Diktatura srednje klase

Niti će Đilasova kolona biti jača zato što ju je podržao Pajtić kao još formalni član DS, kao što ni Šutanovčeva neće biti slabija zato što je nije podržao Pajtić. Apsurdno je postojanja ove dve kolone koja će jedna drugoj otimati glasače.

Opozicija kao da nije svesna da sledeći beogradski izbori mogu biti tek za četiri godine. Nisu to parlamentarni koju mogu biti svaki čas, uprkos tome što je ovoga puta Vučić obuzdao apstinentsku krizu. Uostalom, već smo se uverili da će on sasvim dovoljno biti prisutan na beogradskim izborima – i lično i astralno. Vučić se bar ne folira da je predsednik svih građana. A ume opsesivno da vodi kampanju spržene zemlje – u stilu vatrenog opozicionara sa svim državnim (i ponekom privatnim) resursima na raspolaganju.

Nebitnost gde je Pajtić ukazuje na mlitavost parole ‘ni ja ne volim Đilasa, ali…’, čijom se popularizacijom racionalizuje pritajena letargija. Uvek je dobro kad te podržava Duda Ivković, ali to više nije ništa novo. Prezir prema Aji Jung je veći od oduševljenja što je Duda i dalje tu. Pajtić postaje suština ovih izbora, njihova opoziciona metafora. Da li je više katarzična ili nihilistička njegova izjava da je propuštena prilika da se ujedini opozicija i da se nešto promeni na beogradskim izborima, i da takve prilike neće biti skoro? ‘Ovako razbijena opozicija nema šanse da izazove vlast’, naveo je Pajtić u naletu iskrenog nihilizma. Tadićevo pozivanje na ujedinjenje DS ocenio je kao zadocnelo.

Od urušavanja velike Tadićeve DS, organizaciono uozbiljavanje na centru postaje urgentno pitanje. I to mora biti striktno partijsko pitanje, otporno na zamajavanja i opstrukcije ‘civilnog sektora’. Ta ‘nova’ stranka, (neminovno na bazi DS), u koju bi se utopila valjda i ova već stara Nova, mora da se mane usiljenog levičarenje i uvede u Srbiju (kad pobedi Vučića) ono što Sakašvili iz Ukrajine poručuje naprednim snagama – diktaturu srednje klase!