‘vlade nacionalnog jedinstva’ kao valjda međuetape od obaranja Vučića do tih poštenih izbora kad će se, ako dobro razumemo, takmičiti programi u demokratskoj atmosferi. Možda ‘Savez za Srbiju’ malo asocira na neuspešni Savez za promene, ali ljudi vole pokrete pa bi i Slobodni građani lakše prišli u neki pokret koji im garantuje autentičnost. Doduše, nije najjasnije kakva je relacija Đilasovih navodnih 13 tačaka iz ‘Proglasa’, sa 11 principa Saše Jankovića? Ako moramo da multiplikujemo stranke, moramo li i principe? Ne moramo, jer kod Đilasa je više reč o tehnikama.

Deposovska struktura bolje odgovara trenutku nego anatomija Saveza za promene, Koalicije Zajedno, ili DOS-a. Samo bi uslovni DEPOS 3 imao širinu da situira sve pokrete, inicijative, partije, principe, lidere, intelektualce, bez prejudiciranja drugih tema, dok se ne ‘doaka diktaturi’. Treba li da vas podsećam na slogan prvog DEPOS-a: ‘Da živimo kao sav normalan svet’. Potpisujemo? Nostalgično, kao ‘Ti samo budi dovoljno daleko’ Generacije 5? A znate li šta je Ratko Dmitrović na tadašnjem RTS-u pitao Dragana Đilasa, a povodom studentske podrške DEPOS-u? I to da li je svestan koliko košta jogurt u studentskoj menzi, da bi mu Đilas odgovorio da za studente nije bitno samo da uče i jedu. Već još nešto.

Đilasovih 13 principa imaju izvesni menadžerski aktivizam, ali ni oni ni 11 principa Saše Jankovića, nemaju nešto što ima 10 teza Bojana Pajtića iz 2014. dok je vodio DS: Citirao bih nešto iz pete: ‘Neće biti ni evropske ni evroazijske Srbije, ako prvo ne izgradimo srpsku Srbiju. Nekima taj izraz smeta. Kažu da ne žele srpsku, nego normalnu Srbiju. Takvima odgovaram: ako srpska nije normalna, da li je to normalno? Nešto iz šeste: DS je izgubila izbore 2012. godine zato što je krenula u Evropu, a građane ostavila na peronu. Gradili smo evropsku, a zapostavili srpsku Srbiju. To isto danas radi SNS, samo s lošijim kadrovima. Naša najveća greška je to što smo izneverili srednji sloj, onu klasu čiji autentični predstavnik uvek treba da budemo. Oni koji su oduvek želeli da u Srbiji žive pošteno od svog rada i od svog znanja – ućutali su se. Društveni sloj koji je najviše zainteresovan za rad, red, odgovornost i solidarnost, danas gubi motivaciju. Zato je ključni zadatak DS da povrati poverenje i ponovo povede srednji sloj, da krene srednjim putem i politikom aktivnog centra. Nešto iz sedme: DS mora biti autentična snaga srednje klase i centar pomirenja srpskog i građanskog, tačka ukrštanja Srbije i sveta. To je bila politika LJube Davidovića, to je bila ideja intelektualaca koji su obnovili rad DS. Kao stranka parlamentarne demokratije, građanskih sloboda, pravne države, liberalne ekonomije, evropske perspektive i nacionalnog pomirenja, treba da ujedinimo naciju i demokratiju, da prevedemo povampirenu autokratiju u istinski demokratski poredak. To je srpska Srbija. Kao što je govorio Borislav Pekić, ne treba da dopustimo da budemo uvučeni u veštačku dilemu izbora između nacije i demokratije. Za demokratiju je nacija njena nužna stvarnost, za naciju je demokratija njen izabrani cilj. I za kraj nešto iz osme: Ko ne zna odakle je pošao, nikuda neće stići. Moj pravac je građanski i evropski’.

Razumete li sad, nezavisno od političke sudbine Pajtića, značaj povratka na nultu tačku 1992? SNS ima hegemonsku poziciju, ali nije ‘saborna’ stranka. Pa otuda ne može biti ni ‘matična’ stranka kao HDZ u Hrvata. Demokratska desnica i građanska Srbija morale bi se izdići iz svojih banalnosti – ‘slavskog pojasa’ i ‘kruga dvojke’.

Još kad bi DEPOS-u 3 prišao Toma Nikolić? A da u međuvremenu Vučić ‘prizna Kosovo’.