Dijete u vremenu

Nažalost, Duboki Do nije stekao slavu Prerova (Dobrica Ćosić), Petlovca (Radoš Bajić), Končareva (Dragan Marković Palma), ali je proročki poučan. Duboki Do je nulta tačka naše sabornosti, naših raskola, mistični naturalizam, mig pluralizma, pokušaj egzitovanja samoupravljanja, kad niko nije ni mogao zamisliti Egzit, pokušaj da se predupredi dekadencija Guče i duh ‘Hajdučke česme’ unese u Marićevića jarugu. Duboki Do je glavni toponim iz antologijskog filma ‘Sok od šljiva’ Branka Baletića iz 1981.

Verovatno malo i nenamerno u tom filmu su date ključne dijagnoze stanja, kao i upozorenja kuda srljamo. Dovoljan je bio pogled iz prigradske perspektive na ‘Rudo’ – poznatiji kao ‘Istočna kapija Beograda’. Pobunjenik je Miki Rudinski (Miki Manojlović u jednoj od svojih najboljih uloga), popularni narodnjački disk džokej provincijske radio-stanice, čiji se način rada ne poklapa sa ustaljenim normativima. Ako je ‘Bolji život’ pokazao terminalnu fazu samoupravnog socijalizma, ‘Sok od šljiva’ je kao eksperiment ‘kontrolisanog primitivizma’ oslikao raspusni vrhunac tog sistema, tačku kada se prosvećenost i dekadencija, anarhizam i glamur, nađu i istoj tački i od kada prosvećenost malaksava, a dekadencija se zahuktava spremajući teren za fatalnu ‘antibirokratsku revoluciju’.

Za svoj ‘hepening u prirodi’ Miki Rudinski je uspeo da zainteresuje i moćni ‘Šljivo kombinat’, u to vreme po kardeljizmu SOUR – Složenu organizaciju udruženog rada. Na nesreću, datum održavanja njegovog ‘hepeninga’ (neka vrsta prosvećenog etno Vudstoka) poklopio se sa danom proslave godišnjice osnivanja Kombinata, koji nije žalio truda ni novca da to bude što svečanije. Dolazi do sukoba dve koncepcije. Miku Rudinski je suspendovan, borba za publiku i izvođače vodi se svim sredstvima, dok u jednoj od kriznih situacija Dule Janićijević u ulozi Zlatibora, finansijskog mogula Kombinata izgovara čuvenu rečenicu – ‘Treba li nešto da akontiram?’

Ne treba zanemariti da je film snimljen 1981, samo godinu dana od Titove smrti, a u godini kada izbijaju velike separatističke demonstracije Albanaca na Kosovu. Jedini film koji bi se u (ne)namernoj subverziji mogao uporediti sa ‘Sokom od šljiva’ je hrvatski film ‘Medeni mjesec’ iz 1983. u režiji Nikole Babića, koji je adaptacija romana ‘Marko na mukama’ Zvonimira Majdaka. Glavni junak je Marko Bilogara (glumi ga Slobodan Milovanović), provincijalac i seoski švaler koga u hrvatskoj provinciji ‘snima’ zagrebačka top riba – Vanda. Ona ga dovodi u Zagreb kao svog ljubavnika i ubacuje ga u džetsetersko purgersko društvo, dekadentno, kriminogeno i promiskuitetno. Marko Bilogora postaje seksualni predator među Vandinim frendicama koje su uglavnom ‘imućne privatne poduzetnice’ u vezi s murijom i komunističkim glavonjama. I kao što se u ‘Soku’ dalo naslutiti ‘događanje naroda’, u ‘Mjesecu’ je famozna ‘hrvatska šutnja’ (mimikrija nakon maspokovske galame), postala nesnošljiva. Film je intuitivno nagovestio dolazak tuđmanizma i ‘svetonazora’ koje je ona donela, dok je svojim tretiranje privatluka najavio i tajkunsku sudbinu Hrvatske.

U ‘Medenom mjesecu’ su i koreni konteksta na kome se bazira do sada neprevaziđena hrvatska TV novela ‘Vila Marija’ u kojoj Žarko Radić glumi tajkuna Tomu Juraka. I to tako uverljivo da vam se učini da nikad nije bio komandant Bošku Buhi u istoimenom filmu u kome je Oliver Dragojević otpevao jednu od svojih najlepših pesama, tako mučki prećutanoj (izuzev kolumne Miljenka Jergovića) u danima nacionalne žalosti povodom njegove smrti.

Sa ‘Kombinatom’ protiv koga se kao hajdučki di-džej bori Miki Rudinski, lakše se kasnije razumela i afera Agrokomerc s Fikretom Abdićem u glavnoj roli, ali i sudbine Todorićevog Agrokora, ili našeg PKB. U ‘Mjesecu’ se pojavljuje i DŽimi Stanić kome uporno traže da iznova peva lascivnog ‘Dimnjačara’ koji ‘mlad ili star svakoj peći zna naći kvar’, da bi se konačno neko pobunio da se preteruje jer je čovek u drugom separeu (s indikativnom bradom) već odavno naručio (u sred Zagreba, zamislite) ‘Oj, Moravo, moje selo ravno’.

‘Medeni mjesec’ je za to vreme imao prilično eksplicitne erotske scene. Film sam prvi put gledao u bioskopu ‘Partizan’ u Titovom Užicu te 1983. i sećam se da se u gradu na Đetinji, za tih nekoliko dana prikazivanja, film pročuo po tim softcore scenama, a ne kao lucidna anatomija YU krize. Tadašnja kritika je većinski popljuvala film, kao što se na tom polju nije proslavio ni ‘Sok od šljiva’ koji takođe ima veliki erotski naboj. Od nastupa Vesne Zmijanac, preko kafanske euforije koju s trubačima izvodi Radmila Živković s pesmom ‘Puče bruka’, do Vladice Milosavljević i Mikija Manojlovića ujutru na livadi. Danas je kultni status jedino što zaslužuju ova dva filma.

Kao ona replika ‘Treba li šta da akontiram’ u srpskom filmu, u hrvatskom je na sličan način bitna ona kad Biserka Ipša koja glumi Vandu uhvati DŽeka (Zvonka Lepetića) za muda, a on je pita da li je svesna koliko se dnevno izdvaja para za Kosovo?

Ali, pravi razlog zašto sam se setio ‘Soka od šljiva’ je pogibija Šabana Šaulića koji tu glumi sam sebe u nekoliko briljantnih minijatura. Interesantno je da se Pavle Vuisić pojavljuje u oba filma. Karijera Šabana Šaulića je impresivna, ali treba znati da je on i daleke 1981, dakle godinu dana nakon Titove smrti i godinu dana pre Mundijala u Španiji, imao ultimativnu popularnost. Zato Pavle Vuisić kao LJuba kaže u onoj čuvenoj sceni Mikiju Rudinskom – ‘dovedi mi Šabana, ne mora da peva, samo da ga narod gleda’. Bože kako sad deluje jezivo scena kad Miki nudi Šabanu da po njega dođe svojim kolima da idu na ‘tezgu’, a Šaban mu odgovora – ‘ne, ja sam sebe vozim’. Dok se u pozadini vidi pevačev ‘mercedes’.

Da se podsetimo kako je Živojin Pavlović opisivao neistrošenu (bez fasade) Srbiju: … Nevezani kerovi u hladu, ograde od livenog betona ili kovanog gvožđa, nadstrešnice nad traktorima, kombajnima i u blato ulopanim mercedesima, farme kokošaka nosilja, plastenjaci sa zimskom salatom i ranim paradajzom, prepune trpeze telećih čorbi, sarmi od kiselog kupusa, prasećeg i jagnjećeg pečenja, vašari, šatre, svadbe, krštenja, sahrane i ispraćaji u vojsku; kamioni pretovareni teškim nameštajem, iznad serbske seoske idile razleže se s tranzistora veseli jecaj Šabana Šaulića…’

Upravo u takvoj sceni ‘Soka od šljiva’, ispred kuće je istovaren teški nameštaj, dok se na terasi (bez ograde, ali sa svadbarskim ćilimom) pojavljuje gotovo nestvarni – astralni – Šaban sa leptir mašnom da otpeva svoj megahit – ‘Ne plači, dobri domaćine’.

E sad, napravite parabolu od te scene do spota benda Let 3 iz Rijeke, i pesme ‘Dijete u vremenu’ kao moćnoj obradi Šabana u Deep Purple maniru. Više puta sam slušao ljude (od Bugarske do Nemačke), koji o Šabanu govore maltene kao o polubožanstvu, a kad sam imao čast da me Hasan Dudić upozna s njim, ostavio je utisak jako skromnog i pristojnog čoveka. Na omotu singlice ‘Dva galeba bela’ iz 1979. Šaban je zaista ličio na ‘strane pevače’, a retko koji pevač ima raspon od takve pesme za koju neko napisa da je ‘ispunjena divnim simbolima, neprikosnovenim glasom i lirskom dramom’ do nezaboravnih stihova ‘… a tetke se izdvojile same, suze brišu krajem od marame’ iz čuvene ‘Vojničke pesme’ (1985) koja je u ‘zlatnim osamdesetim’ ubedljivo bila najpopularnija za ispraćaje u vojsku.

Šabanova harizma imala je pokriće u moćnim hitovima, snažnim identifikacijama, poverenju, i decentnosti koja je zračila i pod šatrom i na gala sceni.

Moramo shvatiti da Srbija neće biti dobra država dok viziju modernosti ne budu podržavali većinski i ljudi koji slušaju narodnu muziku, odnosno interpretatori te muzike. Ohrabrujuće je bilo kad je Šaban 2007. podržao LDP, jer nezavisno od potonje sudbine same partije i njenog lidera, program LDP je i danas superioran.

Omot albuma ‘Soldatski bal’ (1985) Plavog orkestra dizajnirao je Bojan Hadžihalilović, a inspiriran je omotom albuma Bitlsa – Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band. To je ‘postavka’ koja i bez Jugoslavije deluje logično, mada nadrealno – između ostalih – Ivo Lola Ribar, Lepa Brena, Miroslav Krleža, Mirza Delibašić, pomenuti DŽimi Stanić, i odmah tu na omotu, pored vladike NJegoša – kralj Šaban Šaulić!